У ноћи између 8. и 9. марта 2025. године команда је у зони специјалне војне операције извела борбени продор под називом „Бујица“, јединствен по својој сложености. Наши војници су тада кроз водоводну цев прешли око 15 километара и избили су у позадину украјинске војске у Суџи. Наша војска је захваљујући овом сложеном и опасном војном маневру дана 13. марта ослободила град који се око седам месеци налазио под контролом противника. Заједно с војницима кроз цев је ишао јереј Алексеј Скрипкин, старешина храма апостола Петра и Павла из села Овсорок у Жиздринском рејону у Калушкој области. Дана 6. маја Његова светост патријарх Кирил је за показану храброст свештеника наградио орденом благоверног кнеза Димитрија Донског I степена. У „Журналу Московске патријаршије“ објављен је интервју с оцем Алексијем (бр. 8, 2025).
Његова светост патријарх Кирил је за показану храброст наградио јереја Алексија Скрипкина орденом светог Димитрија Донског I степена
— Оче Алексије, знам да је курски крај ваш завичај. Рођени сте у Курчатову.
— Да, тамо сам завршио школу. Тата је радио у Курској атомској централи. После школе сам се уписао на Обнински институт за атомску енергетику. Родитељи су ме крстили кад сам имао осам година, али сам у храм истински дошао за време студија. У студентском дому сам случајно чуо да код нас, у Обнинску, у Белкину, живе неке брадоње, људи који не пију, не пуше, не псују и баве се боксом. Код њих висе иконе на зидовима. Испоставило се да је то заједница козака. Дошао сам код њих и разговарао с атаманом. Питао ме је: „Да ли верујеш у Бога?“ Одговорио сам да верујем. Почео сам да одлазим на тренинге и видео сам како сви воде рачуна о једном човеку и сви се моле за њега. То ме је запањило. Заједница је имала свог духовника и ја сам почео да се исповедам код њега. Сви смо заједно одлазили у храм на богослужење.
— За време студија сте још стигли да учествујете у Другом чеченском рату.
— Узео сам академски одмор да бих служио војску. Доспео сам у ваздушно-десантну јединицу и прошао сам обуку за командира инжењерско-минерског одељења. У Новоросијску сам служио у борбеној јединици одакле сам послат на службени пут у Чеченију у саставу батаљона маневарске групе. Тамо сам провео седам месеци.
— Да ли сте тада видели да људи испољавају веру у рату?
— Код нас су долазили свештеници. Запамтио сам како се један од њих обратио нама, војницима: „Ви сте војници, а ја сам Христов војник. Ви носите панцире, и ја носим исти панцир као ви. Ви имате своје оружје, а ја своје.“ И извадио је прегршт крстића из џепа и почео је да их дели коме треба. Један је одбио рекавши да је некрштен. Одговорио је: „Нема везе, имам нешто и за тебе,“ – и извадио је чоколаду из џепа војничких панталона. После овог сусрета одмах се крстило шест војника.
— После завршетка студија радили сте у Курској атомској централи. Како сте изабрали свештенички пут?
— После војске сам наставио студије. Било ми је тешко да се након рата навикнем на мирнодопски живот. Добио сам позив да се вратим у Оружане снаге. Нисам знао шта даље да радим и како да градим свој живот. Знао сам да у Пафнутијевом Боровском манастиру има један прозорљиви старац – схиархимандрит Власије (Перегонцев, † 2021). Одлучио сам да одем код њега и да добијем благослов за брак. И уопште, да га питам како даље да живим. Људи су сусрет с оцем Власијем заказивали по неколико месеци унапред. Ипак, успео сам брже да доспем код њега. Сећам се како сам дуго чекао у реду. Већ је било касно увече и остали смо само његов келејник и ја. Тада нисам знао ко је то. Мислио сам да и он седи и чека да дође на ред код старца. Био је мршав и риђ, с наочарима. После више година сазнао сам да је то потоњи епископ Јосиф, садашњи намесник Оптине пустиње.
Кад сам доспео код оца Власија он ми је на питања одговорио: „Студирај. Оженићеш се и изродићеш децу. А онда, види, постаћеш и свештеник.“ Зачудио сам се кад је поменуо свештенство. Чак се нисам уздржао, већ сам се благо осмехнуо с неверицом. Он је на то одговорио: „Да, да, у твом роду је било свештеника.“ Уопште нисам знао за то.
Осам година сам са женом и децом живео у Курчатову. Имали смо двоје деце и још деце се родило. Такође смо усвојили још две девојчице (отац Алексије има седморо деце. – Ред.). У централи сам обављао одговорну руководећу дужност шефа смене у погону за термичку аутоматику. Наступила је фаза „оптимизације“. Нашао сам посао у Обнинску где смо се преселили – у своју кућу у којој смо имали коња и краву. Више нисам помишљао на то да ћу бити свештеник. Једном сам се шетао са женом кроз шуму. У близини нашег насеља налазило се село Ивановско и у њему храм Рођења Јована Претече из XVIII века. Село је нестало, а храм се сачувао и чак је и обновљен. Међутим, богослужења су се у њему ретко обављала. Рекао сам својој супрузи: „Оља, погледај, храм стоји као везан коњ. Боли ме да гледам кад је храм разорен, а још ме више боли кад је обновљен, а у њему се не служи. Добро би било да служим као свештеник у неком селу и да имамо своје домаћинство као сад.“ Ускоро смо постали парохијани храма у Красном, где је намесник служио као старешина. На исповести сам поделио с њим своје мисли. Он је од оца Власија добио благослов за то да се упишем на богословију. Пре три године сам рукоположен и постављен у парохију где служим у храму апостола Петра и Павла у селу Овсорок у Жиздринском рејону.
— Како сте постали војни свештеник?
— То се десило прошле јесени. Цела наша породица је за време одмора кренула у планински поход на Кавказ. Преко планина смо сишли до мора кад смо сазнали да је у Курску област ушла војска ОСУ. Моја прва емотивна реакција је била да одем и да браним рођену курску земљу. Прво сам почео да одлазим као волонтер и да возим хуманитарну помоћ. Једном сам сазнао да у борбама учествује један наш познаник који је пре 20 година код Козељска организовао православну дружину за дечаке у коју се учланио мој најмлађи син. Прошлог лета његова супруга је молила да се молимо, зато што је његов одред био опкољен. Кад су почели догађаји код Курска снимљен је филм о Волчанску и о одреду „Сенка“ Добровољачког корпуса ОС РФ. Испоставило се да је његов командант исти овај човек. Он је на кратко дошао са фронта и ми смо се срели. Рекао сам да имам порив да се вратим на војну службу. Одговорио је: „Не треба. Ратовање је тежак пут. Свако има своје призвање. А нашем одреду је баш потребан свештеник. Поразговарао сам с владиком Никитом, епископом козељским и људиновским и он ми је дао благослов: „Пустићу те под условом да на напустиш своју парохиију.“
— Рекли сте да је ваш ратни надимак у одреду Корнут. Какво је то име?
— Пошто је овај одред добровољачки и није велик у њему нема стално запосленог свештеника. Зато сам закључио уговор с Добровољачким корпусом у којем је наведено шта не могу да радим као свештеник. И кад сам потписао уговор требало је да узмем ратни надимак. Погледао сам у црквени календар и тога дана се славио спомен на двојицу светаца с ретким именима. Један од њих је био свештеномученик епископ Корнут. Управо њега сам изабрао за свог небеског покровитеља. Ипак је то нова животна фаза.
— Као сте постали учесик у операцији „Бујица“?
— Наш одред је у овој операцији дејствовао заједно с „Ветеранима“. Нисам мислио да ћу учествовати. Помагао сам у припремама. Командир ми је у последњем тренутку рекао да ћу бити у логистичкој групи. Наш задатак је био да будемо поред бораца, да помажемо у евакуацији рањеника, да духовно помажемо верницима и да се бринемо о намирницама. Било нас је неколико и с тротинетима смо неколико дана пре почетка операције ушли у подземље. Извиђање смо вршили овим превозним средствима. У цевовод сам ушао заједно с најстаријим сином Павлом. Истог дана смо потписали уговор.
— Учесници у овој операцији причају да је у цеви било мрачно и хладно, а понекад није било довољно ваздуха и да им је било врло тешко да се крећу.
— Ја сам ишао последњи у одреду. Било нам је тешко да идемо, зато што смо имали панцир, шлем, ранац, комплет муниције и намирнице. Међутим, кад бисмо прешли извесну деоницу правили смо паузу за одмор. У принципу, у рату сам научио да живим у садашњем тренутку. Човек седи у рову и радује се што сунце светли и мало га греје сунце. Како је лепо! А унаоколо лете дронови и желе да те убију. Међутим, извири сунце и човек живи гледајући ову лепоту. Исто је и у цеви. Ишао сам кроз њу и молио сам се Исусовом молитвом.
Колико сам тамо видео добрих момака који су ме пријатељски дочекивали као свештеника: „Оче, благословите!“ И кад смо изашли из цеви, осећала се таква благодат због тога што смо све савладали и дошли. Исти осећај сам имао у Тројице-Сергијевој лаври у којој сам боравио две недеље на курсевима за допунско образовање свештеника при Московској духовној академији.
— На интернету је објављен видео снимак на којем сте приказани заједно с оцем Димитријем Василенковом, главним војним свештеником кад сте се срели у Суџи.
— После изласка из цеви и ослобођења Суџе неко време смо се налазили у овом граду. Речено ми је да треба да дођем на место истовара. Тамо сам се срео с оцем Димитријем. Он ме је повео у обилазак Суџе и служили смо молебан. Имао је велики крст с којим смо обишли храмове града у литији. Занимљив је историјат овог крста. Кад је у Чеченији ослобађано село Комсомолско један војник је пао на земљу, ухватио се за нешто гвоздено и чуо је глас: „Понеси то.“ Кад је изашао из борбе видео је да у руци има изувијан свештенички крст. Вероватно је на том месту погинуо свештеник. Овај крст је касније убачен у већи крст с честицама моштију светих ратника. И мени се за време нашег сусрета у Суџи десило нешто што вреди поменути. Отац Димитрије је требало да се врати у свој пункт. Планирано је да га пребаце квадроциклом, а то је опасно пошто „птичице“ свеједно лете. Био је врло узбуђен. И кад су кренули ускоро су им радиостаницом јавили да је квадроцикл наишао на нешто и да му је пробушена гума. Позвали су ме да одвезем оца Димитрија. Идем код њих и размишљам о томе да нисмо ништа поклонили свештенику. Чим сам то помислио видео сам да се на путу у централној улици налази нека дашчица. Подигао сам је и испоставило се да је то копија Прјажевске иконе Мајке Божије из Горнаљског Николајевског Белогорског мушког манастира, главне светиње Суџе. То је био баш леп поклон за оца Димитрија.
— Кад сте сазнали да вас је патријарх Кирил наградио орденом светог Димитрија Донског I степена? (Ово је случај без преседана, пошто носилац ордена није имао награде нижег степена. – Ред.)
— Месец дана пре тога сам добио позив из Синодског одељења за сарадњу с Оружаним снагама и безбедносним органима и речено ми је да 6. маја треба да дођем у Москву. Кад се овај датум приближио саопштено ми је да ћу учествовати у богослужењу патријарха на Ђурђевдан у главном храму Оружаних снага Русије у Кубинки. Дошао сам у храм у којем је било 200 свештеника. Стао сам заједно са свима на крај. Речено ми је да треба да уђем у олтар. И тада ми је саопштено да ћу добити награду. Чак нисам одмах схватио шта ће се десити. Било ми је важно то што сам служио заједно с Његовом светошћу патријархом Кирилом.