Уочи Санктпетербуршког културног форума Његова светост патријарх московски и цeле Русије Кирил дао је ексклузивни интервју за лист „Росијскаја газета“.
— Форум уједињених култура који се сутра отвара у Санкт Петербургу је угледна међународна платформа на којој се трага за језиком културног дијалога и одговора на питање о томе у ком правцу ће се развијати глобална култура. Притом је за многе људе на Западу реч „глобална“ синоним за либералну културу која се често супротставља националној култури с оријентацијом на традиционалне вредности. Колико је то неизбежно? Да ли је могућ развој алтернативне „планетарне“ културе која се заснива на другим, на пример, верским начелима?
— „Што је било, то је и сад, што ће бити, то је већ било,“ – каже цар Соломон у Књизи проповедниковој (Проп. 3: 15). Историја нам даје мноштво примера за то каква је била глобална култура у различитим вековима и како је утицала на свет. Двадесети век је показао да култура може представљати део деструктивне идеологије и њену „служавку“ – притом било које концепције погледа на свет, како тоталитарне, тако и ултралибералне.
Да ли су варијанте могуће? Историја хришћанства показује да су могуће. Погледајмо Византију као историјски феномен. Јер, то је био тадашњи глобални „пројекат“: он је у једно „сашио“ источну Европу, Балкан, део Кавказа и Блиског истока. „Екумена“ или „Васељена“ је управо „глобални“ свет.
Наравно, данас не треба да идеализујемо Источно римско царство – његова историја је пуна драматичних догађаја и ни издалека нам не служи све из његовог искуства као добар пример. Ипак, може се констатовати да је друштво које је хришћанско учење признавало за свој поглед на свет и морални оријентир, дало народима који су улазили у ово царство универзалне, односно глобалне норме вере, права и највиши ниво културе у свим облицима уметности: у архитектури, музици, сликарству, у језику и одећи, у обредима и церемонијалу. Како је то утицало на околни свет? Сетимо се макар изасланика светог кнеза Владимира и, како би се сад рекло, „културног шока“ који су доживели у храму цариградске Свете Софије: докази су били сувишни, истина је показана максимално убедљиво. Притом, између осталог, и захваљујући синтези храмовне уметности.
Притом је довољно погледати, на пример, фреске храмова из овог времена у Русији, у Бугарској и у Грузији и лако се може запазити „јединство у разноврсности“: појављивале су се локалне школе иконописа, од којих се свака на свој начин трудила да гаји примљена „семена“. Разлог за то је полицентричност која се и данас чува у административном уређењу Православне Цркве: за разлику од католицизма у православљу не постоји један земаљски центар. Овај центар је, с тачке гледишта православне еклисиологије један Господ наш Исус Христос.
Зато је историја већ дала одговор на Ваше питање: да, развој алтернативне „планетарне“ културе на религиозним начелима не само да је могућ – већ је постојао један покушај да се он оствари. Притом то није пројекат тоталне унификације, насилан покушај да се сви сместе у прокрустову постељу, као што се то, на пример, дешавало у британским колонијама – већ је модел јединства у разноврсности: заједничко верско језгро и универзалне нотом преведене на локалне језике и облике у полицентричној и стваралачки интензивној средини.
Међутим, по мом мишљењу, треба се опрезно односити према покушајима остварења планетарног универзализма. Библија нам је сачувала и сећање на Вавилонску кулу – известан протоглобалистички пројекат који је постао оличење људске гордости. Авај, и сад иза глобалстичких идеја стоји мит о људској свемоћи.
Мислим да је у савременом свету ипак приоритетна заштита сопствене вере и културе уз поштовање других култура и развоја језика међукултуралне и међуверске комуникације.
— Односи с глобалним културним светом представљају својеврсну конфронтацију погледа на свет. Ми утичемо на свет и свет утиче на нас. И у овој конфронтацији не побеђује увек узвишено начело, већ често надвлада груба сила. Да ли је, по вашем мишљењу у садашњој ситуацији, тим пре у области културе, Русија већ спремна да се супротстави свету? Да ли би можда било боље да одемо у својеврсну културну изолацију ради прикупљања унутрашњих ресурса и њиховог гајења како бисмо имали стваралачке снаге за културну мисију? Како би Русија сакупила ресурсе који се могу упоредити с наслеђем Чајковског и Достојевског?
— Важно је да, с једне стране, трезвено оцењујемо своје постојеће снаге и могућности, између осталог и стваралачке. А с друге стране, да умемо да притом гледамо и иза хоризонта. Можда ће управо овај, како се сад каже, „визионарски“ – а раније бисмо рекли „пророчки“ – поглед, постати извор надахнућа и једна од основа за нови процват руске културе.
У видном пољу – да, заиста често побеђују снага тела и примитивни, „земаљски“ инстинкти. Међутим, живот тече и хоризонт се свакога дана све више и више удаљава откривајући оно што је раније било скривено. Генијалост прозрења руског духа је у томе да се човек не може свести на овоземаљску довитљивост, малограђанштину или, да кажем врло једноставно, на „телесност“. Христос у Јеванђељу каже: „Синови су овога века вештији од синова светлости у своме нараштају“ (Лк. 16: 8). Међутим, светлост не потиче о њих, од „синова овог века“; они су само „потрошачи“ туђе светлости. Ако се угаси ова светлост – испоставиће се да је сва овозмаљска довитљивост ништавна – сетимо се „Последњег дана Помпеје“ Карла Брјулова. Мисија Цркве се и састоји управо у очувању божанске светлости у човеку. То је својеврстан камертон човечности за цело човечанство. Ако човек није усмерен у висину, већ није стабилан.
Пошто није привржен Небу, он неизбежно постаје приземан. Разуме се, ономе ко се већ „приземљио“ нимало се не свиђа кад га неко узнемирава. Адолесценту који је одрастао на примитивној музици тешко је да издржи на концерту класичне музике. И веома бисмо желели да он једнога дана може да осети сву дубину и лепоту онога што раније једноставно није могао да схвати због тога што му се укус још није формирао. Наш цивилизацијски задатак видим управо у томе: да онима који су изгубили вратимо или да онима који немају донесемо интересовање за човекову узвишену улогу која се остварује само кад човек гледа увис.
Повлачење у културну изолацију је једноставна, али по правилу губитничка стратегија. Култура често процвета у дијалогу и на споју култура. Притом ови спојеви ни издалека нису увек пријатни: повремено су врло болни. „Златни век“ Русије који нам је дао Пушкина, Достојевског, Чајковског и многе друге ствараоце је одличан пример отворености уз очување сопственог суверенитета.
— Црква и култура. Данас видимо да Црква сарађује с културом у разним правцима и да је православна вера извор стваралачког доживљаја за многе ауторе. Истовремено видимо и конфронтацију, како у практичним питањима (на пример, о месту чувања објеката културног наслеђа, икона), тако и смисаоних: многи уметници се активно и свесно представљају као антиклерикални. У којој мери је ова конфронтација неизбежна? Или је то још увек наслеђе совјетског атеизма?
— Православна вера позива људе на љубав, незлобивост и мир. Истовремено, хришћани се од првих година свог постојања суочавају с конфронтацијом. Притом треба разликовати конфронтацију и сложени дијалог. Хришћани се међусобно не понашају увек једноставно. Још је апостол Павле говорио да „треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1 Кор. 11: 19). У споровима, у дискусијама, понекад напетим, открива се истина – то је показао цео пут хришћанске догматике која се формирала у току векова.
Антиклерикалност неких уметника је, како ми се чини, данас често повезана с лажном, измишљеном представом о Цркви. Неки заиста никако не излазе из шаблона совјетске атеистичке пропаганде, а други су имали лоше искуство приликом одласка у конкретан храм и сад осећају незадовољство према Цркви у целини и према свему што је с њом повезано.
Ипак, морамо нешто рећи о дубљим, историјски условљеним коренима ове напетости. Ради се о аутономији уметности новог доба, њеној секуларизацији и формирању лажних вредности. Не завређује све у историји последњих векова културе одушевљавање и угледање. Црква никад неће пристати на покушај да се изједначи лепо и очигледно наказно, стваралачко и разорно, оно што надахњује и оно што дезоријентише и пустоши – само зато што је све то неко сврстао у „уметничка дела“ као начин самоизражавања. Не завређује свако самоизражавање да буде удео јавности, посебно ако је усмерено на вређање моралних и релгиозних осећања људи.
Истовремено, данас се међу делима црквено оријентисаних уметника појављује све више нових облика који превазилазе традиционалну иконографичност и преношење хришћанског смисла. Можда ћемо у блиској будућности видети процват хришћанског сликарства које ће се експонирати у музејским просторима. И то ће представљати још једну смерницу у превладавању привидних баријера. Било би неправедно да се задржимо на томе и да не кажемо да се се без обзира на напетост која се појављује између Цркве и представника културне заједнице већ дешавали и даље се дешавају значајни помаци. И Црква и представници музејске заједнице напредују једни другима у сусрет, чак и ако то не раде брзим корацима. А ако понегде и остаје конфронтација, чини ми се да је она више техничка и ситуативна него што је смисаона и садржајна: свака страна има своје представе и своје бојазни које се, по милости Божијој, постепено превладавају. „Тројица“ Рубљова се поново налази на свом исконском месту у храму Свете Тројице у Лаври.
— Многе од уметника који се данас сматрају класицима и стубовима традиционалне културе савременици су доживљавали као људе који су подривали обичаје. На пример, Достојевски, Мусоргски и други, ако као пример узимамо руску културу. Како се односите према шокантној „култури“ и авангарди? Да ли можда оно што некад изгледа као подривање обичаја на крају служи као њихово потврђивање преко негирања, преко емоционалне реакције публике?
— Тешко питање. И у историји Цркве је било случајева кад је, на пример, преподобни Максим Исповедник (580-662) био подвргнут суровим казнама и оптужен за јерес, али је управо он постао један од значајних богослова који је јасно формулисао православну доктрину против јереси монотелитства. А историјат светог Јована Златоустог који је био оклеветан, свргнут прогнан – који је био заиста васељенски учитељ Цркве? Такође знамо колико је била велика улога јуродивих који су могли једном речју да утичу на веома важне политичке одлуке – и који су због тога могли бити погубљени.
Кад користимо реч „истакнут“ за овог или оног човека, није важно да ли је он културни посленик или научник, или педагог, или свештеник – треба имати у виду да све што је истакнуто није у низу, да ће се истицати, да ће некоме сметати и некога ће провоцирати. Сукоб између истакнутог и обичног је неизбежан, и у томе постоји одређена животна истина: за истакнутог је корисно да се „приземљи“, да се ограничи, а за обичног да не деградира и да се запарложи у привидној самодовољности.
Међутим, постоји разлика између провокација као циља по себи и активног доживљавања као последице појаве нечег принципијелно новог и неочекиваног. Самопрезентација у виду шокантности само открива унутрашњу неодрживост самог „уметника“. Ако човек у суштини нема шта да покаже публици, преостаје му само да испољава сопствену провокативност. То често чини прекорачујући све етичке границе. Често се голим оком види да је ту више потребно ангажовање психотерапеута него пастира. Ако је реч о томе да су провокације на неки начин у моди и да се нарочито истичу на друштвеним мрежама и у омладинској средини, то више треба приписати различитим облицима друштвених болести. То је жалостан индикатор незадовољства младих људи квалитетом међусобних односа, с родитељима и с друштвом, које покушавају да компензују бар бројем „лајкова“. То је забрињавајући сигнал на који сви ми – укључујући и пастире – треба да обраћамо пажњу.
Умеће онога ко може да борави у тишини представља одличан тест за оригиналност и одрживост. Шокантност врло брзо нестаје ако се на њу на обраћа пажња и ако нема обиља информационе буке. Она се расејава као магла – а празнина у души постаје још неиздрживија.
— Русија сад доживљава неки нови период свог развоја који нема аналог у другим историјским епохама. Ово се односи и на сам социјум, али и на троугао у односима „Црква-држава-друштво“. Које су предности нашег времена за црквени живот, а у чему се огледају потешкоће и нови специфични изазови?
— Наставио бих ову слику, само што бих на троугао „Црква-држава-друштво“ гледао као на једро помоћу којег се наш брод креће таласима историје. Углови овог једра су затегнути новим реалијама. Данас се друштвени живот умногоме базира на дигиталним платформама – виртуелни односи су често постали важнији од физичког присуства на одређеном месту. Сви живимо у ситуацији геополитичке нестабилности кад претходни модели политичког и економског живота више не функционишу као у претходним временима. Све ово су важне реалије и сви треба да да стекнемо навику да их узимамо у обзир, да их учимо да сарађују, како би наше „једро“ увек било у радном стању.
Ако се имајући у виду горе наведено фокусирамо на савремене задатке који се постављају пред Цркву, наравно, присуство Цркве има још већи значај у медија-просторима. Данас сваком човеку који се занима за црквени живот можемо да дамо толико материјала о којима смо чак пре само 20 година могли само да сањамо. Пажљиво пратим како наши пастири, богослови и катихизатори уче да излажу основе хришћанске веронауке на јасном и занимљивом језику. Што више буде оваквог искуства – нека оно није увек беспрекорно – тим више ће се ширити радосна вест о Христу Спаситељу. Истовремено, не треба да заборављамо ни на одгворност пред аудиторијумом – прилагођавајући језик дијалога, важно је да не прелазимо границу, да не покушавамо да се свидимо аудиторијуму по цену губитка узвишености мисије и да претварамо проповед у стенд-ап.
— Мислећи људи су у свим временима покушавали да формирају свој системски поглед на свет, целовити поглед на свет. У томе су им помагали религија, наука, философија и уметност. Како бисте данас окарактерсали поглед на свет савременог човека? И како бисте желели да га видите?
— Пре свега, навео бих особине погледа на свет савременог човека као што су мозаичност, прагматизам и еклетичност (између осталог, и у духовним питањима). Многи су изгубили стари смисао, а нови се није појавио или се није укоренио. Једном речју, човеку је непријатно у унутрашњем свету – тако и настају различити облици зависности, и бекство у друге светове, у виртуелну стварност – само да не буде „код своје куће“.
Зато бисмо човека пре свега желели да видимо као целовитог, сабраног око „унутрашње светиње“ – око Христа. Да у његовом „дому душе“ све буде на свом месту, у реду. И наравно, човек мора бити активан. Ми се развијамо само кроз активно учествовање у животу, остварујемо замисао Божији и о нама самима, и о нашој земљи, а и о целом свету. У нашем друштву се већ води разговор о вредностима и њиховој важности у животу; разговор не само да треба наставити, већ и продубљивати, човек не треба да се плаши да „дође“ до суштине вредности.
Да би се све ове жеље оваплотиле у живот, важно је да данас обраћамо пажњу и на спољашње форме, традицију, обичаје и празнике. Јер, кроз свакодневно уређење живота највише вредности проничу унутра, свест их упија и оне се урезују у срце.
— Савремена индивидуа се често назива „информационим човеком“. У овај појам се уносе информације које се добијају, њихова приступачност и темпо потрошње. Све ово, с једне стране, шири могућност и приступ благу знања и култура, а с друге – доводи до површног разумевања и немогућности њиховог осмишљавања. Како у бујици информација и буке од вести разликовати главно?
— Прво питање које бих поставио јесте колико се човек сам осећа као он сам, а не као „апликација“ за маркетинг, рекламу и безличну гомилу других људи? Јер, може се десити да сусрет са самим собом, искрен, без маски, улепшавања и илузија, можда није најпријатнији. Знате, кад се човек први пут искрено исповеди он добија јединствено и врло важно искуство ауторефлексије – и за овакав поглед на себе треба прикупити храброст. Тешко је питање да ли је наш савременик спреман за сусрет са правом собом, али ће без одговора на њега сви остали „инструменти“ остати неупотребљиви...
Чини ми се да се начини за издвајање главног налазе на површини. Пре свега, тамо где постоји вишак нечега потребно је свесно ограничење. Или, како ми у Цркви кажемо – пост. Има превише информација – почните информационо да „постите“. Одстраните све оно што није животно неопходно за ваш рад. Може се десити да вас резултат зачуди и обрадује.
Друга ствар је свесно успоравање. Информациону бујицу треба успорити пре свега квалитетом свог присуства у њој, а ми свакако имамо снаге за то. Треба да копамо у дубину, да се не плашимо да размишљамо озбиљно, да знамо напамет различите молитве и псалме – све ово ће бити добра потпора у очувању себе од информационе буке која свуда продире.
И још: никад неће бити наодмет да се мало сачека – да се не препушта емоцијама околине и негативним вестима. Проћи ће мало времена и пена вести ће се сталожити, а ако се заиста десило нешто важно, то ни за недељу дана никуда неће нестати из општег информационог поља. Другим речима, овде постоји врло леп простор за стваралаштво: како човек да подеси управо свој формат присуства да не би био потпуно одвојен од потребних информација, али и да не потоне у овом безданом океану.
— Једна од главних тема у складу с којима друштво живи у току последњих година је специјална војна операција. И Црква се налази с људима у најтежим животним ситуацијама, без обзира да ли је реч о фронту, војној болници, доживљају губитка, потребама... Колико су ово време и његовим проблеми по вашем мишљењу већ нашли одраз у савременој руској култури? И које теме у оквиру ове проблематике захтевају управо уметнички доживљај и осмишљавање, а које бисте ставили у први ред?
— То су, пре свега, наравно, документарни филм, различите експозиције, изложбе и поезија. Песме које брзо постају народне. Међутим, мислим да многа уметничка открића која су повезана са СВО, тек предстоје. Ако се сетимо искуства послератног развоја културе у ХХ веку, видимо да 10-20 година после завршетка борбених дејстава у први план излазе други стваралачки мотиви. Јењавају први бол и несавладива мржња према противнику, наступа фаза осмишљавања узрока онога што се десило, дубоко проучавање људске природе у сложеним, екстремним ситуацијама и тананија рефлексија. Мислим да се временом ствара читав слој домаће културе повезан с уметничким преламањем догађаја из 20-их година XXI века у Русији. И самим тим култура ће обавити још једну важну своју мисију – уткаће у људска срца неприхватање зла, наштимоваће на добар однос према свету и другим људима, усадиће им осећај за лепоту и хармонију.