Увод
Ова књижица се родила из недељних прича које сам пет година објављивао на свом телеграм-каналу „Семинаријум“. Разуме се, за потребе издавања књиге сви текстови су поново прегледани, дорађени и прерађени. Учинило ми се да прикупљене на једном месту причице представљају занимљиву слику. У сваком случају, побољшавају расположење.
Петар Мамонов је написао неколико сличних књижица – „Цртице“. И ово је нешто слично. Пада ми на памет још и „Путник без карте“ Георгија Данијелија. Веселе причице из живота. Ово кажем да бих означио жанр, а не да бих се поредио с велемајсторима.
Наравно, морам да поменем и „класику жанра“ – „Несвети, а свети“ архимандрита, а сада митрполита Тихона (Шевкунова). Пало ми је у удео да будем издавач ове књиге (један од пар десетина уредника), пошто сам тих година био директор издавачке куће Сретењског манастира. Дакле, прилично дуго смо дискутовали о називу књиге док отац Тихон није дошао до коначног решења. И једна од варијанти је била: „Ако хоћете, верујте, ако нећете – не морате“. Да наслов не би пропао, одлучио сам да га дам својој књизи.
Сви датуми у насловима су дати условно, пошто недеља сваке године пада на различите датуме. Међутим, приче су често везане за одређени датум.
Рукописи не горе
Апсолутно истинита прича. Десила се крајем 1990-их година.
У једном од манастира... Па, разумете у којем... Намесник је напокон добио документ о предаји објеката који је прописао премијер. То је за манастир био врло драгоцен докумет, пошто се тужба водила већ дуго времена.
Намесник је донео овај драгоцени папир с државним печатом и давно жељеним потписом, предао га је искушенику – свом келејнику и рекао: „Пази, чувај ово као зеницу ока, то је једини примерак. Сутра ујутру ћу га узети од тебе.“
Међутим, искушеник је био човек, рецимо, да није био оптерећен претераним осећањем одговорности, што се данас каже, „није га болела глава због ситница“. Отишао је да попије чај, незграпно се окренуо и... случајно је разлио густи чај на драгоцени папир.
Цео документ је био покривен флекама, печат се разлио, потпис премијера није више ни на шта личио – тако би могао да се потпише неки водовоџија кад добро потегне. Разуме се, овај папир више није био документ, већ је могао да се користи само у техничке сврхе.
Искушеник је схватио да му предстоји тежак разговор с намесником. Међутим, ипак је био верујући човек и одлучио је да се моли. А шта би друго могао да учини?
И заиста се молио. Целе ноћи. Можда се никад пре у животу није тако молио. Борио се с Богом као старозаветни Јаков, целу боговетну ноћ. Мада, с људског становишта, шта је могао да уради? Шта је Господ могао да промени? Да створи нови папир?
Ујутру је стигао намесник. Пришао му је келејник, дрхтавих руку, исцрпљен од молитве која је трајала целе ноћи, већ спреман да падне пред ноге у покајању. „Оче, наш папир који је потписао премијер...“ Намесник га је прекинуо: „Ма тај папир више није потребан! Премијер је јутрос разрешен дужности. Његов потпис више ништа не значи.“
Искушеник се скаменио. А кад је постао свестан шта се десило обрадовао се и почео је да скаче као цар Давид пред Кивотом Завета.
Али је чај од тада пио опрезно.
У болници
Млада мама је лежала у једној московској болници са својим трећим дететом, Васјом, од годину и по дана. Добио је запаљење плућа. Жена је морала да лежи с њим у болничкој соби, као и неке друге мајчице.
Пошто је била епидемија малих богиња болнице су биле препуне и деца до три године су стављана у једну болницу, а деца старија од три године у другу. Болничке собе су биле препуне. Родитељи су лежали с децом, али се више није обраћала нарочита пажња на пол, а још мање на верску припадност.
И она је с Васјом смештена у болничку собу у којој су лежале разне маме с децом и још један муслиман, рецимо да се зове Ибрахим. Притом се испоставило да је он муслиман који активно упражњава своју религију. И пет пута дневно је клањао, односно, распростро би серџаду и молио се, не обраћајући пажњу ни на кога.
Васја који је имао годину и по дана није одмах схватио о чему се ради. Прво је опрезно прилазио сераџади с Ибрахимом и пажљиво је гледао шта се дешава. Посматрао је. Међутим, већ трећи пут кад је Ибрахим обављао намаз Васја му је пришао, мало је стајао, слушао је, а после молитава је тихо, али са сигурношћу у гласу изговорио: „Амин.“ Ибрахиму се ово веома свидело: насмејао се, помазио је Васју по коси и почастио га је јабукама.
Сад се пет пута дневно у болничкој соби дешавала иста ствар. Ибрахим је простирао серџаду и молио се, а Васја је тихо стајао у близини и на крају би рекао: „Амин.“
Жене су с искреним интересовањем посматрале шта се дешава. Из суседне болничке собе је чак долазио афроамериканац са својом кћерком. Верска сарадња се успешно одвијала.
Два професора
Данас је на даћи за четрдесет дана после смрти професора духовне академије Константина Јефимовича Скурата један свештеник испричао занимљиву причу.
Испричао је о свом ујаку, доктору наука, професору на Московском државном универзитету који је предавао на Факултету биологије. Јасна ствар, био је члан партије, исто као и цела његова породица.
Он и Константин Јефимович су били комшије у викенд-насељу, спријатељили су се с времена на време су одлазил један код другог у госте. Обојица су професори: један на МДА, а други на МДУ. Ујаку је било занимљиво да види потпуно другачији приступ животу и другу врсту предавача.
Он је, са своје стране, једном приликом показао Скурату своја скрипта за биохемију. Константин Јефимович их је проучио с великом пажњом и закључио је: „Велика је премудрост Божја!“
Ујак је претрнуо. Тада ништа није одговорио Константину Јефимовичу, али се добро замислио. Сматрао је да су у питању чиста наука, природни закони и слично, а сад се испоставља...
Ујак је постепено прихватио веру и умро је као православац чврстих уверења.
Дан свете Татјане
Први број листа МДУ „Татјанин дан“ припремали смо до последњег тренутка. И дан раније, 24. јануара 1995. године, трајали су прелом и корекције, тако да сам чак закаснио на прво бденије у новоотвореној капели. А сутрадан, кад сам изашао у стихару на крају службе да прочитам житије свете мученице Татјане, само што сам отворио уста – одмах је почела да ми тече крв из носа. Морао сам под хитно да се повучем.
Због такве журбе или због непријатељских сплетки у првом броју који је ипак изашао 25. јануара пре 25 година са корица је нестао мали приказ Главне зграде МДУ (касније смо се шалили да то, наводно, није дозволила црквена цензура).
Универзитет је иначе стално некуда нестајао. Кад смо неколико година касније интервјуисали Виктора Антоновича Садовничег и кад смо интервју насловили као „Мој универзитет“ десила се следећа ствар. На корицама стоји Виктор Антонович с осмехом на лицу каже: „Мој.“ Шта – мој? Да ли је Татјанин дан – мој? Да ли је то нови епикурејски позив: „Једи, пиј, мој?“ (На руском језику реч «мой» има значење присвојне заменице „мој“ и заповедног начина глагола „прати“, прим. прев.) Морали смо све под хитно да штампамо поново.
Али зато сад студенти свуда славе спомен на свету Татјану.
Антоније Велики
Преподобни Антоније је од света побегао у пустињу. Међутим, његово име сад обасјава најразличитије кутке овог света.
Мошти преподобног Антонија се налазе у Француској, у опатији недалеко од Гренобла. Њихов историјат је добро познат и детаљно описан. Кад смо пре десетак година дошли овамо да се поклонимо оснивачу монашког живота, право испред моштију у храму је монтирана бина за вечерњи концерт.
Ипак, многи људи овамо заиста долазе да се помоле. Тако је познати духовник и аутор мноштва књига архимандрит Плакида (Дезеј) овде узео благослов од оца монаштва за оснивање сопственог манастира. И ускоро се не тако далеко од ове опатије појавио православни манастир у част преподобног Антонија у којем и дан-данас има монаха.
У Италији, у граду Тарквинија, постоји православни храм преподобног Антонија Великог који је отворен у древној базилици. У принципу, оснивач монаштва се сматра покровитељем града, као и покровитељем животиња и зато на дан његовог спомена становници доводе најразличитије живуљке ради окропљења светом водом и благослова.
У Харкову је универзитетски храм такође посвећен преподобном Антонију Великом. То није нека новина, већ је тако било и пре револуције, а данас је храм поново рођен.
Дакле, преподобном Антонију се не обраћају само монаси, већ и студенти и животиње, као и сви поштоваоци овог великог хришћанског подвижника.
Из Патерика
Ава Антоније
Монаси су једном дошли код преподобног Антонија и питали су: „Како да се спасимо?“ Он рече: „Па да ли сте читали Јеванђеље?“ Одговорише: „Да, али желимо да чујемо поруку и од тебе.“ Ава Антоније их је подсетио на Христове речи: „Ако ти ударе шамар у десни образ, окрени леви.“ Они одговорише: „Ми то не можемо.“ Ава Антоније рече: „Онда бар истрпите што су вас ударили у десни.“ Они ће поново: „Ни то не можемо.“ Антоније: „Па онда макар немојте одговарати ударцем на ударац.“ Они: „Ни то не можемо.“
Ава Антоније рече ученику: „Спреми им мало каше, болесни су. Ако једно не можете, а друго нећете, шта могу да урадим за вас?“
Отац Антоније
Дана 6. фебруара 2021. године у вечност се преселио архимандрит Антоније (Гулијашвили), старешина храма Светог Александра Невског у Тбилисију. Верно чедо оца Јована (Крестјанкина) – умрли су на исти празник, на дан Новомученика и исповедника Руске Цркве. Отац Антоније је сваке године долазио у Печоре, био је усрдни ученик оца Јована.
Архимандрит Антоније (Гулијашвили)
Мама оца Антонија је била глумица и окорела безбожница. Кад је син изјавио да жели да постане монах, претила је самоубиством – и не само да је претила, већ је заиста секла вене, хтела је да се обеси и сваки пут су је једва спасили. Отац Антоније је постао монах, свештеник и архимандрит, али мама се није смиривала у свом јаросном антихришћанству. И разуме се, остала је некрштена.
Наравно, отац Антоније је много пута питао архимандрита Јована шта да ради. Међутим, он му је одговарао да треба да трпи и да се моли.
Једном, кад је по обичају допутовао код архимандрита Јована, отац Антоније је скоро очајнички питао старца шта да ради, јер је мама већ на самрти, а још није крштена. Отац Јован је крајње мирно одговорио: „Не, неће умрети док не постане инокиња.“
Отац Антоније ништа није одговорио, али је у себи помислио: „Да, отац је баш попустио, очигледно да је у питању старачка деменција, свашта прича, ничега се не сећа. Каква инокиња ако је мама тешка безбожница?“
Кад се отац Антоније вратио у Тбилиси и кад је свратио код маме она му је изненада рекла: „Желим се се крстим да се замонашим.“ Отац Антоније је разрогачио очи. Просто није могао да поверује.
Али мама се заиста крстила и замонашена је, а неколико дана касније је умрла...
„Војничко одмориште“
У Белгороду има једно баш изванредно место – „Војничко одмориште“. Основали су га сами Белгорођани, без икакве директиве, по зову срца. Касније је обласна управа помогла у изградњи уточишта, одредила је чуварску службу, на све начине води бригу и често посећује „одмориште“. А све је почело од народне иницијативе.
Овде се за војнике прикупљају: храна, веш, топла одећа, ствари за свакодневну употребу, крстићи, лекови, рукавице, термоси и много тога другог. Ово је последње место претовара пре фронта. Борци овамо долазе како би узели у резерву све што им је потребно, како би нешто презалогајили, поразговарали, дали рубље на прање, а и како би се окупали (недавно је постављено пар летњих тушева, а сад је још изграђено и парно купатило.
Жене у целој земљи плету шалове и чарапе, деца у школи пишу дирљива писма војницима, у магацинима се може пронаћи топао веш још из времена Совјетског Савеза, произвођачи ситница и канцеларијске робе дају своје производе – све то се допрема овамо, у „Совјетско одмориште“, у руке Лене-Русалке, њеног мужа и помоћника. За дан-два све нетане доспевши у руке бораца ослобађајући место за нову партију.
То је права народна економија – не економија потрошње, већ „економија даровања“. Овде нико не узима ништа сувишно (а шта ће му у рововима), нико се „не бави бизнисом“, зато што су овде у новчаном еквиваленту само трошкови, али је у душевном само добит. Овде се кује право братство, овде се рађа осећај једиствене судбине и мисије, овде је свако на свом месту и свако може бити од користи.
„Војничко одмориште“ је место на којем се ствара будућа Русија.
Итало
Живео једном један Италијан. Звао се Итало. Имао је 82 године.
Живео је у једном приморском градићу у средишту Италије, недалеко од Рима. Жена му је умрла, а деце нису имали, само би домаћица покаткад дошла да помогне у домаћинству.
Италу је било досадно. Беше то живахан и дружељубв човек, а већину времена је морао да проводи сам.
Међутим, у непосредној близини његове куће се појавила православна црква. Шта значи „појавила се“? У принципу, то је била стара базилика, у част преподобног Антонија Великог. Међутим, у њој одавно нико није служио, тим пре што је граду било доста католичких храмова. И православци су узели базилику (наравно, уз дозволу локалне католичке власти), украсили су је, ставили су престо и иконостас и окачили су иконе. Почели су да служе.
Итало је са свог балкона пажљиво гледао све што се дешава. И из радозналости је почео да одлази на службу, тим пре што је од његовог прага до храма било 20 корака.
И једном је тако стајао на Литургији, као увек, поиздаље у храму, покрај иконе светог мученика Уара, којем се људи моле за умрле без покајања и некрштен. Итало о овом мученику ништа није знао, просто је ту стајао да не би много привлачио пажњу.
Стајао је тако и стајао и одједном се из чиста мира онесвестио. Притом није пао као да је малаксао или да се превалио, већ се простро колико је дуг и широк тако да му је глава са висине пала на под. По читавом храму се разлегао туп звук, као да је пукао кокосов орах који је пао с палме. Малобројни парохијани су се ужаснуто сјатили да виде да ли је Итало жив. Сви су били сигурни да му је прснула лобања. Позвали су хитну помоћ која га је одвезла у болницу...
Сутрадан је Итало као да се ништа није десило, дошао код свештеника и рекао: „Не само да немам масницу или убој, већ ни огреботину. А знаш ли зашто? Овај светац са иконе ми је држао главу да се не ударим.“
И тако, на крају је примио православље и добио име Уар. И свети мученик често долази код Итала и буди га на службу. Сам Итало прича: „Хтео бих да одспавам, али ми он не да, вели: иди на службу. Морам да устанем и да идем.“
Итало је и даље најусрднији парохијанин у овом храму. Моли се уздигнутих руку. Свети мученик може бити задовољан својим штићеником.