Нова сведочанства о прозорљивости и чудима старца Гаврила, како за живота, тако и о онима која су се десила после његовог одласка у вечност.
Преподобни Гаврило (Ургебадзе)
„Ја ћу бити твој водич“
Монах Гаврило (Натенадзе)
– Као и многи људи у свету, ја сам био верник само по традицији и васпитању. У храм сам ишао једино ако би ме другови натерали на силу. Постојало је неко нејасно осећање које ми је стално сметало, не знам да ли је то био стид или дрска самовоља. Дешавало се да дођем до самог прага цркве и да се вратим. То је трајало све док нисам обећао другу да ћу отићи с њим у храм. То сам рекао, а да притом нисам нарочито веровао у своје речи, знајући да ћу свеједно наћи изговор да не одем. Међутим, све се одиграло другачије: друг ме је срео на улици и пошто није било начина да се повучем, кренуо сам с њим у Сионски храм. Запалили смо свеће и одједном ме је по леђима додирнуо непознати човек у раси. Учинило ми се да има тешку руку... Рекао је: „Брате у Христу! Тежак је и сладак крст који те је задесио. Нека Арханђео буде твој помоћник и покровитељ. Моли и даће ти се, али кад будеш позван – дођи! Ја ћу бити твој водич.“
Запалили смо свеће и одједном ме је по леђима додирнуо непознати човек у раси. Учинило ми се да има тешку руку...
После ових речи неколико минута се тихо молио... Нисам разазнао речи, само је неколико пута до мене допрло: „Џавахетија 1)...“ На крају је поново гласно изговорио: „Устани, мој Гаврило, и проповедај мисли моје!“ Хтео сам да упитам: „Какве мисли? И зашто ме зовете Гаврило?“ – али он се тако звонко насмејао да нисам могао ни реч да прозборим. Затим се окренуо и изашао је из храма...
Питао сам друга ко је то био. „То је старац Гаврило јуродиви и зато се понаша тако чудно,“ одговорио је. Похитао сам за њим, али је он нетрагом нестао – као да га је небо прогутало или као да се земља отворила.
Од тог дана сам постао стални парохијанин Сионија 2), почео сам да учествујем у молитвама и нисам пропуштао ниједну литургију. А у глави су ми стално одзвањале старчеве речи: „Моли и биће ти дато, али када будеш позван – дођи!“ Пошто сам био гладан и сиромашан студент, усудио сам се да Господа молим за иметак и богатство и око месец дана касније у сну ми се јавио старац који се осмехивао.
Господ је ускоро услишио моју молитву. Запослио сам се у једном од најугледнијих ресторана у Тбилисију, прво као келнер, а затим сам напредовао до управника. Кога је сад било брига за храм?! Више се нисам оптерећивао ни молитвом, ни одласком на службе. Уместо тога ухватио ме је такав вир из којег ми је било невероватно тешко да се извучем: лоповлук, прељуба, лаж и хиљаде сличних гадости су за мене постали свакодневица... И једног лепог дана сам поново сањао оца Гаврила. Осмехивао ми се и махао је руком... Овој визији нисам придао никакав зачај. Сутрадан сам се вратио кући око два сата после пооћи. Кад сам отворио врата укупао сам се у месту: у стану су ме очекивали пљачкаши. Запретивши ми оружјем апсолутно све су однели из куће. Хвала Богу што су ме оставили у животу. Читавих месец дана сам био потиштен, без икакве радости у души и на крају сам опет некако дошао у цркву. Изашавши после службе одахнуо сам с олакшањем и кад сам дошао на посао схватио сам да више не желим да живим по старом. Пред очима ми је био лик оца Гаврила с којим сам немо разговарао... На пролеће сам отпутовао у Мцхету да бих га видео, али нисам успео да му се приближим и само сам га гледао издалека. Ускоро сам изгубио посао и читавих месец дана ништа нисам радио, али сам сад зато могао слободно да идем у храм.
Прошло је неко време, наступила је 2000. година. У једној августовској ноћи, чим сам заспао поново сам уснио старца Гаврила... Стајао је у Џавахетији, у селу Хоспију, уздижући се попут стуба на куполи храма заједно с двојицом других монаха. Са строгим изразам на лицу ме је звао:
– Време је, сиђи, Гаврило, време је!
Обузео ме је такав страх да сам се пробудио обливен хладним знојем.
Исте недеље сам отпутовао у Џавахетију. Тамо сам се упознао с тадашњим боржомским и ахалкалакским Серафимом (Џоџуа) који ме је очински примио и дао ми је поуке које су потпуно учврстиле моју веру. Рекао сам му да желим овде да останем, а он ми је потврдио да је све то воља Божија и обећао је да ће се молити за мене.
По молитвама старца Гаврила и владике Серафима вратио сам се на прави пут.
И заиста, по великој милости Божијој, уз помоћ оца Гаврила и руком владике Серафима 2000. године на празник Успења Пресвете Богородице слуга Божији Гела Натенадзе је замонашен добивши име Гаврило у храму Светог Николе у Боржомију.
Пут ка вери којим је прошао будући монах Гаврило био је дуг и кривудав. Међутим, понекад нису потребне године да старац притекне у помоћ. Он понекад начини интервенцију као муња – за трен ока и спасава душу баш у тренутку кад она стоји на ивици провалије. Управо овакво чудесно спасење даровао је Захарији Чугошвилију у тренутку кад се суочио с искушењем које је могло да уништи почетну веру.
„Христос је истнити Бог, веруј ми“
Захарија Чугошвили:
– Мој духовни пут је тек почињао, ни Јеванђеље нисам стигао да прочитам до краја, а непријатељ људског рода је већ бацио своје мреже желећи да ме одвоји од Цркве и духовно погуби. Једном сам се на путу до Сионског храма у аутобусу нашао поред младе жене која је у држала Јеванђеље у рукама. У срцу сам осетио топлину према њој: помислио сам да је верујућа и заподео разговор с њом, не знајући тада ништа о подлости секташтва. У току целог пута је са мном водила суптилан и отрован разговор покушавајући да докаже да Христос није Бог, а да је Црква само празна традиција. Вешто је наводила цитате из Светог Писма, али их никад није завршавала изврћући смисао. Све дубине ове преваре постао сам свестан тек касније, кад сам се сам удубио у читање Речи Божије. Њене речи су на моју душу пале као ледена кора. У мени се све раздвојило и упао сам у бездан очаја и депресије. Кад сам ушао у Сиони било ми је тешко на срцу. Раније је сваки корак према храму за мене био празник, а сад сам дошао да се опростим. Павши на колена прислонио сам чело уз хладни камени под. Док сам се раније радовао присуству на молитви, сад нисам могао да разаберем ниједну реч молитве и чуо сам само речи оне жене-секташице: „Исус Христос није Бог.“ И управо у том тренутку, у овој огромној гомили, осетио сам на глави нечију топлу и снажну руку. Непознати монах – то је био отац Гаврило – брижно ме је подигао и гледајући ме право у душу изговорио је речи које су за мене биле спасоносне:
– Јудејци нису поверовали у Исуса Христа као у Бога и зато су погинули. Христос је истинити Бог, веруј ми. – Мало је ћутао, а затим је тихо додао: – Да ли си схватио?
И нестао је у бујици људи.
У мени се нешто преокренуло. Као да су ми окови спали с душе. Ледена кора је пукла и срце ми је преплавила таква светлост, таква радост, да сам осетио да сам поново рођен! Као да сам био на крилима радости и благодати Светог Духа. То је било право васкрсење из мртвих. Придружио сам се молитви и свака реч се у мени радосно одазивала. Од овог благословеног дана отац Гаврило је постао мој духовни отац. Његове једноставе речи, али пуне божанске силе које је изрекао у најмрачнијем тренутку мог живота, заувек су ми се урезале у срце као највећи дар.
Тако је једном речју, изреченом у потребном часу, старац Гаврило спасавао душе од духовне погибије у свом земаљском животу. Међутим, његова љубав и брига о људима нису престали с његовим одласком у вечност. Старац ниједну душу која управља свој поглед ка Господу никад не оставља без своје небеске утехе и очинске пажње. Једном су се из његових уста зачуле дивне, пророчанске речи:
– Чак и онда кад ме уопште не будете очекивали – ја ћу доћи код вас и зачудићу вас.
Безбројна сведочанства потврђују да старац држи своје обећање јављајући се људима и шаљући помоћ на најмање очекивани начин. Једну од таквих потврда представља необичан догађај који се десио слуги Божијем Гураму.
„Дајем ти благослов да вратиш икону! И болови ће проћи и живот ће се средити!“
Слуга Божији Гурам:
– Увек сам за сматрао да сам верник, али сам у храм ретко ишао: једино што на велике празнике свратим на пар минута, запалим свећу и одмах одем. Једини слободан дан, недељу, радије сам посвећивао одмору него служби. У Грузији постоји дивна традиција: дуж путева се подижу поклонички крстови, а поред њих мали свећњаци у облику храма заштићени од ветра. У њима се увек могу наћи мале иконе, молитеници и човек може да упали свећу за здравље или за упокојење својих ближњих.
Пре 4 година, за време излета у западну Грузију задржали смо се управо код таквог светог места. Пришао сам, прекрстио сам се и запалио сам свећу. Међу иконама светаца посебно ми се свидела мала папирна икона светитеља Николаја Чудотворца. Место је било осамљено, није било људи и пало ми је на памет: „Однећу је. Код мене у кући ће се боље сачувати.“ Тако сам и урадио ставивши икону на сто поред компјутера. Радовала је мој поглед. Међутим, две недеље касније сам се тешко разболео. Почео сам да осећам страшне и мучне болове у области срца. Бол је био толико снажан да сам се буквално грчио и нигде нисам могао да нађем мира. Лекари су били у недоумици: магнетна резонанца, кардиограм и ехоскопија – сва испитивања су показвала да сам потпуно здрав. Никакве патологије, никаквих поремећаја, а бол ме је мучио све јаче и јаче.
У једном од таквих дана моја сестра и тетка су видећи колико се мучим предложиле:
– Хајде да одемо у Самтавро код моштију оца Гаврила. Можда ће он да помогне...
Међутим, пошто сам био исцрпљен и очајан само сам одмахнуо руком:
– Лекари не знају шта се дешава! За шта да га молим? Водите ме кући, страшно ме боли глава.
Нису спориле. Исте ноћи бол се вратио с новом и неиздрживом силом. Добио сам инјекцију против болова и за спавање и утонуо сам у тежак сан.
И пред јутро сањам... У моју собу улаз старац Гаврило. Лик му је замишљен, али у очима му играју варнице познатог, шаљивог расположења. Гледа ме и каже:
– Ако Гурам-џан неће код старца Гаврила, старац Гаврило ће доћи код њега и рећи ће му пар „нежних“ речи!
И у том тренутку је његов глас постао строг, али није био испуњен гневом, већ очинском бригом:
– Ах, ти, ниткове, сујетни лоповчино! Значи, боли те глава?! Онда треба да се радујеш, пошто имаш мозга!
Говорио је гласно, али ме ова вика није плашила, већ ме је пре отрежњавала. Лежао сам плашећи да се померим.
– Ко ти је дао право да крадеш иконе?! – строго је упитао старац.
– Нисам крао никакве иконе?! – покушао сам да се оправдам.
– А Николаја, мог брата си украо?!
– Али она је код мене у кући, у добрим условима...
– У добрим? – прекинуо ме је. – Зар му се молиш?! Али чак и ако се молиш, икона треба тамо да стоји! Без благослова свештеника ништа не сме да се узма! Јасно ми је да то ниси урадио злонамерно, али је свеједно крађа! У име Христа, Бога нашег, закрштам те и дајем ти благослов: врати икону! И бол ће проћи и живот ће се средити!
После ових речи старчев лик је поново обасјао топао осмех, он се тихо окренуо и изашао је. Буђење је било као гром из ведра неба. Прво сам узео икону, назвао сам друга и одмах смо кренули у западну Грузију. Кад сам вратио икону на место и замолио за опроштај у мислима, пришао нам је свештеник. Искористио сам прилику и рекао сам шта ми се десило. Свештеник се топло осмехнуо рекавши:
– Ја доносим овамо иконе и чистим скоро свакодневно. Недавно сам приметио да је нестала и молио сам се за човека који ју је узео без благослова. Али пошто си по поуци нашег драгог старца Гаврила прешао толики пут и вратио светињу, дајем ти благослов да је узмеш. Сад можеш! И ево, прими на дар икону и самог оца Гаврила!
Од тога дана су болови у срцу нестали, као да их никад није било
Моја радост је била бескрајна. Од тога дана су болови у срцу нестали, као да их никад није ни било. Међутим, што је главно – мој живот се променио. Господ ме је по молитвама и бескрајној љубави старца Гаврила вратио у Свој дом, у Цркву. Данас имам духовног наставника и сваке недеље с радошћу хитам на службу са осмехом се сећајући како је отац Гаврило дошао код мене кад га уопште нисам очекивао и како је заувек променио мој живот.
Ваистину су неизрециви путеви Господњи!.