Дана 16. октобра 2025. године у Москви је одржан сусрет Његове светости патријарха московског и целе Русије Кирила с учесницима у XI Међународном фестивалу православних медија „Вера и реч“. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања окупљених.
— Ваша Светости, помаже Бог! Свештеник Павле Островски из Одинцовске епархије. Желим Вам многаја љета! Моје питање гласи: у сва времена и у свим нараштајима хришћани су мислили да ће смак света и Други долазак наступити баш сад. Али ми заиста живимо у неко необично време и колико је реално да се данас можемо наћи у епицентру испуњења апокалиптичких пророчанстава?
— Па, не бих се усудио да директно одговорим на ово питање, зато што човек треба да буде прозорљивац и пророк. Не мислим да сам пророк, али могу да кажем само следеће. Крај људске цивилизације с којим ће бити повезан Други долазак јесте нешто што ће се сигурно десити. У речи Божјој налазимо извесне алузије на то шта може да претходи овом трагичном, а истовремено логичном догађају.
Нажалост, апокалиптички страхови су људима били својствени, вероватно у току целе историје хришћанства. Други долазак су очекивали већ Спаситељеви ученици. Мислили су да ће сваког часа доћи, да је близу, пред вратима (в. Мт. 24: 33) – затим су одједном постали свесни да уопште није близу. Прва генерација хришћана је живела у ишчекивању доласка Спаситеља: Да, дођи, Господе Исусе (Откр. 2: 20)! Међутим, како је време протицало Црква је схватила да Долазак Спаситеља није пре свега историјски, већ метаисторијски догађај и да никоме није дато да зна у ком тренутку ће Господ доћи у свет и судити људима.
Зато свако размишљање на ову тему треба да буде праћено смиреном свешћу о томе да су дан и час Другог доласка Господа тајна која ће бити откривена тек приликом самог Доласка. Све прогнозе и позивања на то да живимо у последња времена – „па видите шта се ради, сигурно је последње време дошло!“ – сва размишљања ове врсте су актуелна две хиљаде година колико хришћанство постоји. Какви колосални изазови су постојали од стране паганства и Римског царства! Да, хришћанима се заиста чинило да је крај. Али живимо већ две хиљаде година и зато никакви специјални знаци доласка Спаситеља у свет за које се људима чини да постоје, не треба да изазивају претерани апокалиптички страх.
Међутим, сад желим да кажем главну ствар: а шта нас брига кад ће се све то десити? Реците ми: да ли се ми питамо за то? Не. А које питање које треба да нас занима? Наша смрт, крај нашег живота. Управо то ће за нас бити Други долазак, зато што ћемо изаћи пред Господа и биће нам суђено. Зато не треба да постављамо питање кад и како ће то бити и колико још да чекамо и да се бојимо да ће се то сваког часа десити, пошто су створене тако страшне врсте наоружања. Све ово не треба да буде предмет размишљања нас као хришћана. Ми се уздамо у Господа, а оно време и час нико не зна (Мт. 24: 36). А то треба да нас мобилише за то да се независно од свих апокалиптичких расположења трудимо да живимо у складу са Божјим заповестима и хришћански, припремајући се за сусрет с Господом који ће за сваког од нас брзо доћи. Он је брз у поређењу с епохама о којима се говори, а то је сто, двеста и хиљаду година. Сваки човек живи ограничено време и његова смрт ће бити сусрет с Господом. Управо то ће за нас бити лични Други долазак.
Зато треба мање да размишљамо о апокалипси, а више о спасењу сопствене душе и начину живота од којег зависи какав ће бити сусрет с Господом после наше личне смрти.
— Благословите, Ваша Светости! Протојереј Михаил Самохин из Пјатигорске епархије. Недавно сте говорили у Истражном комитету Русије и дотакли сте се теме миграције после чега сте на неким Телеграм-каналима одмах били оптужени за исламофобију. Међутим, пре десетак година, 2015. године, посетили сте нашу епархију, освештали сте храм равноапостолне Марије Магдалине у Наљчику, у Кабардино-Балкарској републици и срели сте се с муфтијама Северног Кавказа. Сећам се да је овај разговор био добар и срдачан. Реците нам, како се односите према покушајима да се Ваш став у вези с миграцијом повеже с исламофобјом и по чему се однос верујућег хришћанина у принципу разликује од страха који људи осећају због понашања неких миграната у нашој земљи?
— Мене људи могу да прекоревају за многе ствари – сваки човек на свој начин доживљава патријарха, његове речи и мисли. Међутим, најмање ме могу прекорети за исламофобију, зато што сам још као председник Одељења за спољне црквене односе био човек који је у име Руске Цркве развијао односе с исламским светом – и обилазио сам муслиманске лидере на Блиском истоку и развијао сам ове односе у нашој земљи. То нисам радио само зато што то стоји у опису радног места председника Одељења који сам могао, а нисам морао да испуњавам. Међутим, увек ми је било јасно колико су важни добри међуверски, па чак и лични односи хришћана и муслимана у нашој земљи. На крају крајева, то је залог спокоја и мирног живота наших грађана и напретка наше земље. Због тога се Црква нипошто не може оптужити за било какву исламофобију.
С друге стране, то не значи да треба да затварамо очи на злочине које чине људи који припадају другој религији. Зар да као ној заривамо главу у песак и не желимо ништа да видимо? Не. Оно што се дешава не треба да користимо за распиривање сукоба и непријатељства с муслиманима, већ треба да утичемо на ситуацију, између осталог, и кроз сарадњу с муслиманским лидерима, тако да се с муслиманима не повезује негативан однос од стране људи који не припадају исламу и да се не учврсти мишљење да је исламска заједница извор сталних сукоба и криминала. Да се то не би дешавало, наравно, треба да развијамо дијалог са исламским светом.
Мислим да кроз овај дијалог може да се утиче на неки део исламског руководства како би и они постали свесни своје одговорности. Нипошто не смемо дозволити да се у свести већине људи ова или она религија поистовећује с кршењем реда, злочинима и тако даље.
Ево зашто овде није реч о покушају да се увреде муслимани – они муслимани који знају мој став ће то потврдити. Зато што су ми, као патријарху московском и целе Русије драгоцени односи који данас постоје међу православцима и муслиманима. Ови односи се нипошто не смеју компликовати и не сме се стварати напетост. Међутим, то не значи да не можемо да говоримо истину изражавајући своју забринутост. То би била некаква компликована дипломатија посредством које се крију реални проблеми, а они постоје. И сваки човек који се с овим проблемима суочава на улици ће потврдити да је тако. Зато се наш став састоји у томе да се проблеми не смеју прећуткивати, али се такође у случају кршења права од стране одређених представника муслиманске религије негативна осећања не смеју ширити на целу муслиманску заједницу и не може се говорити „сви су они исти“ – нипошто! Зато што смо по милости Божјој заиста вековима живели и живимо, а вероватно ћемо и даље живети заједно.
Другим речима, ова тема не сме да се користи за стварање напетости у нашем друштву, тим пре за верску конфронтацију. Међутим, истовремено не смемо затварати очи на постојеће проблеме, зато што то иначе носи у себи опасност по будућност наше интернационалне земље.
— Свјатејши владико, благословите! Свештеник Алексије ... из Волгодонске епархије. Како свештеник да сачува унутрашњу снагу горења духа у условима дугог и монотоног служња у малој парохији?
— А у чему је разлика да ли је у великој или у малој? Ова тема не треба да буде повезана с местом служења, већ са свештениковим погледом на свет, с његовим унутрашњим светом. Ако свештеник сматра да је срећан само ако служи у великој и богатој епархији, можда би за њега било боље да није ни постао свештеник? А шта је било с нашим прецима, између осталог, с мојим прецима по очевој линији, који су служили у различитим парохијама у совјетско време, па су још због тога и робијали? Место служења свештеника у његовој свести не треба да буде повезано с комфором и материјалним благостањем. У том случају би било боље да се свештеник бави нечим другим, тим пре што сад постоји велико мноштво могућности – пословање, трговина, било шта. Међутим, ако си обукао расу и постао свештеник, последња ствар о којој треба да размишљаш јесте у којој парохији је боље да служиш како би добио више новца. Више новца ћеш добити ако будеш трговао на пијаци.
— Ваша Светости, благословите! Владимирска епархија, Татјана ... Данас се људи на свим нивоима државне власти труде да подрже ветеране СВО, да их врате и да им помогну да се прилагоде животу у миру. Специјална војне операција ће се једног дана звршити и хиљаде војника ће се вратити кућама. Како наша Руска Православна Црква може да помогне борцима да исцеле душу која је осакаћена овим ратним догађајима?
— Црква се већ сад бави овом темом. Ми обилазимо места на којима се спроводи војна операција и срећемо се с нашим војницима. Нећу говорити о детаљима, али су за мене овакви сусрети увек повезани с одређеним осећањима. Имао сам прилике да се срећем с војницима којима је предстојало да пређу браник и да иду у напад. То је најтежи пастирски моменат. Зато што смо и војник и ја знали да ћу ја остати овде, а може се десити да се момак не врати или да се врати осакаћен.
Зато се пре свега обраћам нашим свештеницима који су сад тамо, с нашим војницима, и позивам их да нипошто не смањују свој пастирски труд који је усмерен на пружање духовне помоћи војницима. Заиста, реч свештеника може много тога да учини, чак и у критичном тренутку кад он остаје у рову, а војник иде тамо где може да погине.
Таква је мисија наших свештеника који служе у Оружаним снагама. Захваљујем се нашим оцима због тога што храбро врше своју пастирску службу, не беже, не дезертирају, не обраћају се архијереју речима: „Знате, имам жену и децу и уопште ми се тамо не иде.“ Кад их шаљу, они иду. Таква је мисија Цркве: не смемо да оставимо паству ни у најтежим околностима.
Међутим, тако је било у току целе историје Руске Цркве. Тако је било у време пре револуције. Свештеници пука су често ишли у напад с војницима, само с крстом у рукама. Многи су гинули, многи су постајали инвалиди. То се дешава и сад. На срећу, нема тако много свештенка који су заувек остали тамо, који су прешли у други свет обављајући своју пастирску дужност. Међутим, има оних који су постали инвалиди.
Зато веома ценим службу наших пастира у Оружаним снагама. И знам да ово служење веома и веома позитивно утиче на ону нашу браћу која се налазе на ивици живота и смрти или бар стално ризикују да изгубе живот и здравље. Другим речима, пастирско служење у Оружаним снагама, посебно у зони ратних дејстава, представља искушење за многе наше свештенике, духовно прекаљивање. Међутим, многи војници који су се обрели у овој ситуацији стичу нови поглед не веру, на Бога, на сопствени живот – кроз духовно искуство које стичу и услед додира с опасношћу од смрти, и од општења с нашим војним свештеницима који проналазе исправне речи за то да помогну, надахну, укрепе и подрже наше војнике који обављају своју ратну дужност у изузетно тешким условима ратне операције.
— Ваша Светости, благословите. Сергеј Зеткин из Саранске епархије. Ваша Светости, Запад је традиционално био и остаје противник Русије. Иако западна цивилизација почива на хришћанским темељама, она их је, за разлику од наше земље, напустила. Сад, у новој фази конфронтације савезнице наше земље постају државе с другачијим верским погледом на свет. Реците нам, Ваша Светости, како ће Црква у тим условима градити дијалог с њима, не разводњавајући православље, али с друге стране, не падајући у изолацију? Хвала, Ваша Светости.
— Што се тиче такозваног „хришћанског Запада“ – овај термин ћемо ставити под знаке навода, зато што се на наше очи на Западу несумњиво дешавају појаве апостасије – губитак верског осећања, губитак традиције као што је учествовање у недељном богослужењу; храмови су празни и мења се њихова намена, тако да знате да се често претварају у ресторане, а у најбољем случају у џамије. Кажем да то није најгоре што може да се деси, зато што понекад тамо праве и кабаре. Ово сведочи о паду религиозног осећања и о слабљењу хришћанског доживљаја живота код формалних хришћана који живе на Западу.
Моја прва дестинација у иностранству, далеке 1968. године, био је прво Праг, а затим шведски град Упсала у којем се одржавала скупштина Светског савета цркава. Доживео сам верско-културни шок кад сам посетио Шведску и видео шта се дешава. Као прво, просто ме је потресло отворено приказивање порнографије. Ми смо дошли из Совјетског Савеза и нисмо могли ни да замислимо да ће се у витрини сваког новинског киоска налазити порнографске фотографије. Шок! Па како то? Ми смо из атеистичке земље, а код нас нема ни помена на нешто слично, а овде су наводно традиционални хришћани и дозвољавају такве ствари. Једну угледну персону, Швеђанку, која је била један од председника Светског савета цркава питао сам како је то могуће. Зачудила се и једноставно није схватила о чему говорим. Тада сам схватио колико је огромна културна и духовна провалија између нас, људи који смо дошли из атеистичке земље и тадашњег шведског друштва. Не знам шта се сад тамо дешава, али тешко да је дошло до било каквог духовног напретка. Постоји огромна разлика у доживљају доброг и лошег.
Због тога нисам нарочити оптимиста кад је реч о перспективи даљег развоја екуменистичког покрета. Међутим, чини ми се да постоји нешто што се налази ван наше воље, ван наших могућности да утичемо на историјски процес – оно што називамо воља Божија. Највероватније је радикална промена у којој бисмо пронашли заједничке духовне корене, а тако и међусобно поверење, могућа само уз интервенцију Самог Господа у историјски процес. Зато што данас морална компонента не сведочи само о разликама, већ и о извесном културном, па и религиозном и духовном јазу.
С друге стране, верски живот на Западу се не може описати само негативним бојама. Морам навести задивљујуће примере верског живота на неким местима на Западу и у трећем свету, који су повезани с мисионарским радом, па чак и с подвижништвом. Није све нестало из духовног живота западног друштва и с наше стране би било надмено кад бисмо говорећи о проблемима који несумњиво постоје у верском животу западних земаља имплицитно изјављивали да смо духовно надмоћни: ето какви су они, а ми смо другачији! То не сме да се деси, али с друге стране, треба да нам буде драгоцно оно што данас заиста имамо. Русија свету пружа задивљујући цивилизацијски пример: земља која је економски и научно-технички развијена постаје све религиознија, то је цивилизацијски феномен који не постоји у многим другим земљама, чак ни у земљама трећег света где је побожност ипак на вишем нивоу него у „просвећеним“ западним земљама.
Због тога на све начине треба да гајимо и да одржавамо свој цивилизацијски феномен, а то је пре свега задатак Цркве. Треба да имамо на уму да живећи у овако повољним условима никад не смемо да се задржавамо на постигнутом. Ове речи пре свега упућујем нашим пастирима: треба да радимо, као што се говорило после рата „за себе и за погинулог друга“. Треба да се трудимо заиста не штедећи себе, зато што врло лако можемо да изгубимо оно што имамо и врло лако можемо да се задовољимо, врло је лако рећи: „Душо, све имаш.“
Још много тога се може урадити, између осталог, у сфери пастирске бриге за нашу омладину, за наш народ уопште, а посебно за оне којима је помоћ веома потребна. То су потребити људи који, нажалост, још увек постоје у нашем друштву. То су инвалиди, то су стари људи. Другим речима, поље за наш социјални рад је веома велико. Није случајно то што на епархијским састанцима стално то говорим нашим свештенослужитељима и радујем се томе како се овај рад остварује, посебно у новим храмовима у Москви. Радује ме развој социјалне и образовне сфере. Дешава се врло много позитивних ствари о чему увек могу да сведочим с радошћу, али с друге стране, стално настају и нови проблеми. Због тога не треба да почивамо на лаврама и не треба да говоримо како је код нас све у реду. Треба неуморно да радимо како би духовни живот нашег народа јачао и како би самим тим земља постајала све снажнија и берићетнија, како би поседовала животни потенцијал
— Велико хвала, Ваша Светости!
— Ваша Светости, благословите. Свештеник Димитрије Полешчук из Сергијево-посадске епархије. У свом говору сте се дотакли важне теме. Видимо како се живот убрзава, омладина све већу предност даје виртуелном свету у односу на стварни, а људи старије генерације не могу да их стигну. Шта мислите, да ли у Цркви постоји јаз међу генерацијама и ако постоји, како га савладати?
— Знате, не бих сад говорио о јазу између генерација у Цркви. Данас врло много омладине учествује у парохијском животу – то се чак не може упоредити са совјетским временом. Сваки пастир то види и ја видим сваки пут кад посетим новосаграђене храмове и кад их освештавам. Држим проповед, гледам присутне људе и могу да кажем: ово је наш народ. Док су у совјетско време у храму углавном биле старије жене – Бог да им душу прости, оне су у то време одиграле огромну улогу у очувању православне вере – данас долазе људи различитих година. Млади, људи средњих година, породице с децом и старији људи. Не видим само старце у баш позним годинама – очигледно, тешко могу да ходају. Другим речима, данас се наш народ моли у храмовима. То треба да ценимо и да радимо све како би се човек било ког узраста у храму осећао као код куће.
За то је потребна пастирска мудрост старешина, као и организација рада ван богослужења. Ако будемо обраћали пажњу на децу и омладину, али ако заборавимо старе људе, посебно усамљене, којима је веома потребна помоћ, то ће бити велика грешка. Зато треба да радимо и са децом, и с омладином, и са старијим људима, а посебно са старијим женама које понекад осим храма немају никакво светло у тунелу. Пастирска брига треба да обухвата све – и старије људе, и људе средњих година, посебно породичне. Пастир треба пажљиво да се опходи према ономе што се дешава у породицама, посебно кад људи долазе и кад се жале на нешто.
Другим речима, данас је одговорност свештенослужитеља, парохијског свештеника, врло и врло велика и односи се на људе свих година.
— Ваша Светости, добар дан, благословите! Свештеник Антоније Долгушин из Ханти-Мансијске епархије. Дозволите да вам поставим следеће питање. У последње време се голим оком види да такозвано неопаганство постаје све активније, ако могу тако да се изразим, на свим фронтовима. Суочавамо се с тим како се под параваном некомерцијалних организација, уз употребу грантова на различитим нивоима проповедају идеје такозваног повратка изворима и прошлости. У чему се, по Вашем мишљењу састоји главна опасност неопаганства и које делатне методе постоје за супротстављање његовом ширењу, између осталог, међу војницима који се налазе у зони специјалне војне операције?
— Хвала. То је заиста реалан проблем и он је некако неочекивано задесио наш народ, наше друштво. Чинило се да смо се одавно опростили од Перуна и да имамо хиљадугодишњу православну хришћанску традицију. Откуд ово? Одговор гласи: од безбожности, она није прошла без последица. Атеистички утицај на друштво, на народ, дао је одговарајуће резултате. Нестало је предање које се чувало у православним породицама и преносило с колена на колео – под овим предањем пре свега подразумевам веронауку. Тако је било: од оца и мајке се преносило на децу, са деце на унучад и тако даље. Безбожничко време је пореметило ову наследност, између осталог и верског васпитања у породицама.
Али зато смо отворили много храмова, школа за веронауку и гимназија. Код нас се појавило оно о чему нисмо могли ни да сањамо у совјетско време. Зато данас пре свега треба да улажемо труд у бригу о породицама наших парохијана. Старешине и свештеници не треба пажљиво да се односе само индивидуално према људима који долазе у храм, већ и према њиховим породицама. То ће свештенику омогућити да, између осталог, благотворно утиче на васпитање деце и омладине. Другим речима, наш пастирски рад данас пре свега треба да буде усмерен на бригу о породици. Ако буде тако, имаћемо срећније бракова и одређену гаранцију за то да ће се преко породица одвијати верски одгој деце и омладине.
— Хвала.