Клирик храма Христовог Рођења у Казану Ростислав Икрамов се у октобру вратио на прву борбену линију. Свештеник је тешко рањен у фебруару 2025. године. Да би спасили живот свештеника лекари Санктпетербуршке војномедицинске академије су донели одлуку да му ампутирају ногу која је била смрскана.
Његов живот се поделио на пре и после. Прихватио је новог себе и наставио је да служи. Ударац који је задобио није га сломио и он се вратио тамо где су свештеници појас за спасавање у правом паклу.
Главна тачка ослонца у свештениковом животу је његова породица која је преживела страшну вест о томе да је рањен и која је била с њим за време рехабилитације и која... га је поново испратила на фронт.
- Како сте донели одлуку да постанете свештеник?
- Кад ми је било 15 година заслепила ме је лепота православног богослужења. И може се рећи да ми је мој први кум, мој први духовник, отац Павле у граду Нурлату, показао лепоту православља. Она је оставила утисак на дечје срце и освојила га је. Толико година је прошло, а ја се још увек сећам радости која обузима душу и трепета услед додира с нечим неземаљским и предивним. Са 17 година сам се одмах уписао на богословију, завршио сам Костромску богословију и од тада сам свештеник. Сам Бог ме је изабрао. Он ми је показао земаљски пут који треба да пређем.
- Да ли има разлика између свештеника у Русији у мирно доба и ратног свештеника?
- Разлике између свештеника у цивилном животу и на служби у ратним условима се састоје у условима свакодневног живота и парохијанима. Односно, код куће су, на пример, то наше драге тете, баке с марамама и дечица. У обичном црквеном животу имамо мало мушкараца или су они више заузети тиме како да прехране породицу, или се често дешава да ретко долазе у храм, о великим празницима. А овде су то углавном мушкарци, у 99% случајева. Да бисмо до њихових срца донели истину, јеванђељску вест, треба да говоримо њиховим језиком. Кад ово кажем немам у виду некакав сленг, већ треба да управо поштено, отворено и њиховим језиком равноправно разговарамо с њима. Они то осећају и у данашњој ситуацији одлично виде све што је лажно. Истовремено је лако и тешко разговарати с мушкарцима у рату. Кад искусе рат и кад стално пролазе кроз њега, истовремено су рањиви и челични и треба им пронаћи посебан приступ.
- Шта је за вас најтеже на фронту?
- Шта је најтеже? (Свештеник је уздахнуо и тужно се замислио.) Да видим како људе којима сам дао благослов касније сахрањују или одвозе у болницу. Човеку то тешко пада, то је рана на срцу, али не сме да показује своју тугу. Људи од мене као од свештеника у таквим тренуцима очекују утеху и подршку, а не сузе. А душа плаче...
- Ваша рана је тешка и страшна. Да ли сте постављали питање Богу зашто се то десило?
- Искрено речено, таква питања ми уопште нису падала на памет. Зашто се то десило? Па, значи, тако се десило. Момци гину, а ја сам, искрено речено, имао среће. Просто сам рањен. Стварно сам веома радостан. А то што сад имам животних потешкоћа за које раније нисам могао ни да претпоставим, што сам морао да се опоравим, да учим да живим с протезом – шта да се ради? Једноставно треба да живим по новим правилима и да наставим да радим.
- Како човек да преживи и да прихвати новог себе, после операције, знајући да му се живот сад неће променити само у физичком смислу?
- Све сам преживео с молитвом, са захвалношћу Богу за то што сам жив, што значи да сам још увек потребан овде, на земљи, у СВО, у својој парохији. А то што се живот променио у физичком смислу? Искрено речено, није се много променио. Човек се на све навикава и учи да живи у новим околностима и реалијама. Главно је да се прибере, да не буде лењ и да ради на себи, а Господ ће све уредити.
- Како је породица прихватила вашу одлуку да одете да служите у зони СВО?
- Породица је стоички поднела моју одлуку да одем на фронт. Да кажем простије, већ су навикли на моје испаде (свештеник се осмехнуо). Међутим, то су испади у добром смислу речи. Јасно им је да је то посао који неко мора да ради. Поносе се мноме, иако стално говорим о томе да моја служба није повод за понос, већ да је мрвица онога што могу да урадим за момке и за своју земљу. Наравно, много ми недостају и ја њима и трудимо се да се што чешће чујемо. Наше породичне нити су врло чврсте и раздаљина их не може прекинути. Јачају из дана у дан.
- Да ли вас борци доживљавају као свештеника или као брата?
- Што се тиче тога како се борци односе – да ли као брату или према свештнику, разуме се, свештеник свуда треба да буде свештеник. И претерано неформални односи, тим пре у оваквим условима, увек доводе до лоших последица. Зато свештеник треба да буде отворен за све, али његов живот треба да буде помало издвојен. Зато се људи према мени углавном односе као према свештенику. За официре и командире сам подређени, зато што је војска – војска. Ту је важна унутрашња дисциплина. Не сме да постоји атмосфера лабавости и немара у опхођењу.
- Које речи упућујете мајци која је изгубила сина-хероја?
- То је најтеже питање... у вези с речима које треба рећи мајкама погинулих – нема речи које могу а упутим мајци о томе да је њено дете погинуло за домовину, за интересе земље. То јесте тако и ми ћемо их се сећати и поносићемо се њима до краја живота, али је за сваку мајку то празан звук, тим пре у првим тренуцима туге. Зато моје речи – речи саучешћа, речи о томе да ми је жао што је изгубила дете, речи утехе које, авај, не теше одмах. Код многих бол неће ослабити и болеће их душа још дуго времена, а ја сам увек спреман да загрлим ове маме, да поразговарам с њима, да се помолим, да их једноставно држим за руку и да се с мајком сећам њеног детета.
- Која је главна молитва у СВО?
- Испоставило се да је за мене главна молитва Богородице, Дјево, радујсја, јер, кад сам сам доспео у стресну ситуацију, све ми је излетело из главе, све молитве су ми излетеле из главе. Само је ова, Богородична, јасно летела преко језика, на радост. Стално сам је понављао све до војне болнице. Знате, нису сви наши момци пре СВО ишли у храм, многи нису умели ни да се прекрсте и нису знали Оче наш. Зато је главна молитва просто обраћање Богу, својим речима, од срца.
- Да ли вам се десило неко чудо на фронту?
- Чуда има свуда. То је вероватно посебна тема за разговор и неком приликом ћемо детаљно разговарати управо о чудима. Могу да кажем да је главно чудо само по себи молитва. И јасно ти је да ако је раније било неких сумњи, а има их у сваком човеку, увек може да каже да се нешто десило случајно или да је имао среће, али у мом случају није било никаквих случајности и никакве среће. Апсолутно промисао Божји. То је право чудо.
- Питање које вам не упућујем као свештенику, већ као браниоцу домовине: да ли постоји мржња према непријатељу ако знате какве злочине чини?
- Не, нема апсолутно никакве мржње према непријатељу. Схватам да се људи налазе у заблуди, у некаквој прелести, да су створили свој црни свет и да живе у њему. Многи од њих су таоци околности и јасно им је да је то погрешно, да су то смицалице сатане и његових помагача, али ништа не могу да ураде, живе у страху. Јер, ми смо у сваком случају исти народ и то се не може променити. И треба их прихватити као самог себе.
- Какав ће бити свет после СВО?
- Свет после СВО ће бити тежак и нимало једноставан. То ће бити подједнако искушење као сама специјална војна операција. За народ то значи прихватање, како хероја, тако и осакаћених и морално уништених људи, што ће представљати велико искушење. Друштво ће се мењати, улазимо у нову животну фазу и биће много искушења. Међутим, ми смо снажан народ, невероватно добродушан и милостив народ. То нам је у крви, у ДНК, да се тако изразим и све ћемо превазићи. Трпљење, смирење и Бог. И успећемо. То је моје мишљење.
- Како свештеник да не изгуби веру у рату?
- За свештеника је главно да служи литургију, зато што је свештеник без литургије – лутка. Лепа и дотерана, али ипак лутка. А литургија даје вечни живот, оживљава нашу душу. Ако свештеник служи литургију, процеси промисла Божјег се дешавају сами по себи, без човековог учествовања.
- Због чега жалите?
- Искрено речено, ни због чега не жалим осим због грехова из младости. У младим годинама сам био мангуп и правио сам велике несташлуке, али нема безгрешних људи, они не постоје. Главно је да човек постане свестан грехова, да се покаје и да обећа себи и Господу да ће се трудити да живи без њих. Вероватно ни због њих не жалим превише, зато што је то мој пут и идем њим онако како ми је дато одозго.
- Које су три главне речи СВО?
- Бол, братство и победа
https://telegra.ph/Batyushki-moi-Otec-Rostislav-10-26
Материјал је припремила специјални ратни дописник ратног клира групације војске Центар у зони СВО Ксенија Јевсејева