Волонтер Александар Трифонов на раду суботом у „Новом старом“
На 50 км од московске обилазнице на Јарославском друму, у селу Воздвиженско у Сергијево-посадском рејону постоји кутак руског севера. У близини каменог храма у центру села налази се капела изграђена од дебала у стилу старинских дрвених грађевина. Иза капеле је дрвени зид с масивном капијом, а испред њих је стела на којој је староруским словима угравирано: „Музеј живе архаике Ново старо“.
„Ми као поштени шверцери прошлост доносимо у савремени живот и придајемо јој нови звук, – осмехује се Руслан Бељаков, руководилац музеја, цитирајући речи Дмитрија Александровича Соколова који је основао ово место. – За нас је важно да у савременом свету постмодерне старе слике добију ново звучање, да почну да вибрирају наше традиционалне вредности и да човек пронађе корене које тражи.“
Реконструкција дворишта дрвене куће „безоџаклије“ од средстава Фонда председничких грантова, 2020. године
Руслан седи у дрвеној кућици у дубини музеја и пије чај у паузи између радова. Његова жена Кристина у непосредној близини прави салату за ручак. Он је од ујутру до увече у послу – ово је ретка прилика за предах. Тог дана је почео тесарски курс и поред главних послова он има још тројицу нових ученика који су дошли да савладају основе заната.
У музеју живе архаике „Ново старо“ радови у су току: мајстори и волонтери граде нове објекте дрвеног неимарства и рестаурирају старинске који су допремљени са севера, долазе екскурзије и одржавају се празници. За 18 година постојања музеја овде се много тога променило, али је главна ствар остала непромењена – ово је место које привлачи људе који траже ослонац у старини, могућност да мало бораве у њеној атмосфери и да се ангажују на неком ванвременском послу, да нешто створе заједничким напорима с поштоваоцима дрвених зидова, као што су сами.
Све је почело од севера
Руслан Бељаков, руководилац музеја живе архаике „Ново старо“ у малом управном здању држи теоријска предавања ученицима курса тесарског заната. На зиду у задњем плану види се фотографија Дмитрија Александровича Соколова
„Рад у Воздвиженском је почео 2008. године, али ништа од тога не би могло да се оствари без огромног рада који је Дмитриј Александрович Соколов раније обавио на северу,“ – прича Руслан. Дмитриј Александрович је рестауратор објеката старог неимарства, оснивач музеја живе архаике и тесарске задруге „Ново старо“. Његов тим рестауратора је међу првима почео да обнавља објекте дрвене архитектуре у Архангелској области. Радови су почели у другој половин 80-их година ХХ века. И „Ново старо“ је, у суштини, представљало плод дугогодишњег искуства Соколова у рестаурацији на северу земље и дуготрајног процеса окупљања око њега људи који су спремни да заједно чувају културно наслеђе.
Сам музеј је почео од дрвене куће „безоџаклије“ која је овде сад главни објекат. „Безоџаклијама“ се називају дрвене куће које су се грејале без димњака. Да би се сачувала доплота дим из пећи прво одлази испод плафона у стамбени део, а затим преко отвора за цуг одлази у спољашњи оџак. Такве куће имају високе плафоне и мале прозоре. Музејска дрвена кућа је првобито изграђена у XIX веку за велику породицу у селу Бољшој Халуј у Каргопољском рејону у Архангелској области, али је након дугог низа година постала трошна и више није била потребна наследницима. Планирано је да се идуће сруши и да се грађа искористи за ложење и Соколов ју је откупио по цени дрва. Донео је дрвену кућу у Подмосковље и овде, у Воздвиженском ју је рестаурирао са својим ученицима и колегама.
„Дмитриј Александрович је желео да створи кутак руског севера, базу, место које би привлачило људе који воле дрвено неимарство. Говорио је да Московљанима и гостима престонице треба показати одакле смо потекли у недавној прошлости, – прича Руслан. – Било је планирано да се овде временом држе курсеви, да људи уче занат и да се организује културни живот око објеката дрвене архитектуре.“
Дрвена „безоџаклија“ и грнчарска радионица. Крај празника, октобар 2020. године
Дуго су тражили место за дрвену „безоџаклију“. Отац Андреј, старешина храма у селу Воздвиженско понудио је Дмитрију Александровичу да искористи земљу која се налазила поред храма. Тако је положен темељ за музеј живе архаике „Ново старо“, премда се овај назив појавио много година касније.
У знак захвалности оцу Андреју Дмитриј Александрович и његов тим су прво изградили дрвену капелу за храм – сад се налази на улазу у музеј. После тога су се појавили улазни зид с капијом, мала концертна надстрешница, турско купатило без оџака и изрезбарена кућица која се тренутно користи као управна зграда. Године 2011. почели су да граде дрвену „безоџаклију“ после рестаурације.
„Ја сам баш те године дошао овамо да волонтирам. Сећам се како сам косио плац за кућу. После тога смо поставили први ред облица. А слеме (горња подужна облица на крову дрвене куће) смо подигли 2015. године,“ – сећа се Руслан.
Дмитриј Александрович је преминуо 2020. године и требало је да се неко побрине за његово чедо. Руслан је тада радио као шеф службе међународне групе за консалтинг „Ернст енд Јанг“ и одлучио је да дâ отказ и да почне да се бави музејем. „Кад смо сазнали да је Дмитриј Александрович преминуо момци и ја смо се окупили овде и имали смо осећај да смо постали сирочад, – каже Руслан седећи за столом дрвене изрезбарене кућице. – Требало је да донесемо одлуку шта нам је даље чинити. И ја сам схватио да се, ако останем на старом послу, нешто важно у мом животу, за шта сам се спремао, неће остварити.“
У задњем плану се види нова капела коју су мајстори и волонтери изградили за музеј, а у првом плану преносе брвна рестаурираног двоструког амбара
Музеј је сад допуњен новим објектима. Још за време Соколова почела је изградња грнчарске радионице, ковачнице и „безоџаклије“ од средстава Фонда председничких грантова, кад је почела и обнова дворишта – депанданса који је у потпуности уништен још на северу. Из Републике Коми је 2018. године допремљен старински амбар, који је откупљен, јер такође није био потребан мештанима, а затим је рестауриран.
У току последњих година из Комија су допремљена још два амбара, дограђена је и пуштена је у погон ковачница, потпуно су реконструисани двориште дрвене куће и пећ за грејање „на црно“ у њеном стамбеном делу. Касније је подигнута издигнута колиба (мали објекат издигнут од земље, за чување залиха), капелица и велика концертна надстрешница за празнике. Соколовљево дело и даље живи и привлачи нове људе.
Жива архаика
У првом плану је бунар, а на задњем плану се види како раде волонтери
„У извесном тренутку смо схватили да на територији имамо најмање два права историјска објекта – јединствена и рестаурирана. И око ових објеката организујемо екскурзије и културни живот, – каже Руслан. – Почели смо да се називамо музејем живе архаике „Ново старо“.
Неки људи питају зашто је „жива“, јер архаика је оно чега већ одавно нема. А ми сматрамо да нас она оживљава. А „Ново старо“ је зато што старим стварима и старим иконама удахњујемо нови живот.“
Данас се у музеју активно одвијају радови. Рестаурација двоструког амбара који је допремљен 2022. године из Републике Коми је завршена. Сад га преносе дебло по дебло и склапају на месту где ће се налазити. Завршено је украшавање капеле. Волонтер Илија завршава слеме на крову бунара.
Илија је стручњак за информационе технологије, али много година скоро сваке суботе ради секиром у Воздвиженском, а у току лета на годишњем одмору путује с тесарском задругом на север због радова на рестаурацији. Занат познаје подједнако добро као мајстори.
„Дрвена конструкција бунара стоји, направљен је ‘врат’ и сад је преостало да се све склопи и да се направи кров од тесане грађе,“ – каже Илија. Бунар ће бити постављен на место где је стајао трошни сеоски кладенац који се налази недалеко о улаза у музеј.
Склапање двоструког амбара који је из Комија допремљен 2022. године
Поред дрвене конструкције бунара волонтер Александар прави венац за ново парно купатило. И он ради у информационим технологијама, руководи групом за развој. Александар је недавно завршио тесарски курс у „Новом старом“ и сад понекад долази да мајсторише. Овога пута му друштво прави колега Алексеј који се такође уморио од седења у канцеларији и жели да ради физички, да урони у атмосферу „Новог старог“.
У музеју се сад чекају резултати разматрања нове молбе за грант. Ако добију средства врло брзо ће направити купатило на којем тренутно ради Александар, а ако не добију, посао ће се одвијати дуго – од сопствених средстава.
Старо парно купатило без оџака и ковач Сергеј Буров
У ковачници гори ватра. Локални ковач Сергеј Буров углавном прави алат за мајсторе и волонтере, као и делове за потребе рестаурације или реконструкције објеката. „Ове године сам направио 7 хиљада ексера за храм код Краснојарска,“ – осмехује се Сергеј. Он је по образовању уметник-рестауратор уметничких дела од метала. Сергеј каже да је било и периода кад није могао да ради као ковач, па је морао да се прихвата другог посла, али се на крају вратио свом занату. Сергеј се у „Новом старом“ налази већ око пет година – ради на наруџбинама и одржава радионице.
Ковач Сергеј Буров на послу
За оне који желе да учествују у раду у Воздвиженском постоје два начина да се придруже. „Први је да дођу као добровољци и да помажу колико могу, па да постепено уче, – каже Руслан. – Други је да похађају тесарски курс са програмом по којем занат савладавате под руководством мајстора.“
Тренутно се у Воздвиженском одржава тесарски курс. Руслан ученицима предаје теорију и показује праксу тесарског заната. Курс се одржава два пута годишње: на пролеће и с јесени. Увек се одвијају два паралелна курса. Један је интензиван, десет дана заредом, а други је дужи – десет субота заредом.
„На курс долазе најразличитији људи – од радника до програмера и запослених у војнокосмичким снагама. Са свих страна долазе да уче: из Москве и Владивостока, из Шпаније, Канаде и Израела. Сви људи говоре руски и углавном имају преко тридест година. У одређеној животној фази нешто се променило у души ових људи и схватили су да их привлаче дрво, корени,“ – прича Руслан.
„Дмитриј Александрович Соколов је говорио да је Русима од почетка својствен осећај за дрво, да им је у крви и да им само треба помоћи да га открију.“
Певачки фестивал, мај 2021. године
У музеју се редовно одржавају прославе празника као што су: Покладе, Јесењи дани крајем септембра – почетком октобра, фестивал народне песме у мају и други. У манифестацијама учествују различити стваралачки колективи, организују се грнчарске, ковачке, тесарске и разне друге уметничке радионице. Увек има много гостију – људи долазе с децом и у „Новом старом“ проводе цео дан.
Поред великих празника у дрвеној „безоџаклији“ се одржавају креативни сусрети, вечери с музичарима и нараторима, предавања о дрвеном неимарству и култури руског севера. Ово је место за окупљање волонтера који лети одлазе да изводе рестаурационе радове заједно с фондом „Вереница“, пријатељем „Новог старог“.
На поједине екскурзије долазе људи који су за музеј сазнали преко сајта, друштвених мрежа или преко других људи. „Долазе нам ђаци, организоване туристичке групе и клубови путника,“ – каже Руслан.
Стандардна екскурзија се тренутно састоји од два дела. Руслан говори о музејскм објектима, а затим његов колега, историчар Јегор Староверов одржава предавања у дрвеној „безоџаклији“ док посетиоци пију чај. Учесници се све ово време налазе у историјском простору и могу да додирну историју рукама, да осете да су њен део. Екскурзија се плаћа симболичним добровољним прилозима који се користе за развој музеја.
Фјодор и Илија, деца волонтера, одрасли су у „Новом старом“ и већ су били на радовима на рестаурацији на северу. Дечаци су у колиби коју је Фјодор изградио иза управне зграде
„Наш музеј није обичан музеј у којем се објекти налазе иза ленте. Уверени смо у то да око оригиналних објеката треба да се води прави живот. То не значи да овде имамо краве, овце и гуске и да се бавимо пољопривредом. Умногоме смо савремени људи и користимо добробити цивилизације,“ – осмехује се Руслан.
„Једноставно позивамо људе да се пажљиво односе према својој прошлости како би боље схватили садашњост и градили будућност. Вршимо научну рестаурацију, обнављамо објекте, користимо природни материјал и праве уметничке слике. Све ово преноси наш културни код и чини музеј музејем.“
У „Ново старо“ се може доћи сваке суботе од септембра до маја, а лети сви одлазе на радове на рестаурацији у Архангелску област. За једне је музеј у Воздвижеском постао тачка додира са руским севером, а за друге полазиште на путу ка њему. У сваком случају, то је место за људе који желе да осете како архаика може да живе и да својим рукама учине нешто за очување овог живота.