Протојереј Димитрије Кротков од 2014. године допрема хуманитарну помоћ и доноси речи вере и утехе становницима Донбаса, Запорошке и Херсонске области. Он и други свештеници су се за време путовања много пута нашли на мети артиљеријске паљбе или напада дронова. Смртоносна опасност не зауставља ове људе. Сваки пут кад се спремају на пут знају да их људи жељно ишчекују тамо где нико други не може да помогне. „Црквени весник“ објављује интервју с руководиоцем Специјалног хуманитарног центра Кримске митрополије протојерејем Димитријем Кротковом.
Опасна маршрута
— Преподобни оче Димитрије, зашто сте се служење у свештеничком звању определили као за главни посао у свом животу?
— Вероватно по молитвама мојих даљих рођака међу којима је било свештеника. У храму сам почео да помажем отприлике у време кад сам похађао шести разред – био сам ипођакон, звонар, чтец и водио сам рачуна о типику при саборној цркви Свете Тројице (данас је то манастир Свете Тројице) у Симферопољу.
— Да ли су вас родитељи први пут довели у храм?
— Отац је умро док сам био врло мали и мама ме је гајила. Међутим, пре ће бити да сам ја њу довео у храм, а не она мене. На срећу, чланови школске управе су се с поштовањем односили према мојој жељи. Наставници су ме чак пуштали да са контролних идем на богослужење ако би пало на највећих 12 Господњих и Богородичних празника. Дозвољавали су ми да их пишем у друго време. Био сам пионир, али нисам био комсомолац.
— Које задатке испуњава Специјални хуманитарни центар Кримске митрополије?
— Имамо два правца за пружање помоћи: храмовима, парохијама, интернатима, дечјим домовима, људима који живе у зони конфликта (у сивој зони) и војницима – у војним болницама (укључујући и пољске) војним јединицама и ветеранима СВО. Такође служимо у храмовима у бункерима на линији фронта. Тамо обављамо црквене тајне, молимо се заједно с војницима, одржавамо пастирске разговоре и пружамо подршку нашим борцима лепом речју и молитвом.
— Да ли је за сваки правац задужен одређени свештеник?
— У војним болницама служе и с ветеранима СВО раде свештеници који су за то специјално одређени. Надлежни архијереј строго прати цео рад. Неке свештенике Симферопољске и Кримске епархије упућује Синодско одељење за црквени добротворни рад и социјалну службу ради служења у војним болницама у Доњецку и Луганску. Ја се непосредно бавим прикупљањем и испоруком селективне хуманитарне помоћи на одредиште, сарадњом с војним јединицама и њиховим духовним руковођењем. Осим тога, као старешина служим у још два храма у Симферопољу (в. напомену).
Не допремам сам хуманитарну помоћ, већ имамо читав тим свештеника и мирјана. Ових дана смо се вратили из обиласка Херсонске области. Посетили смо неколико војних јединица у којима смо служили Свету литургију и молебане. Истовремено смо војницима предали два возила марке УАЗ „векна“ која су купљена од средстава наших доброчинитеља – намесника, старешина храмова, настојатеља манастира и парохијана са Кримског полуострва.
У Голу Пристањ смо успели да допремимо три тоне хуманитарне помоћи. Овај град се налази практично на обали Дњепра и има стратешки значај и за нас, и за противника. Припадници Оружаних снага Украјине на њега стално отварају артиљеријску паљбу и нападају га дроновима. Кад смо дошли последњи пут на улицама није било живе душе, ниједних кола. Људи се плаше да изађу из куће без преке потребе. Пре два месеца кад смо били тамо припадници ОСУ су отворили паљбу по суседном кварталу и погинуло је четворо цивила који су у то време ишли улицом. Губернатор Харковске области Владимир Салдо на свом „Телеграм“-каналу стално пише о овим трагедијама. На срећу, за време наше последње посете све је срећно протекло, без паљбе.
— Колико су опасна ова путовања и зашто одлазите баш тамо?
— Путовања су увек ризична по живот. И ми смо се више пута крили од дронова кад би нас напали. Изговарамо Исусову молитву и 90. псалам и служимо молебан пред полазак. И наша браћа-свештеници се моле за нас у парохијама на Литургији на чему смо им искрено захвални.
Не видим да има смисла одлазити у безбедније рејоне, на пример, у Геническ, Мелитопољ или Бердјанск, иако смо 2022. године почели управо од ових градова. Трудимо се да изаберемо села и градове као што су Гола Пристањ или Аљошки (Херсонска област), Каховка или насељена места на Кинбурнском друму где је помоћ крајње неопходна. Много пута смо наилазили на ситуацију кад су нас војници на контролним пунктовима уверевали да на нашем одредишту нема више никога, а ми бисмо тамо затекли од двадесет до шездесет људи, а понегде и више.
Одмах ћу рећи да не ризикујемо непромишљено и да увек користимо информације које добијамо од војника и идемо најбезбеднијом маршрутом. Захваљујући симферопољском и кримском митрополиту Тихону имамо детекторе дронова, квалитетне панцире, шлемове и системе за РЕБ (радиоелектронску борбу). Владика се увек занима за рад нашег Специјалног хуманитарног центра и одељења Кримске митрополије за сарадњу с Оружаним снагама и распитује се како нам иде, каква је ситуација и која помоћ је неопходна. Редовно му реферишем о ситуацији уопште и о раду свештеника, зато што кримски клир такође духовно руководи војним јединицама полуострва. Владика Тихон је успоставио озбиљан рад у нашим војним болницама, мого времена посвећује социјалној служби у митрополији и сам реализује важне пројекте за пружање помоћи учесницима у специјалној војној операцији. Колегама из Синодског одељења за сарадњу с Оружаним снагама и безбедносним органима и Одељењу за црквени добротворни рад и социјално служење које су обезбедиле возила за наша путовања смо захвални на помоћи. Поред средстава за личну заштиту то има огроман значај за безбедност нашег рада. Тако је прошлог петка на једном у низу путовања дрон покушао да стигне наш аутомобил, али смо му брзо умакли, што прошле године не бисмо могли. Само што смо се зауставили да пређемо у друго возило, а ово је било погођено гелерском муницијом. Нико није повређен само по милости Божјој. Напад дроновима представља уобичајену ситуацију у зони СВО.
— Да ли сте хуманитарну помоћ почели да возите на сопствену иицијативу?
— На Крим су 2014. године почеле да долазе избеглице из Донбаса: Доњецка, Луганска, Маријупоља и Славјанска. По благослову митрополита Лазара (Швеца) постао сам члан координационог савета при Министарству за ванредне ситуације Републике Крим за пружање помоћи принудним досељеницима и избеглицама. На местима за привремени боравак се испоставило да су многима у зони борбених дејстава остали чланови породице који се налазе у крајње тешкој ситуацији: без намирица, средстава за хигијену и воде, у кућама без струје и гаса. У августу 2014. године сам први пут одвезао хуманитарну помоћ у град Антрацит у Луганској области. Ускоро се испоставило да не желе сви да напусте своје куће, без обзира што немају воду, гас и сигнал, што су затворене продавнице, што је уништена инфраструктура и немају посла. Савест нам није дозволила да ове људе препустимо судбини и одласци тамо су постали редовни: Доњецк, Луганск, Горловка, Пантелејмоновка, Старобешево, Иловајск, Амвросијевка, Зајцево, Гољма и друга насељена места. С почетком СВО територија се повећала, зато што се зона борбених дејстава проширила.
— Како бисте објаснили зашто људи не напуштају своје куће и настављају да живе у њима чак и у тако тешким условима?
— То се дешава због различитих разлога. Једни немају куда и немају код кога да оду (то су углавном старији људи), а други категорички одбијају да напусте своју земљу, зато што су ухватили корен у свом домаћинству. Понекад се дешавају апсурдне ситуације. За време једног од првих путовања сам упитао деку са села зашто није отишао кад је имао прилику. „Па куда да одем? Овде су ми пас, две кокошке и коза. Како да их оставим?“ – одговорио је. А некима је тешко да се снађу на новом месту и да све започну испочетка. Дешава се да млади људи не одлазе зато што су родитељи у годинама одбили да се евакуишу. Чак сам се сретао с људима који су се из места за привремени смештај враћали кући, под паљбу. Тамо човек у сваком тренутку може да погине или да задобије тешку рану просто ако у мраку нагази мину коју је дрон бацио на његову парцелу или ако пројектил погоди кућу. Сећам се да смо 2022. године неколико пута долазили у село Јегоровка у Волновахском рејону у ДНР. Посећивали смо двоје стараца – Јекатерину и Владимира. Осим њих у селу је живело око шездесеторо људи притом једна жена с петоро деце. Старцима смо доносили фолију (за прозоре), намирнице и воду. Дешавало се да нас гађају, али нас је Господ сачувао. То је била врло опасна маршрута. На ободу села су се у то време стално водиле борбе. И једном прилком је пројектил погодио њихову кућу и обоје су погинули.
Познајем једну жену из села Кохани у Голопристањском рејону (мислим да је на крају отишла одатле) која је до последњег тамо живела с троје деце. Све унаколо је разорено, стало лете дронови и невероватно је тешко и врло опасно доћи до тамо. Међутим, нисмо могли да је оставимо и њој и деци смо доносили одећу, намирнице, средства за хигијену и слаткише. Једноставно, није видела другу перспективу на новом месту и мислила је да је најбољи избор да ту остане. У сваком случају, тако јој се чинило.
— Како прикупљате помоћ?
— Главни ресурс је „Телеграм“-канал Кримске митрополије. Осим тога, помажу нам Патријаршијска хуманитарна мисија и Синодска одељења за сарадњу с Оружаним снагама и црквени добротворни рад и социјално служење. Добијамо помоћ од различитих епархија, између осталог, из Јекатеринбуршке, Московске и Ростовске, као и од добротвора са Алтаја и Далеког истока. Чак и из САД, Немачке и Казахстана где је један племенити човек нашим војницима купио возило УАЗ „векна“. Осим тога, имам много пријатеља међу клирицима у епархији, неки су чак ишли са мном у зону борбених дејстава; неке прилоге дају поједине парохије из целе земље. Користим прилику да се захвалим свим људима који нам помажу и који имају поверења у нас и у наш хуманитарни тим. Своје фотографске и видео извештаје увек објављујемо на својим каналама на друштвеним мрежама: како и куда идемо, шта радимо и коме помажемо.
Кулич за баку
— Шта се променило после почетка СВО?
— Вишеструко су се променили количина помоћи и захтеви. Откако су се појавили дронови теже нам је да допремамо робу на опасно подручје и да пронађемо људе који су буквално спремни да ризикују живот ради ближњег. Знатно се повећао број путовања, што значи и трошкови за бензин. На пример, прошле године смо прешли 79.000 километара, а то је 10.000 км вше него пре две године. Потребна су средства за гориво и за поправку кола. Често наша маршрута води смртоносним путевима којима морамо да јуримо великом брзином да не бисмо постали мета непријатеља. Осим тога, кола су увек претоварена.
— У вама не изазива негодовање то што на на нашој обали Дњепра у Херсонској области има људи који чекају повратак ОСУ, али ви ипак и њима дајете хуманитарну помоћ?
— Рећи ћу вам и више од тога: редовно их срећемо кад долазимо. Они са задовољством од нас узимају ствари, намирнице, средства за хигијену или лекове. После оду мало у страну и СМС-порукама припадницима ОСУ преносе наше кординате и они отварају паљбу по нама. Дешавало се да војници који су нас пратили чак приведу такве људе у једном од рударских насеља на подручју Горловке у Донбасу. Међутим, ја свима, између осталог, и таквим људима говорим: ми смо овде у име Руске Православне Цркве и Његове светости патријарха, у име племенитих људи из целе Русије који вас не заборављају и који вам пружају руку подршке и помоћи. Служба безбедности Украјине је против мене покренула два кривична поступка тако да немам чега да се плашим. Дешавало се да прате и оштете наша кола. Прошле године се десило следеће. Кад смо се хитно спремали за први одлазак у Курску област на траси Јалта-Симферопољ неко нам је на паркингу одврнуо шрафове на задњим точковима аутомобила који је био пун хуманитарне помоћи. Очигледно, рачунали су на то да ће нам се у пуној брзини с две тоне терета откачити точак и да ћемо погинути. Хвала Богу, све је добро прошло иако је била потребна озбиљна поправка. Наравно, сад се трудимо да чешће проверавамо стање наших хуманитарних возила. Граничари су нам поклонили огледало за претрес тако да можемо да прегледамо дно аутомобила. Проверавамо и захтеве за селективну помоћ ако нам се учине сумњивима или ако имамо нека питања.
— Која путовања су вам се највише урезала у сећање?
— Вероватно у Успењски Николо-Васиљевски манастир код Угљедара који је основао схиархимандрит Зосима (Сокур, † 2002).
Село Никољско у којем се налази манастир и сам манастир су од 2022. године непрестано изложени паљби. У суштини, због паљбе су село и манастир су блокирани. Све време су гинули цивили који су покушавали да се извуку отуда. Монахе који су покушавали да оду из манастира да донесу намирнице такође су стално нападали дроновима. Ми смо практично сваког месеца, почевши од маја 2022. године допремали тамо хуманитарну помоћ. Увек смо долазили под паљбом како бисмо заобишли миниране деонице или разрованим путевима преко Кириловке или Владимирке и Благодатног. Мислим да је чудо то што смо се сваки пут отуда вратили живи. Тамо је била једна деоница пута која води кроз Кириловку и која је у потпуности контролисала из Угљедара који се тада налазио у рукама ОСУ. И непријатељ је гађао овај пут, између осталог, и цивиле. Успут се још увек могу видети спаљена кола. Кад смо први пут дошли тамо запањио ме је велики број преплашених бака и деце које никако нисмо могли да евакуишемо оданде. У доњем храму није било слободног места – свуда су били прострти душеци. Све остале зграде су биле срушене и спаљене.
Још сам запамтио први одлазак у Маријупољ, крајем маја 2022. године кад је бомбардован „Азовстаљ“. Делили смо свеж хлеб и друге намирнице код Покровске цркве на самој улици. Људи су код нас изашли из подрума, исцрпљени и бескрајно уморни, пошто су дуго живели у нељудским условима без воде, струје и елементарног комфора – као деца подземља која су измилела на сунчеву светлост. Наравно, веома смо желели да им помогнемо.
— Шта је за вас као свештеника главно на овим путовањима?
— Да овим људима пренесемо Божју заповест о љубави према ближњем; да им испричамо да је Христова Црква увек с њима и да међу њима живи Сам Христос. Радује ме кад видим да људи у екстремним условима нису заборавили Бога, да нису огорчени и да жељно чекају свештенике и долазе на богослужење иако одлазак у храм може постати последњи у њиховом животу. Сећам се како смо прошле године на Велики уторак уочи Васкрса дошли у град Аљошки у храм великомученика Георгија Победоносца. Мештани, људи у годинама, за време полицијског часа – у дубоку ноћ – су дошли у храм да се помоле на служби. Одмах освештали врбу, поделили куличе и све смо исповедили и причестили. Нисмо знали да ли ћемо моћи поново да дођемо и зато смо им честитали празник речима васкршње радости на Велики уторак: „Христос васкрсе!“ – „Ваистину васкрсе!“ И толико сам желео да их подржим, да улијем Христову веру у њихове душе и срца – да их исповедим и причестим Светим Христовим Тајнама! Други пут сам тамо служио заједно с епископом скадовским и аљошкинским Филаретом. Такође, у току ноћи, зато што је врло ризично ићи тамо дању. На почетку службе храм је погодило неколико пројектила. А кад смо изашли ФПВ-дрон је погодио владичин аутомобил. Међутим, војници су га оборили системом РЕБ. Из дугих кола сам видео како је експлодирао не причинивши штету. Очигледно, непријатељ је мислио да ће се, ако смо почели у поноћ, служба завршити за два сата, али смо ми кренули раније. И осветио се у немоћној злоби – отворио је снажну артиљеријску паљбу по самом храму. Кров је пробијен, сви прозори су избијени, чак су на доњем храму избијени метални штитови дебљине 5 милиметара који су били ојачани песком. Ето како се демонска злоба разуларила због тога што се људи нису уплашили и што је служена Света литургија.
За време путовања смо крштавали и крстимо одрасле људе. Људи нас понекад моле да им донесемо иконице и књиге. Један дека из села Керменчик је кад је сазнао одакле смо замолио да му донесемо иконицу светог Теодора Ушакова. То је било врло дирљиво и необично. А кад ју је добио искрено нам се захвалио и с неком посебном радошћу ју је привио на груди.
Увек ме дирну емоције којих се људи не стиде кад виде свештеника. Грле нас са сузама захвалности. И схватам да за њих уопште нису главни ове ствари и намирнице колико реч духовне подршке и утехе, лично присуство, а понекад и једноставно ћутање у којем могу да чују Бога.
У Новој Каховки где смо донели куличе уочи прошлог Васкрса десила се следећа ствар. Испуњавајући личну молбу од Патријаршијске хуманитарне мисије за човека којем су била потребна инвалидска колица на степеништу сам срео једну баку. Десило се да у рукама имам кулич. Кажем баки: „Да ли могу да вас почастим куличем?“ Она је заузврат узела у руке моју руку с куличем, затворила је очи и неко време је стајала ћутке не померивши се. И схватио сам да нас је у тим тренуцима Господ обоје укрепио Својом благодаћу. Мало је стајала тако, па је заплакала. Сви наши ризици и лишавања вреде оваквих сусрета.
Протојереј Димитрије Кротков је рођен 1979. године у Симферопољу. Руководилац је Симферопољске и Кримске епархије за сарадњу с Оружаним снагама, безбедносним органима, кривично-поправним установама, МВС и с другим безбедносним структурама Републике Крим. Старешина је храмова у част иконе Мајке Божје „Державнаја“ и у част иконе Мајке Божје „Неопалимаја Купина“ при главној управи МВС Русије за Републику Крим у Симферопољу.
Од августа 2014. године је одговорно лице Симферопољске и Кримске епархије за прикупљање и допремање хуманитарне помоћи за Донбас. Од 2022. године је руководилац Специјалног хуманитарног центра Кримске митрополије. У фебруару 2000. године је рукоположен за свештеника; 2009. године је награђен звањем протојереја. Ожењен је и одгаја четворо деце.
Од почетка специјалне војне опрације тим Специјалног хуманитарног центра Кримске митрополије је обавио више од 193 путовања у Донбас, Херсонску, Запорошку, Харковску и Курску област. Допремљено је и предато преко 1.100 тона хуманитарне помоћи. У допремању је учествовало око 200 људи. За потребе СВО Специјални хуманитарни центар је предао 49 аутомобила.