Људима који су се нашли у зони специјалне војне операције помаже цела земља. Потребно им је нешто више од намирница, крова над главом, грејања у кућама и могућности да добију медицинску негу. За све ово брину се локалне власти које градове и села у Донбасу брзо враћају у миран живот. О томе какву селективну помоћ и духовну подршку најугроженијим групама становништва пружа Патријаршијска хуманитарна мисија говори се у репортажи нашег дописника. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 11, 2025).
Други живот
Прва прича. Сергеј Шуљженко живи у Северодоњецку и има 40 година. Кроз његов прозор се виде пуста улица, неколико стабала и вишеспратница срушена у рату каквих у граду сад има на десетине. Сергеј не гледа кроз прозор. Пре двадестак година је повредио кичму и сад није у стању да сам устане из постеље. Живи сам и зато се врата његовог једнособног стана не закључавају. Мама га је неговала док је била жива, али је умрла пре почетка специјалне војне операције, а од сестре одавно нема никаквих вести. На срећу, за време борби за Севердодоњецк 2022. године његова кућа није настрадала. Да није било комшија и друга који су га с времена на време обилазили Сергеј би могао да умре од глади, пошто сам не може ни да држи кашику, а камоли да подгреје храну. Дуго времена је његов једини саговорник био телевизор, али су пре пола године Сергеја почели да посећују добровољци из Патријаршијске хуманитарне мисије (у даљем тексту: Мисија). Сад увек има чисто рубље, хране га и спремају му стан. Главно је то да се не осећа усамљено. Недавно су волонтери Сергеја одвели на службу у храм где се причестио. У згради нема лифта. Момци су га у колицима на рукама снели с четвртог спрата. Сергеј је веома дружељубив човек снажног духа који својом љубављу према животу изазива симпатију људи из околине. Лепо пева и покушава да црта. Запослени у Мисији су успели да му промене инвалидску пензију и она сад одговара руским нормама. Осим тога, издејствовали су да Сергеја обилази социјални радник, што му такође олакшава свакодневни живот.
Друга прича. Јелена Коваљ живи у Маријупољу. Она и муж су и пре СВО почели да се брину о бескућницима и делили су храну на улицама. После тога су изнајмили просторију и отворили су Дом милосрђа за оне који желе да промене свој живот. Супружници су штићеницима вадили документа, набављали су им одећу и обућу, а болеснима су куповали лекове. Ратни догађаји су ујединили целу заједницу (до почетка СВО у њој је било већ 25 људи) и само то им је помогло да преживе. „Око нас су гореле куће, експлодирали су пројектили и бомбе, а муж и ја смо се молили да нас Господ све заштити, зато што је код нас било непокретних инвалида,“ – сећа се Јелена. Кад су у граду престала борбена дејства волонтери из Патријаршијске хуманитарне мисије су сазнали за брачни пар и почели су да им помажу. Међутим, због мужевљеве изненадне смрти Јеленина давнашња болест је прешла у акутну фазу. Прво јој је ампутирана нога, а касније су морали да јој одстране и једно око. Без обзира на то она и даље руководи својим Домом милосрђа у којем живи 19 инвалида-бескућника и напуштених стараца. Дом милосрђа се издржава искључиво од прилога. Добровољци Мисије доносе намирнице и средства за негу непокретних штћеника и организују разоноду за његове станаре. Мисија плаћа прегледе за Јелену, као и лекове и протезу. Она за своје штићенике представља пример храбрости и чврстине.
Сергеј и Јелена су само двоје од преко триста хиљада људи који су добили помоћ од Мисије. Међу њима нису само инвалиди и људи у годинама, већ и самохране мајке с децом-инвалидима, и породице с више деце, и учесници у СВО којима је потребна помоћ у решавању насушних проблема. Свако од њих може да рачуна на помоћ, чак и ако у граду нема сигнала за интернет, као што је то случај са Северодоњецком [1], ако у вишеспратници не ради лифт и ако човек лекара може да позове тек ако дође до станице хитне помоћи. Волонтери Мисије решавају многа питања штићеника, посебно она која се односе на документа, пензије и олакшице. Они постају социјални радници и чистачи, кувари и носачи, сортирају и допремају хуманитарни помоћ, постају возачи социјалног таксија и водоноше (техничке воде нема на спратовима изнад првог).
Мисија је засад једина структура која свестрано одговара на захтеве социјално угроженог становништва у Донбасу. Поред хуманитарне и селективне помоћи у свакодневном животу и патронаже, волонтери Мисије се набављају лекове којих нема у апоткама, пружају правну и медицинску помоћ (упућују на операцију или на лекарску консултацију) и набављају медицинску опрему, на пример, кревете против декубитиса. Однедавно се појавио и образовни правац – волонтери-педагози помажу ђацима који заостају у градиву. Онлајн-часове у Маријупољу држе просветни радници из целе Русије. Похађа их педестак деце разног узраста. У Складовску (Херсонска област) такође има нешто специфично. Деца недовољно добро знају руски језик, пошто га нису учила у школи. Због тога заостају у градиву, зато што се настава сад држи само на руском. И волонтери-педагози предају деци руски. Од 2023. године на списку послова се појавио и ремонт приватних кућа. Широки спектар облика помоћи је једна ствар по којој је Мисија јединствена, а други је то што она увек дође до човека у невољи.
Патријашијска хуманитарна мисија (в. напомену) је настала на основу драгоценог искуства које је стекло Синодско одељење за црквено доброчинство и социјално служење, почевши од 2014. године кад је Русија примила прве избеглице с југоистока Украјине. Од почетка СВО ова бујица се вишеструко повећала: у земљу је ушло око 2 милиона људи. Људима нису били потребни само уточиште и најнужније ствари, већ и превод докумената с украјинског језика на руски ради добијања руског држављанства. Нису сви могли да плате ове услуге и многима је у томе помогла Руска Црква. У Москви, Ростову на Дону, Вороњежу и Белгороду су отворени штабови за пружање помоћи избеглицама. Само у московски штаб у првој години рата свакодневно је долазило до 300 породица. Осим тога, сарадници Синодског одељења за доброчинство су долазили у места за привремени смештај како би питали људе шта им је потребно, како би им помогли да обаве лекарске прегледе, да набаве лекове и да се запосле. Поред хуманитарне помоћи Црква је организовала правну, духовну и психолошку помоћ.
— Већ у првим месецима после почетка ратних дејстава постало је јасно да не треба помагати само избеглицама, већ и онима који су остали да живе у зони конфликта и који немају куда да побегну, — каже заменик руководиоца Патријаршијске хуманитарне мисије ђакон Игор Куликов. — Зато смо сваке недеље организовали одласке наших сарадника и добровољаца и отворили смо центре за пружање помоћи у пострадалим градовима: Маријупољу, Доњецку, Сверодоњецку, Лисичанску, Бердјанску и Скадовску.
У чему се састоји специфика служења у Донбасу и у Херсонској и Запорошкој области? У условима свакодневног живота, у недостатку локалних радника социјалне службе и специјалиста-лекара, у крајњем сиромаштву и радној неспособности становништва, а у неким градовима и селима у директној опасности по живот услед ратих дејстава. На пример, у Голој Пристањи, Аљошкама и Лисичанску становништво се стално налази у опасности од отварања паљбе дроновима и артиљеријом Оружаних снага Украјине. Руска Православна Црква помаже држави да развеже чвор људске несреће, патње и бола који је овде везан. У решавању својих задатака Мисија сарађује и с локалним епархијама координарајући заједички рад и удружујући напоре, капацитете и ресурсе.
— Сарађујемо и са свим државним структурама: многофункционалним центрима, МУП-ом, социјалним установама и с Пензионим фондом. Дешава се чак и да нас запослени у социјалном фонду замоле да припазимо на штићеника док му траже место у старачком дому, — каже координатор добровољаца Патријаршијске хуманитарне мисије у Северодоњецку Ирина Белоус.
Љубав све лечи
Центар Патријашијске хуманитарне мисије у Доњецку се налази у Булевару Ђержинског бр. 12. Сви у граду знају за њега. Овамо свакодневно са својим проблемима, болом и тугом долази до 70 људи. Овде се труде да помогну свима онима који им се обрате, независно од националности, вероисповсти, социјалног статуса и сложености проблема.
Држећи обуку волонтерима координатор добровољаца Патријаршијске хуманитарне мисије у Доњецку Јелена Смољак сваки пут понавља да главна ствар није хуманитарна, социјална или патронажна помоћ, зато што у томе може да учествује скоро сваки човек који то пожели. Главна је љубав с којом се човеку пружа помоћ.
— Сви смо ми овде зато што недостаје управо љубав, — каже она. — Ево, човек вас моли за намирнице, кућну хемију и одећу. Гледаш личну карту: „Ви сте из Селидова?“ [2] — „Да,“ — одговара и плаче зато што се сетио куће која више не постоји. Сетио се својих животиња које је тамо оставио. Сетио се жене која је погинула и коју је тамо сахранио. И ти си прва инстанца у коју је он дошао са својим болом. Не можеш да га пустиш да оде без утехе. Једном сам видела баку од 90 година која је седела на столичици покрај улаза у пријемну собу док је њена кћерка разговарала с нашим стручњаком. Била је врло тужна, изгубљена, угашеног погледа. Осетила сам да јој су јој у том тренутку потребни елементарна људска пажња и утеха. Села сам поред ње и загрлила сам је, саслушала сам је и она је испричала да јој ништа није остало, све је изгорело заједно с кућом. После тога сам јој донела кућну хаину и мараму. Све је изгубила. Чак јој је и кућна хаљина била потребна, разумете? И кад је одлазила у њеним очима већ није било толико туге. Учинило ми се да сам бар накратко успела да јој огрејем душу и да јој вратим наду у срце. Управо у томе се састоји суштина нашег служења.
С Јеленом се слаже и њена колегиница, координатор добровољаца Патријаршијске хуманитарн мисије у Маријупољу, Александра Наумова. Пошто се у Донбасу стално суочава с туђом невољом схватила је да је многим људима важније да кажу шта им лежи на срцу, а пред неким олакшају душу и да осете људско саучешће.
— Не морате обавезно да одговарате, просто треба да будете поред човека и да слушате, а га држите за руку или да га помазите, да осетите шта се заправо крије иза његовог питања, — каже Александра. — А у неким ситуацијама лепа реч може да промени расположење, зато што љубав све лечи и чини чуда.
Александра је раније радила као наставница у школи и од тада јој је остала навика да се свима обраћа са „сунце“ и „душо“. Понекад то ради аутоматски због умора, а понекад је то заштитна реакција ако осети да је саговорник почео да се нервира.
— И онда кажем: па, сунце моје, сад ћемо да решимо ово питање. И занимљиво је видети како се мења лице мушкарца кад му то кажеш искрено и на леп начин, па више не може да подигне глас на тебе, — каже Александра.
Нажалост, међу посетиоцима Центра за хуманитарну помоћ има и таквих који се неосновано жале на запослене и волонтере или који на њима искаљују свој гнев и увреде.
Чак су и штићеници Мисије почели да се надахњују примерима доброчинства. Тако је у Маријупољу једна од породица с више деце одлучила да помаже другима након што су их волонтери замолили да поделе џак брашна сиромашим комшијама. Андреју и Валентини се толико свидело да буду од користи да су у граду пронашли друге људе који су спремни да шаљу одећу и у својој гаражи су организовали хуманитарни центар за потребите.
Лекар у монитору
У Мисији влада посебан однос према породицама с више деце и самохраним мајкама с децом-инвалидима, зато што не могу увек сами да дођу по помоћ у случају да су болесни сами они или њихова деца.
— Једна од наших штићеница самохраних-мајки болује од рака. Већ је примила неколико хемиотерапија. Њено дете је инвалид. Ми смо с њом на вези 24/7, — каже Јелена Смољак. — Сваког месеца јој помажемо дајући јој комплете хуманитарне помоћи и памперсе за дете. Ако су потребни лекови, набављамо их за њу и за дете. Нажалост, у апотекама у Доњецку нема увек потребних препарата, а нема ни средстава за њих. Ако је потребно, организујемо консултације код стручњака и лечење детета.
Нажалост, медицинска помоћ је засад једна од најслабијих карика у социјалном систему у Донбасу. Нема довољно лекара, а непријатељ у градовима у близини фронта организује лов на њих (в. „Журнал Московске патријаршије“ бр. 10 за 2025. годину). Зато у неким центрима Мисије већ постоји координатор за медицину захваљујући којем многи људи успевају да реше здравствене проблеме.
Ако због неких разлога није могуће да се болесник оперише у Донбасу или ако предуго треба предуго чекати планску операцију (на пример, за замену зглоба колена ово време може износити по годину – годину и по дана), човек се шаље на операцију у Москву, Петербург или Ростов на Дону.
— Од болесника се тражи само да обави сва потребна испитивања (рендген, магнетну резонанцу и др.), а операција је бесплатна. У случају потребе у наведеним градовима пацијента дочекују волонтери и прате га до болнице, — каже координатор за медицину Патријаршијске хуманитарне мисије у Северодоњецку Олга Петрова.
Због проблема с превозом између Северодоњецка и других градова болеснику није увек згодно да дође код лекара на консултације. Стручњаци Мисије у Северодоњецку су пронашли оригинално решење: онлајн консултације. Лекари из медицинског центра ФМБА у Маријупољу и московске болнице „Светитељ Алексије“ проучавају сва документа болесника, разговарају с њим, он им говори на шта се жали и они одреде додатна испитивања. Ако се после разговора са лекаром испостави да се не може без личне консултације, запослени Мисије организују долазак пацијента код потребног специјалисте.
Болничка служба је још један правац у раду добровољаца Мисије. Они раде у болницама у Доњецку, Луганску, Скадовску и Каланчаку (Херсонска област) на неуролошком, неурохирушком, кардиолошком, као и палијативном одељењу обављајући послове милосрдних сестара.
Правна помоћ
Центри Патријашијске хуманитарне мисије пружају и правну помоћ по питањима добијања надокнаде или помоћи због губитка хранитеља женама и мајкама погинулих или мушкараца који су нетрагом нестали, у изради руског пасоша уместо украјинског или у вађењу других докумената (ПИБ, Осигуравајући број индивидуалног текућег рачуна), наслеђивања или обављања држављанства.
— Људи нам се често јављају у вези с питањима социјалних исплата и пензија. На пример, инвалиду који болује од дечје церебралне парализе не дају пензију иако он има руску личну карту и премда је његова мама обишла све инстанце. Наша помоћ је за њих последња шанса, — каже правник Мисије Олег Анатолијевич Пелих.
По његовим речима, у правним случајевима се често види трагична људска судбина:
— Недавно је дошла једна мама с више деце. Њен муж је служио у ОСУ и осуђен је на 25 година затвора зато што је стрељао цивиле. Жена није знала како да се разведе. Правници Мисије су јој помогли да прикупи сва документа и да се обрати суду. После позитивне одлуке суда, — по мишљењу Олега Анатолијевича све основе за то постоје, — она ће стећи право да прима социјалну помоћ за децу. Или, на пример, обратила се становница Маријупоља која је имала проблема с документима за стан. Пола лица је крила марамом. Кад су је питали шта јој се десило рекла је да се за време паљбе крила са сином у хаустору. Поред куће је експлодирала мина, гелери су пробили улазна врата, син је погиуно, а она је рањена у вилицу, али су лекари успели да је спасу. Пошто Мисија пружа комплексну помоћ наши сарадници су јој предложили да се пријави за козметичку операцију у болници у Москви или у Ростову. Пристала је и помогли су јој да то уради, — каже Олег Анатолијевич и додаје да би могла да се напише читава књига оваквих прича.
Откако је основана Патријаршијска хуманитарна мисија њеним правницима се за правну помоћ обратило већ више од 900 људи.
Волонтери по зову срца
Један од нових праваца у раду Патријаршијске хуманитарне помоћи представља поправљање приватних кућа. Рат је као ураган прохујао по Добасу оставивши многе људе без места за становање или га претворивши у место које није погодно за живот. Влада ДНР се 2023. године обратила Мисији упутивши јој молбу за помоћ у ремонту приватних кућа.
— Сви ресурси државе су усмерени на обнову и изградњу вишеспратница, а за приватни сектор није било довољно радних руку, — каже отац Игор Куликов. — Упутили смо позив преко интернета и одазвали су се људи из целе земље. Почели смо од Маријупоља и искуство се показало као успешно. Почели смо да добијамо молбе из других рејона: Волновахе, Јасиновате и Авдејевке. За две и по године обновили смо преко 500 кућа, иако испочетка нисмо знали да ли ћемо моћи да поправимо бар 50. Да би човек радио у бригади за ремонт не мора обавезно да буде грађевинац по струци. Све ће му испричати и свему ће га научити на лицу места.
У Авдејевки (предграђе Доњецка) ратна дејства су се завршила средином фебруара 2024. године. По подацима локалне власти било је уништено 97% града. Човек у то лако може да поверује кад из кола Патријаршијске хуманитарне мисије гледа приватне куће без кровова срушених зидова. Заустављамо се код зелене капије с натписом „Нема мина“. Прозори куће су затворени комадом врата. Горе већ стоји нова кровна конструкција. Тројица добровољаца ударају чекићима по оквиру конструкције. На капији нас дочекује домаћица Нина Ивановна. Нуди нас чајем с пирошкама и прича о томе да је приватни сектор у Авдејевки доспео у зону борбених дејстава и да је овде било врло страшно. Ако не би стигла да се сакрије у подрум, седела је у ћошку ставивши јастуке на себе. Стакла су избијена од таласа експлозије и крхотине су се разлетеле по целој кући. Кад би се паљба завршила комшије би организовале прозивку. Ако је неко био засут крхотинама, ископавали би га из подрума и помагали су једни другима у сређивању. За време једне паљбе 2023. године погинула је комшиница Нине Ивановне која је имала само 48 година. Многи су отишли, али је Нина Ивановна остала да чека сина који се борио у армији ДНР. Кад се срушио кров на кући прешла је код суседа.
— Веома сам захвална Патријаршијској мисији на оволикој помоћи. Нашли су се људи који су спремни да поправе моју кућу. За неколико дана смо се лепо спријатељили. Сваки пут се трудим да их почастим нечим укусним, да испечем пирошке или кекс, — каже она. Ко су ови волонтери? Откуд они овде и зашто су одлучили да помажу становницима Донбаса одвојивши од породице и одмора од седам до десет дана? То су људи различитог узраста и различитог образовања, из разних градова Русије и разних професија, различите вероисповести (премда огромну већину чине православци) и социјалног статуса. Врхунски менаџери великих фирми и приватни предузимачи, наставници и медицински радници, управитељи и руководиоци добротворних фондова, правници и психолози, социјални радници и активисти из патриотских организација, менаџери, грађевинци и студенти. За Мисију су сазнали из огласа у храму, на интернет-каналима црквених и патриотских медија, од пријатеља-волонтера. Неки имају искуства у волонтерском раду и већ су били у Донбасу, а други су дошли први пут. Сви су туђу невољу прихватили као своју и нису могли да остану по страни.
— У Северодоњецк сам дошао зато што желим да помогнем другима. Понекад људи недељама немају воде и кад им је допреме у двориште, не могу сви да однесу канистере на свој спрат. Не могу сви да купе намирнице, зато што се тешко крећу чак и у стану или немају довољно новца од пензије. Овим људима је много теже него мени. Али то је моја земља и ако могу, морам да помогнем, — сматра Јарослав, студент из Москве (23 године).
Осим тога, за волонтере је важно да сами виде какав се данас живи у Донбасу.
— Хтео сам да видим и да сазнам шта се овде заправо дешава. Кад човек седи испред телевизора, он то не схвата, не види како људи овде заправо живе. Како су, преживевши на линији фронта који је прошао кроз њих, сачували човечност и како даље граде свој живот, — поверава нам Игор, предузимач из Јарославља (58 година).
Многи истичу необично дружељубиву атмосферу која влада међу добровољцима.
— Никад нисам наишао на овакву отвореност, доброту и искреност у односима у колективу. Сећам се како смо радили на поправци приватне куће — нико није псовао и није било никаквих сукоба. Напротив, замолиш да ти неко дода шраф и одмах се према теби пружа пар руку са шрафовима. Не мораш сам да силазиш ако си на крову, — осмехује се Роман, радник из Пскова (47 година).
Неки добровољци се према тешкоћама у комуникацији са штићеницима односе као према искушењу које им је Бог послао и као према могућности да победе своје страсти. Тако је од Мисије у Доњецку помоћ добијала једна старија жена која је добровољце излуђивала захтевима које нису могли да испуне. Имала је дијабетес и више није устајала из постеље. Због њеног каприциозног карактера многи су одбијали да долазе код ње. Међутим, Ајгуљ ју је неговала зато што је схватила да се у понашању ове жене као у огледалу одражава њена душа, да и она понекад бива исто толико нестрпљива и захтевна према другим људима.
— Захваљујући њој научила сам да слушам себе и друге. И сад кад нешто пожелим, прво се запитам да ли ће човеку бити тешко да испуни моју жељу или молбу. Тежак и свадљив штићеник као што је ова старија жена, научио ме је да се према људима опходим с већим поштовањем и смирењем, — каже Ајгуљ, педагог из Ижевска (43 године).
Добровољци овде строго поштују правило: моле се сваког јутра и вечери пре и после посла, а за празнике и недељом одлазе на богослужење у храму. Ово се ради по жељи, нико никога не приморава. Често се пред крај смене нађе неко ко још није крштен и ко жели да прими ову свету тајну. Људе запањују пустош коју је рат оставио иза себе и храброст оних за које се испоставило да упркос доживљеним страхотама и патњи нису сломљеног духа и који настављају да живе и да обнављају градове и насеља. Неки добровољци користе своје странице и канале на друштвеним мрежама за прикупљање добротворне помоћи. На пример, за воду за пиће за штићенике који су изузетно сиромашни или за писаћи прибор за децу из многодетних породица уочи 1. септембра. А у Маријупољу центар Мисије редовно одржава спонзорске акције међу волонтерима за локалну болницу и заједно с парохијама намесништва и градском управом организовао је добротворну акцију „Бели цвет“, уприличивши је поводом Дана града као би прикупио средства за рехабилитацију младића који је случајно нагазио мину.
Међутим, без обзира на то што је у својству добровољаца Патријаршијске хуманитарне мисије Донбас посетило већ око пет хиљада људи и што неки редовно тамо одлазе, волонтери су потребни у свим сферама.
— Патријаршијска хуманитарна мисија је створила сву потребну инфраструктуру. Има координаторе, стручњаке и средства за организацију пружања помоћи великом броју настрадалих становника Донбаса, — каже отац Игор. — Међутим, главно је то што су добровољци племенити људи из целе земље који спремни да десет дана посвете томе да побољшају живот људи који су преживели страхоте ратних дејстава. Све се држи на њима.