Разговор са оцем Христофором (Милићем),сабратом манастира Драганац
Оче Христофоре, помаже Бог и благословите овај наш разговор.
Бог да благослови!
Оче, управо се завршила Света Литургија у манастиру Драганац, а започети дан Литургијом је и најбољи почетак дана. Многи од нас који смо ван манастира бисмо желели да тако започнемо сваки дан, али живот нас води другим стазама, имамо своје обавезе, своје послове, своја послушања. Колико је вама у манастиру Литургија важна?
- Слава Богу милостивоме да смо ту где јесмо и да имамо ту привилегију да се у манастиру свакодневно служи литургија и да свакодневно се дели тело и крв Господа нашега Исуса Христа. То је темељ нашега дана, наше заједнице, али то је и темељ уопште на којем стоји наш народ на Косову и Метохији, а сва Србија све српско и сав наш народ стоји на Косову и Метохији и у толико пре и у толико више смо свесни одговорности и благодати која нам је дата.
Ви сте, оче, овде у окриљу Светих Архангела јер манастир Драганац је њима посвећен. Кажите нам нешто више о манастиру који се крије у овој шуми драганачкој у Косовском Поморављу и чије се мошти у њему чувају ?
- Манастир Драганац је један од наших многих манастира на Косову и Метохији, али тренутно једини живи општежитељни манастир у источном Косову и Метохији. Када кренете од Грачанице пут истока ово је једини жив манастир са већим бројем монаха. По предању он је задужбина цара Лазара из 14. века. Током средњег века, као и други наши манастири, доста је страдао, живот у њему је запустео, али је у 19. веку живот у манастиру обновљен. Данас се у манастиру свакодневно служи литургија, храм је посвећен Светим Архангелима Михајлу и Гаврилу, нас је шесторица овде. У манастиру се чувају и свете мошти Св. Јакова Персијанца, Св. Сурдуличких мученика, Св. свештеномученика Владимира игумана Прохора Пчињскога, Св. Севастијана Џексонскога, Св. Јована Шангајскога и других светих. Све је то разлог да се боримо и да служимо да овај манастир расте, а како он буде растао, да расте и вера у Господа Исуса Христа у нашем народу, како овога краја, тако и других крајева одакле се у манастир долази.
Долази ли народ на литургију, долазе ли поклоници? Воле ли људи да преноће у манастиру?
-То је нешто што нас радује, што нас теши и што нам даје наду. То што све више нашега народа долази из свих српских земаља, из Београда, из Новога Сада, из Подгорице, из Бања Луке, наших људи из расејања, наравно и из околних места, то је заиста велика радост и велика утеха. Посебно, приметио бих, то што је велики број младих људи је нешто чиме наша Црква треба да се поноси. И тренутак и време у којем живимо је такав да не могу све цркве да се тиме похвале, а код нас је итекако приметно, слава Богу. Живот Срба на Косову и Метохији није нимало лак. Сви знамо да наше државе на Косову и Метохији одавно нема, али ту је Црква уз свој народ. И све те посете, сви ти доласци чине живот нашег народа све садржајнијим, лепшим и нема веће ни лепше када се два брата сретну. У томе наш народ проналази смисао и снагу да настави да опстаје овде, на светим огњиштима и да настави да чува своје светиње. Заиста, радујемо се и благосиљамо и молимо се за све оне који долазе на Косово и Метохију.
Оче, Драганац је вековима стар и велики крст је служити овде, мала црква и мало монашко братство на великом имању. Колико је тешко носити све то и како Ви успевате да одржавате имање и саму цркву и да служите и Богу и народу?
-Само са вером у Бога и само са осећајем смисла који нам наш Господ Исус Христос даје. Другачије би заиста било немогуће. Другачије би свако рационално размишљајући рекао: ,,Шта ми све ово треба? Боље да негде будем у свету, да нађем неко своје парче конфора и простора и да из тога градим свој живот.,, Али, са друге стране, та жртва доноси и велику благодат и велику радост, и то је јако интересантно. Људи обично мисле када одлазе из света у манастир да се света одричу и да се на неки начин изолују, али заправо боравком у манастиру на један духовни и тајанствени начин ми се духовно са светом повезујемо и за тај свет живимо. Тако да смо у дубљим и јачим односима са целокупним светом него да живимо у неком граду или у неком селу.
Колико су, оче, на личном плану, велика искушења када народ дође за Вама у манастир? Да ли успевате да савладате та искушења која долазе са људима, јер они доносе са собом проблеме и личне и породичне и друштвене и све остало што мучи савремени свет?
-Када сам рекао да се не одричемо света у том неком смислу, да, тај свет долази, али свакако одрицање постоји, а то је одрицање од наше воље, и одрицања од световног начина живота и остављања свега онога што смо до тог тренутка имали иза себе и улазак у манастирски поредак. Али љубав наша и наша служба упућује нас да за тај свет живимо, пре свега молитвом, пре свега службом, а потом и људи хрле у манастире, јер манастири су оаза и простор утехе за сав народ, поготово у данашње време људи у манастирима осећају сведочанство истине и самога Господа Исуса Христа. Знамо да су манастири омиљени како Господу и Богородици и свима светима, тако да та благодат се у манастирима осећа и та љубав Божија, а потом и живот монаха који је у покушају да се уподоби животу анђела, све је то неминовно да људе привлачи ка манастирима. Ми смо ту да служимо Господу и да се трудимо онако како нас је наш владика Иларион учио да врата држимо отворена, а кандила упаљена. И да будемо ту колико је до нас да никоме не затворимо врата ка Господу.
Оче манастир Драганац је један од организатора ,,Моравских духовних вечери,, то је једно лепо сабрање које се овде одржава. Кажите нам колико је то значајно и ко је све учествовао као предавач до сада?
- Трудимо се да духовно узрастамо, сви да се поучимо на речи Господњој, а преко пастира које нам је Господ дао. Тако да у том духовном узрастању пронађемо и радост и лепоту и свако добро од Господа. То је основа свега. Духовна наука и духовни живот. Тако да верујемо ако ту будемо расли, све ће друго добро бити, ништа нам неће недостајати. И до сада смо имали радост да угостимо доста отаца наше Цркве, доста православних интелектуалаца, делатника на њиви Господњој. Поменућу само нека имена. Духовне вечери су отворене децембра прошле године, а прво предавање је одржао његово високопреосвештенство митрополит рашко-призренски Теодосије. Потом су уследили и други предавачи: отац Исидор из Призренске богословије, отац Андреј игуман манастира Црна Река, отац Михајло игуман манастира Св. Архангели, о. Стефан из манастира Зочиште, отац Рафаило Бољевић из манастира Подмајне. Ту су били и наша браћа: господин Живојин Ракочевић, директор Дома културе Грачаница, истакнути књижевник и новинар, академски сликар и професор Саша Филиповић, ево слава Богу и ви наша драга Оливера Радић, књижевник и новинар из Ораховца и даће Бог да се те духовне вечери наставе а да се кроз те вечери и раздани свима нама.
Ко су, оче, уз вас организатори Моравских духовних вечери?
-Итекако је битно да их споменемо, млади људи са Косова заслужују да буду промовисани, подржани, спомињани, посебно они млади људи који се својим снагама труде да обезбеде своје место под сунцем Косова и Метохије, тако да као један од светлих примера младих имамо и ХО ,,Косовско Поморавље,, из Партеша. Премда им име говори да се баве хуманитарним радом, њихово деловање је далеко шире и дубље и веће, они се баве и објављивањем књига, издаваштвом, они организују са нама духовне вечери и могу рећи и то и далеко већом заслугом њиховом него нашом те вечери се одржавају. Ми смо ту више као логистика, а они обављају онај сам садржајни рад са говорником. Организују и летње школе за децу у којој сабирају децу са Косова, али и децу са других страна и са њима се баве, раде, уче их. Наводимо њих као светли пример и надамо се да ће што више младих са Косова да пође њиховим путем.
Колико су битне те летње школе за децу и разне радионице које са децом овде одржавате?
-Ми понекад ни сами нисмо свесни колико је битан рад са децом и колико то оставља траг у дечјој души, а касније то човек носи и целога живота. Ето поменућу летос један доживљај, лични, који сам ја имао током наше летње школе са децом у једној шетњи увече у повратку са наше фарме ка манастиру, дечица од седам, осам, десет година су сама кренула да препричавају неке наше заједничке доживљаје од пре пар година уназад. Просто нисам могао доћи себи од свих тих емоција и од тога чега се све деца сећају, шта они памте и шта они носе у својим срцима.
Оче, споменули сте и манастирску фарму. Шта имате на фарми ?
- Трудимо се да наставимо традицију честитих и славних предака и да привређујемо, да дамо све од себе и да живимо од својих руку. Имамо манастирску фарму где се чувају краве, козе, кокошке, пчеле, где се обрађује земља, припрема се сир од козјег млека, од крављег млека. То су наши производи са фарме у нашој жељи да се сачува тај српски пољопривредни таленат и култура, а сем тога ту су и радионице тамјана, радионице обраде дрвета и већ имамо и неке нове активности које су у повоју у манастиру надамо се да ћемо ускоро причати и о њима.
Манастирски тамјан који ви производите, долази до најудаљенијих делова света. Колико је прављење тамјана одговоран посао?
-Без тамјана не може литургија, а не могу ни друга богослужења и уопште молитве како у цркви тако и код куће. Почели смо са тиме 2015. године благословом и идејом његовог преосвештенства владике новобрдског Илариона. Тад је он био игуман манастира Драганац и он нам је дао посебан полет у тој рукодељи, у том раду. Касније се то развило до неких граница које тада нисмо ни слутили. Данас се манастирски тамјан купује и у Америци, у Канади, стиже до Новог Зеланда и Русије. Радујемо се, Богу хвала, што можемо тиме да се бавимо и што смо успели да запослимо неке младе људе из околине манастира, да и њих ухлебимо, да им дамо разлог и мотив више да остану овде. То је постао производ по којем је манастир познат и на тај начин се људи снабдевају са тамјаном и на тај начин остају у вези и са својом светом земљом.
Људи кроз мирис тамјана, осећају и мирис Драганца и мирис Косова и Метохије.
-Тако је.
Оче недавно смо прославили Свету новомученицу Босиљкау. Манастир је такође везан са том светитељком?
- Везани смо и Бог ће дати да у вечности та веза засија у пуноме сјају. Нека би нас Света Босиљка све привела ка Царству Небескоме. Она је најлепши цвет Kосовског Поморавља и најлепша жртва за Господа Исуса Христа. Једна малена, нејака девојчица са свега шеснаест, седамнаест година, била је отета. На силу су покушали да је поисламе, да промене њену веру, да је удају за једног од Арнаута, али слобода њеног хришћанскога духа рекла је: ,,Не, ништа ми не можете, ја сам Христова! Само се Њему вреди клањати, једноме Богу служити!,, Тако да је њена слобода засијала у Царству Небескоме. Данас и ми живимо тим њеним избором, том њеном слободом, тим њеним мирисом који се осећа у Kосовском Поморављу.
Света Босиљка је принела жртву за Христа. Кажите нам, оче, нешто о смислу жртве у Хришћанству уопште.
- Хришћани вероватно не цитирају тако често Ничеа, али професор Владета Јеротић је умео то лепо хируршки да раздвоји и да изнесе све што је корисно за душу. Ниче каже: ,,Ко зна зашто, може да издржи свако како.,, И то зашто даје смисао свему и то зашто смо ми добили на Косову Пољу, у нашем Светом Цару Лазару и свим косовским витезовима, а онда потом у Косовским божурима, у косовској поезији, у косовској девојци, у Косовском завету који је изникао из Лазаревих речи: Земаљско је за малена, а небеско вечно и довека. И не само речи, него и жртве којима су те речи запећаћене, тако да наше страдање и наша жртва јесу наше особено народно читање Новога завета и у том читању Новога завета ми самога Господа проналазимо и то нам даје снагу да издржимо. Јер, нико никада, као Господ Исус Христос, нико као Он, Син Јединородни који долази, спушта се са Неба на земљу и жртвује себе за људе, умире, бива понижаван, вређан, исмеван, кушан, на крст разапет, а све то да би нас вратио Оцу нашем небеском у загрљај, одакле смо испали. Ето, дубоко осећајући, можда до краја ни ја, ни наш народ, не познавајући своју веру, али дубоко интуитинно осећајући Нови завет и Косовски завет, ту проналазимо снагу и смисао, почетак и крај свему. То је наш народни дух који је тешко и описати и до краја дефинисати, али молим књижевнике и писце да се тиме баве, да студирају.
А како оче ми данас да следимо Косовски завет?
-Земаљско је за малена царство, а небеско вечно и довека, понављам. Ако можемо да кренемо од те реченице и да кроз ту реченицу уређујемо себе и сваки свој дан. Да се увек трудимо да изабирамо Царство Небеско, и када падамо да не заборавимо да устајемо и да се опет усмеравамо ка Царству Небескоме. То је избор који је цар Лазар направио у име свих нас, и то је духовна наука која нас учи да ништа није готово док није готово и да увек имамо слободу избора. И да постоји нешто много веће, дубље и лепше у односу на ово што се може опипати и видети као пролазно. Да постоји читаво Царство Небеско које почиње већ овде, већ на светој литургији, у нашим домовима, у нашим манастирима, и да тиме треба да живимо, тиме да се надахњујемо и тиме да стичемо слободу пред овим светом који стално покушава да нас пороби. Онда је само на нама, да одлучимо хоћемо ли бити робови овога света или ћемо бити слободни у Господу Исусу Христу који нам све даје.
Дај Боже, оче, да и ми, у свој овој тежини косовско-метохијског живота, стекнемо оно свечано рухо које ће нам бити потребно да уђемо у царске дворане, у Царство Небеско.
-Амин, Боже дај!