Игуман Викторин (Јерш) у Тројице-Сергијевој лаври
Схиигуман лавре Пафнутије (у свету Василиј Јулијанович Јерш) рођен је 14. априла 1927. године у селу Воробјичеви у Слоњимском рејону у Гродњенској области Белоруске ССР у сељачкој породици Јулијана Васиљевича Јерша и Јевдокије Ануфријевне. Он је 1946. године завршио осам разреда средње школе у Слоњиму и бавио се пољопривредом. Одлучивши да преостали живот посвети служењу Богу он се 1948. године уписао у Минску средњу богословску школу, али је 1949. године морао да напусти школовање због болести. Кад се његово здравствено стање мало поправило Василије је отишао у Тројице-Сергијеву лавру у нади да ће у њој заувек остати. По сећању старијег брата, Стефана Јулијановича, нису га одмах примили у братство зато што је видно храмао. Василиј је још у раном детињству пао с кола и точак му је прегазио леву ногу. Кад су му се кости срасле једна нога је остала краћа. Вероватно је манастирско руководство сматрало да ће младом човеку с таквом физичком маном бити тешко да издржи тежак рад у манастиру, па је одбијен.
Није одмах примљен у братство зато што је видно храмао
Василиј је тако потиштен до вечери седео на степеништу једног од храмова у лаври и молио је Богородицу за помоћ. Потпуно случајно кроз дрворед је ишао намесник лавре архимандрит Пимен (Извеков), потоњи свјатејши патријарх. Василиј му се обратио рекавши да није примљен зато што храмље. Притом је сакрио штаку и из све снаге се трудио да изгледа потпуно здраво. Ипак, није могао да сакрије да је хром. Отац намесник је благо изгрдио младића и рекао: „Нема везе, ми и такве примамо. Пишите молбу.“
На послушању у пекари за просфоре (отац Викторин је последњи с леве стране)
Дана 8. септембра 1954. године Василиј Јерш је прибројан братству. У манастру је био на послушању свећара, затим црквењака и просфорника. У Трпезној цркви архимандрит Пимен га је 2. јануара 1956. године замонашио у част светог мученика Викторина.
Јерођакон Викторин (Јерш)
У молби за примање монашког пострига искушеник Василиј је писао:
„Најусрдније Вас молим, високопреподобни оче намесниче, да замонашите мене грешног и недостојног, пошто свим срцем желим да послужим Цркви Христовој на корист, у славу Божију и на спасење своје душе, а све ово уз Божију помоћ у нади, вери и љубави; да, Господе, нека буде тако по молитвама и заступништву Пречисте Твоје Мајке, Твог великог угодника преподобног оца нашег Сергија и свих Твојих светих који су Ти од памтивека угодили. Амин.“
У храму Свете Тројице у лаври епископ пермски и соликамски Леонид (Пољаков) је 24. маја 1964. године монаха Викторина рукоположио за јерођакона, а 4. априла следеће године у Покровском храму Московске духовне академије дмитровски епископ Филарет (Вахромејев) га је рукоположио за јеромонаха.
Игуман Викторин (Јерш) и епископ Кронид (Мишченко)
Његова светост патријарх Пимен је у Трпезној цркви у лаври 14. априла 1990. године унапредио оца Викторина у игумански чин.
Отац Викторин је 29. марта 1990. године примио постриг у велику схиму. По сећању Стефана Јулијановича отприлике месец дана пре пострига неко је оца упитао: „Да ли сте спремни да као награду за 35 година служења примите чин архимандрита?“ Међутим, отац Викторин је то одбио рекавши да би за њега највећа награда била да прими велику схиму и да служи Христу Спаситељу и Његовој Цркви до последњег даха. Постриг у схиму обавио је тадашњи намесник лавре архимандрит Теогност (Гузиков) у храму Свете Тројице у лаври давши му име у част преподобног Пафнутија Боровског.
Келејник се сећао да на његовом лицу ниједном није видео ни назнаку да га нешто боли
Отац Пафнутије је побољевао од младости. Он је чак и у позним годинама трпео болести за запањујућом стаменошћу. На пример, једном је појео залогај рибе и кост му је пробола црева. Старац је целе ноћи храбро трпео врло јаке болове, а касније се још у болници шалио с лекарима при чему се на њему ни најмање није видело колико пати. Лекари су били запањени видећи како скоро осамдесетогодишњи старчић с прободеним цревима тако подноси искушење које га је задесило. Келејник оца се сећао да на њеоговм лицу у току свих година које је провео с оцем Пафнутијем на старчевом лицу ниједном није видео назнаку да га нешто боли.
Без обзира на телесну немоћ отац је увек био бодрог духа. Поред јутарњих и вечерњих молитава старац је обављао уобичајено правило схимника: две главе из Јеванђеља, две из Апостола, две катизме, три канона са два акатиста и Исусову молитву. Такође обавезно се читао цео богослужбени круг: часови, вечерње, повечерје, полуноћница и обедница. Оцу се посебно свиђала недељна полуноћница. Поред тога отац Пафнутије долазио на све недељне и празничне службе, а понекад и обичним данима. Игуман Серафим (Дибов) је говорио:
„Као монах који је задужен за устав и канонарх понекад бих замолио оца Пафнутија да прочита катизме или часове. И он никад није одбио – премда је био схимник, са смирењем је радио шта год да га човек замоли. И читао је полако и изражајно, са страхом Божијим.“
На очној клиници у Одеси, 1979. године
Отац Пафнутије је за братију представљао пример брижљивог испуњавања монашких правила и налога. Пре читања правила обавезно би ставио епитрахиљ и епиманике. „Притом је имао смисла за шалу, – сећа се јеромонах Мојсије (Дроздов). – Једном је отац лежао у очној клиници и с њим је као келејник био млади јеромонах. Једне ноћи, после операције на очима отац схиигуман га је пробудио, па каже: ‘Да ли знаш да сад видим на 400.000 километара?’ – ‘Како то, оче?’ – ‘Врло просто. Видиш месец? И ја га видим!’“
Једном је отац Пафнутије отишао у Москву неким послом и морао је да преноћи у Даниловом манастиру заједно с групом полазника московских богословских школа у истој просторији. Касније су се младићи сећали да би, чим утону у сан, зачули неку лупњаву. Поскакали би и укључили светло, а отац Пафнутије лежи затворених очију прекрстивиши руке на грудима. Тек пред јутро су схватили да он сваких сат времена нагло скочи, начини метанију и одмах, не изувајући чизме, из залета легне и прави се да спава. Очигледно, пошто није могао у потпуности да ишчита своје правило, он је то надокнадио колико је могао. „Старац је односе градио тако да се није осећала разлика у годинама, – сећао се келејник оца Пафнутија. – Обично је говорио: ‘Па, и ја нешто мало знам,’ – и после тога би изложио своју тачку гледишта на неко питање никад не инсистирајући на свом мишљењу.
Једном смо почели да се препиремо. Отац као да је проверавао колико сам одлучан и намерно ме је провоцирао. Пошто сам се коначно наљутио рекао сам да ми је све дозлогрдило да одлазим. Онда ме је отац Пафнутије посадио да седнем и почео је мирно да ми објашњава да треба да умем или да прећутим или да образложим своју тачку гледишта не ступајући у спор, зато што због моје бојазни да се успротивим свештенику на крају може доћи не просто до спора, већ до праве експлозије плаховитости и раздражљивости. Какав год ауторитет човек да има, између осталог, и свештеник, он има право и да греши и то треба имати у виду. Друг пут, кад сам поново био љут, ишао сам напред-назад испод прозора келије и замишљао сам да ћемо отац и ја сад водити озбиљан разговор: он ће ми рећи то и то, а ја ћу му одговорити то и то, после ћу му још рећи ово и оно... Тако одлучан да ставим све тачке на ‘i’ ушао сам у келију код оца Пафнутија, а он ми одмах рече: ‘Доста си вежбао, идемо да се молимо.’“
Чин панагије. Архимандрит Кирил (Павлов), Теодор (Андрјушченко), Пимен (Никитенко) игуман Викторин (Јерш)
Старац је на диван начин умео да споји изузетну једноставност, а притом и извесну дистанцу у односу с другим људима. Подмећући руку човеку који га је пратио обавезно би преко ње ставио мантију да се ни са ким не би додиривао. Уз овакву привидну отуђеност отац је зрачио необичном топлином и људи који су га добро познавали кажу да их ова топлина греје и дан-данас.
Отац Пафнутије никад није мудровао – може се рећи да се све његово богословље састојало у миру и једноставности и да је ово богословље било делотворно и дубоко и да је уливало снагу. Неке вечне истине умео је да објасни једноставним и приступачним речима полушаљивим тоном. Сећам се приче коју је отац испричао кад се повео разговор о избору духовника:
„Једном су код кнеза дошли важни гости – бољари. И он им је намерно дао немарног слугу. Слуга час на једног пролије чорбу, час му испадне кост на другог. Кад су гости почели да негодују и кад су га питали: ‘Каква си то будала! Зар није било других?’ – одговорио је: ‘Па, паметнима су дали паметне, а ви сте добили мене.’“
Буквално пар речи које изговори отац Пафнутије могла је да умири буру у души и да духовно стање доведе у равнотежу
Буквално пар речи које изговори отац Пафнутије могло је да умири буру у души и да духовно стање доведе у равнотежу. Он не само да је пребивао у стању унутрашњег мира и спокоја, већ је на неки недокучив начин успевао да га пренесе људима из околине. Понекад би после службе оца окружиле жене. Видећи схимничке одоре почеле би једна другој да упадају у реч и да постављају питања о свакодневном животу. Отац би се кротко осмехивао, показивао би им птице и говорио би, наизглед, нешто бесмислено. Међутим, узрујане жене би одједном утихнуле и обузео би их дух мира и тихе радости.
Схиигуман Пафнутије
Познато је да кад би у Боровском манастиру Светог Пафнутија било тешкоћа, отац Власије позвао оца Пафнутија на молитву. Дешавало се да старац тамо мора да остане и по три месеца. Нико га није дирао, није му давао никаква послушања – отац се просто молио.
Вероватно се може рећи да су његова молитва, чврста вера и неколико речи изречених у простодушности срца понекад могли да промене ток догађаја. Тако су једном приликом за време путовања у Минск оцу пришли неки људи и почели су да му се желе о томе како треба да граде храм, а новца нема и сад размишљају шта да раде. Отац Пафнутије је пресекао: „Не треба размишљати него градити!“ – и изврнувши џепове дао им је сав новац који је имао. Неколико година касније ови људи су срели оца и почели су да му се захваљују рекавши да је после сусрета с њим новац одједном почео да се слива из различитих извора и храм је био изграђен. Отац је такође велике прилоге давао за изградњу Преображењског храма у Слоњиму где је крштен. Помагао је и одржавао је одосе с Полоцким Спасо-Јефросинијевским женским манастиром. Није заборављао ни родбину и сељане из свог села – писма која су се сачувала сведоче о његовој снажној љубав према сродницима.
Завети оца Пафнутија
Из писама које је отац слао у село родитељима, брату Михаилу и сестри Јекатерини могу се навести следеће његове поуке:
-
крајње је неопходно да човек свој ум и срце просвећује речју Божијом и делима светих отаца и учитеља Цркве, јединим здравим и истинитим учењем које нас укрепљује и поучава вечном спасењу;
-
треба чинити добра дела: према свима бити милостив, дружељубив, човекољубив и одазивати се на сваку потребу и помагати свом ближњем, друге треба волети као самог себе и са свима треба бити у миру;
-
ради тога треба бити кротак, незлобив, попустљив, не треба се гневити, љутити и светити, него треба да опраштамо свима онима који нас мрзе. И тако по апостолу: не треба бити побеђен, већ зло треба побеђивати добром;
-
не треба имати високо мишљење о себи, не треба маштати да нисам као онај цариник, већ треба бити скрушеног духа и смерног срца и говорити себи: „Боже, милостив буди мени грешном. Господе, помози ми, грешном, јер сам немоћан. То су дела која нас воде спасењу, вечном и бесконачном животу.“
У овим кратким и једноставним речима је суштина његов смерне душе, његове вере и добрих дела.
Схиигуман Пафнутије у келији
Сам отац Пафнутије је живео врло неприметно – није проповедао са амвона како треба живети, никога и ни за шта није разобличавао и увек се трудио да буде у сенци. Нико никад од њега није чуо примедбу ни на чију адресу. На пример, кад се после операције очију отац вратио у манастир ошао је на службу осећи црне наочари за сунце као мотоциклисти – које не затварају очи само спреда, већ и са стране. Неки млади искушеници су му се смејали, али он на то није обраћао апосолутно никакву пажњу. Максимум што је могао да каже било је да замоли братију у храму да не стављају молитвеник, синодик или друге богослужбене књиге на место де седе – у томе је видео недостатак свештеног страха према текстовима у књигама. И у овим благим примедбама није било испољавања власти, већ је то увек била кротка молба братског срца пуног љубави.
„Отац Пафнутије се није разметао схимом – обично ју је скривао испод мантије или плашта да не би привлачио пажњу, – говори игуман лавре Филип (Јељшин). – Његова келија је била потпуно празна – у њој је стајао само кревет, а на столу је висила повеља о томе да је рукопложен за свештеника – стални подсетник на служење на које је позван. Старац је са смирењем прихватао своје телесне немоћи. На служби у храму се могло десити да се моли седећи, али је притом кад би сви поскакали да се прекрсте тихо и са свештеним страхом је узимао у руке свештенички крст и тако једноставно и топло га је целивао да се осећало да је са Христом, а ти си можда тек у трагању за таквом хришћанском блискошћу с Господом.“
Отац Пафнутије
О кротости старца сачувала се прича једног од његове рођене браће, Михаила. Једном је, одлазећи на лечење још почетком 1970-их година путовао возом. И на једној од станица су код њега у купе довели двојицу мушкараца у пијаном стању. Сапутници су му понудили пиће, псовали су и пушили. Ћутке, не стављајући никакву примедбу отац је узео свој скромни пртљаг и не жалећи се кондуктерки изашао на затворену платформу. Тако је молећи се престаао четири сата до последње станице.
Гроб оца Пафнутија у селу Деулину
Схиигуман Пафнутије се упокојио 13. децембра 2005. године на спомен на апостола Андреја Првозваног сахрањен је на братском гробљу у лаври код храм Спаса Нерукотворног у селу Деулину. За братију и духовну децу он је, наизглед неугледан и скроман, и дан-данас светионик који обасјава животни пут и показује правац ка вечном животу, а такође је пример унутрашњег делатног богословља: дешавало се да отац говори о нечему наизглед апстрактном не упуштајући се у детаље Светог Писма, а ти се одједном сетиш на који начин је то повезано са заповестима Господњим. То је било богословље једноставности и незлобивости.