Данас поново, испуњени радошћу и посебном благодаћу, славимо спомен на нашег небеског покровитеља, нашег духовног сродника, сабрата и оца – свештеномученика Илариона.
Људи често говоре да живе у нимало једноставним, тешким, компликованим и неспокојним временима. Заиста, у последњих тридесет година због нечега понављамо ове речи, између осталог, и у црквеној средини. Мада, ако погледамо, то је за многе од нас, православних хришћана, најбоље време, зато што су отворене цркве, умножава се број Христових олтара, Црква живи у апсолутној слободи, па чак и ако је неко злобно напада, она има и снаге, и слободу, и право да на то одговори. Друга је ствар што Црква не налази увек времена и снаге за то. Ипак, хришћанство у нашој земљи има апсолутну слободу. А ми због нечега све време говоримо о томе да живимо у тешко доба.
Али ако је наше време тешко и сложено, какво је било време у којем је живео свештеномученик Иларион? То се ни на који начин не може поредити. Док је био млад човек стотине хиљада истих таквих младића који су тражили духовно знање, стицали су га, школовали су се, писали су научне радове, полемисали су међу собом, расли су и у научном и у духовном смислу. Вероватно недуго пре онога што се десило и њима и целој нашој земљи, и Цркви, нису могли ни да помисле шта их очекује. Вероватно су сањали о некаквој каријери, о неометаном служењу и све је говорило да ће управо тако и бити. Заиста, уживали су у овој слободи и посебном положају – и црквени јерарси и свештенослужитељи. Наизглед, није било никаквих наговештаја: била је то огромна и снажна земља с хиљадугодишњом историјом, земља победе православља – али их је у ствари очекивало нешто сасвим друго.
И свештеномученику Илариону је у његовим најбољим годинама, кад је стекао мудрост и духовну снагу, пало у удео да доживи не само спољашњу светковину свог служења и црквеног положаја, већ је морао да урони у свирепу и тешку борбу, у страдања. И ситуација у којој су се налазил и он и његова браћа, наравно, не може се упоредити с нашим садашњим животом, са животом нас који се тако радо жалимо на њега, ропћемо и стално као мантру понављамо да живимо у сложено и тешко време.
Али ако је наше време тешко, какво је било њихово време, кад је Црква разарана изнутра, кад су постојали спољашњи прогони, кад су постали ругло за цео свет и кад ништа и нико није могао да их заштити осим народа Божјег? Народ је ишао за својим пастирима не остављајући их у најтежим искушењима. Али колико је било издајника у заједници архијереја и свештеника, колико је било деце свештенослужитеља која су постала прогонитељи Цркве, хулитељи и атеисти и која су се тиме поносила?
И у свем овом ужасу свештеномученик Иларион је проносио истину о Христу. А могуће је да људима као што је он и многим другим у извесном тренутку више није било важно какве регалије имају, какве заслуге, обележја и научна звања. Важно је било колико је снажан њихов дух. Да ли могу да избегну све ове саблазни? Да не издају, да се не саблазне и да једноставно не погреше. Јер многи људи су грешили кад се револуција већ десила и кад је свргнута царска власт. Многи, чак и представници царске династије, су се радовали томе. Мислили су да ће напокон наступити слобода. Ишли су улицом, сретали познанике и изражавали радост због ових дешавања. Међутим, није прошло ни годину дана, а исти ови људи су били стрељани у Петропавловској тврђави и на другим местима. Убијани су официри, свештеници и научници. Једноставно, тако је изашла, испливала је ђавоља злоба. Дешавало се оно што десетине нараштаја Руса није могло да замисли – да тако нешто може да се дешава, а што је главно, нису могли да замисле да ће то радити они, њихова деца и родбина.
И кроз овако тешко искушење свештеномученик Иларион је прошао часно и изашао је као победник. Да, свет га је заборавио на неко време. Нико га се није сећао и није говорио о њему. Ко је уопште знао име свештеномученика Илариона 1960-их, 1970-их или 1980-их година кад је већи део нашег народа уживао у плодовима новог уређења, с неким новим достигнућима и комфором? Зар је некоме било стало до мученика из 1920-1930-их година? Они су били неразумљиви, далеки и непознати. Ипак, Господ нам показује да њихов подвиг није био узалудан. И он нам свакога дана сведочи о томе да се наши проблеми, наше роптање и наши смешни разговори о томе да живимо у тешко време ни по чему не могу поредити с њима.
Данас ћемо се посебно молити свим руским новомученицима и свештеомученику Илариону да поделе с нама своју духовну снагу како бисмо у тренуцима тешких искушења (јер не знамо шта чак и врло ускоро може да се деси, као што нису знали и нису размишљали људи који су у Русији живели пре више од 100 година) како у тешким, заиста тешким тренуцима, не бисмо постали издајници, како се не би испоставило да смо просто преварени глупаци, већ како бисмо остали вери вери новомученика и исповедника руских, како бисмо остали у истом духу са свештеномучеником Иларионом и ишли заједно с њима путем спасења за Господом нашим Исусом Христом. Амин.