Фото: „Међународни живот“
Чланак политичког филозофа, ректора Руског православног универзитета Светог Јована Богослова, саветника председника Државне думе ФС РФ А. В. Шчипкова, који је објављен на сајту „Међународни живот“.
Историја је друштвени уговор у народу који чува и описује своју историју. Данас, кад је сваки рат хибридни, изузетно је важан информациони аспекат рата. Није случајно што су политички мислиоци говорили: „Онај ко влада прошлошћу, влада будућношћу.“ Због тога огромну одговорност сносе историчари, новинари и педагошка заједница. Зато ради будуће победе треба да заштитимо и своје поимање Другог светског рата и своју концептологију тог рата. Не смемо дозволити укидање сакралног смисла и прекрајање наше историје.
Велики отаџбински рат из године у годину за нас постаје све значајнији. Притом треба имати на уму да специјална војна операција уопште није понављање, већ наставак догађаја из 1941-1945. године. Рат против нацизма је одложени и замрзнути конфликт. Он је „спавао“ више од 80 година и сад с пробудио. Покушаји наших противника да потисну сећање на рат из актуелног социјалног контекста су логични. Из тога проистичу информациони напад на Дан победе, на Бесмртни пук и на СВО. Отуда и одвратни термин „победобесије“. Ове нападе предузимају групе које су повезане с „елитом из 1990-их година“ и њима руководе спољашњи координатори.
Прави историчар зна да историја не живи у идеолошком „вакууму“. Размишљање „одвојено од идеологије“ је бесмислено. Резултат таквог става представљаће одвајање од националих принципа и вредности и зависност од антинационалних вредности. Онај ко не жели да пише сопствену историју постаће део туђе историје. „Објективна“ историја не постоји. Гледиште сваког историчара је већ итерпретација. Због тога треба да размишљамо о утицају сопствене интерпретације и о томе како да она добије на тежини.
Истовремено, важно је да се интерпретација одваја од безусловних фактора. На пример, безусловни фактор је то да је Русија била жртва, а да је Хитлерова коалиција била агресор. Међутим, пошто смо били жртва напада и освојили победу ми треба да испоставимо рачун Немачкој, а после СВО онима који су наоружавали и финансирали кијевски режим. Треба обрачунати и објавити износ штете.
Историја, се за разлику од природних наука, не може у потпуности верификовати и на основу ње се не могу давати потпуне прогнозе. А покушаји извођења општих законитости историјског процеса су се показали као јалови. То није успела да уради ни марксистичка, ни либерална мисао. У вези с тим важно је да сами одредимо приоритете унутар своје историје, да деконтруишемо историјске митове који су штетни по националне задатке. Поновићу: историја је унутрашњи договор у народу који чува и описује своју историју.
У плановима Британије и САД Хитлерова Немачка је служила као ован, ударно оруђе за потисквиање Русије из Европе преко Волге и Урала. Ово је одговарало давнашњој историји „Међуморја“ (Intermarium) коју је истакао још Јозеф Пилсудски. У случају да је Хитлер постигао успех простор до Урала би био очишћен за Англосаксе – са каснијом поделом све руске територије. Овај вектор је задат још интервенцијом 1918-1920. године.
Описујући историју Другог светског рата и каснију СВО треба да имамо у виду речено и да коригујемо научне приступе који су настали у отаџбинској историографији. Наши ситуативни „савезници“ су били и остају наши геополитички противници и егзистанцијални непријатељи. Због тога не можемо веровати у тврдње о томе да је нацизам био случајност и „историјска траума“ за Европу.
Нацизам није могао да се заврши 1945. године кад је Немачка капитулирала, зато што нацизам није само немачка појава, већ је заједнички феномен, и европски и амерички. То је вектор развоја секуларне цивилизације коју врло разводњено и врло опрезно називамо „Западом“ и „западним светом“. Свет просветитељства, свет скуларне цивилизације утврђивао се кроз антитезу „традиција против модерне“, али се иза ње налазила друга анитетеза: „варварство против цивилизације“. Сама историја се у овом свету доживљавала као слепа сила која је уништавала „варваре“ и одбацивала „сувишне људе“ у току природне селекције, као што фабричка трака одбацује шкарт. А то није ништа друго до нацизам.
Садашња криза протестантског света је метаконфликт данашњице. То је фундаментални проблем с чијим решењем је повезана будућност нацистичко-расистичке идеологије: да ли ће она преживети или нестати. Још су Теодор Адорно и Макс Хоркхајмер 1947. године у својој књизи „Дијалектика просветитељства“ нацизам разматрали као последицу просветитељског мита. Тежећи ка томе да овлада васељеном и осећајући са као њен једини господар, „натчовек“ новог доба је створио ситуацију перманентног светског рата за ресурсе, чији исход су на крају постали колонијализам, хитлеризам и савремени панатлантизам.
Рат није завршен. И главно идеолошко оружје у њему за нас остају национални облици руске сакралности. То су и православље и друге традиционалне религије Русије, и разни елементи грађанске религиозности, на пример, слика Победе. Победа у Великом отаџбинском рату је у руском контексту повезана са симболом васкршње Победе, са Христовом Жртвом. А самопожртвоватност у борби са злом представља облик теозиса, облик човековог обожења.
Велики отаџбински рат није само политичко-идеолошки сукоб Европљана и Руса. Овај сукоб има дубоку егзистенцијалну и религиозну природу. Русија и рускост представљају вечно подсећање Европе на њено одступање од вере отаца, од хришћанства.
Имамо право на анализу верско-филозофских корена нацизма и расизма без бојазни да ћемо некога увредити својом „нетолерантношћу“. А ова анализа указује на директну везу података идеологије с радикалним облицима протестантских учења, између осталог, с калвинизмом, пуританством, диспензационализам и др. Идеологије надмоћи су тесно повезане са просветитељском мишљу која је такође изнедрена у протестантској цивилизацији.
Постојање Русије ремети модел света који погодује Западу и који се заснива на дихотомији „Запада“ и „Истока“ који се наводно не могу спојити. Тринитарни модел „Запад – Русија – Исток“ који реално постоји изазива поремећај у механизму репродукције европског расног идентитета.
У резимеу ћемо отворено рећи да ми, Руси, имамо искључиво право на историјску интерпретацију Великог отаџбинског рата, и по праву политичког суверенитета, и као жртва напада, и као она страна која је освојила победу. Само ми и нико други.