Плакат на згради ГУМ-а, 1962. год.
На историјској паради Победе совјетског народа у Другом светском рату 24. јуна 1945. године преко пута Кремља и Лењиновог маузолеја где су стајали руководиоци Комунистичке партије и совјетске државе, на зиду ГУМ-а висили су портрети Лењина и Стаљина, а колонада Бољшог театра била је украшена портретима Маркса и Енгелса. Поред њих је у парадном строју пролазила наша победоносна војска; они су украшавали и касније војне параде 9. маја. Идеолошка основа за ово је очигледна. Наводно, у отаџбинском рату није победио совјетски народ (уз одлучујућу улогу руског народа), већ су победили Комунистичка партија, њени идеолози и вође.
Фото: rodina-history.ru
Маркс и Енгелс су били европски „мислиоци“ који су жестоко мрзели Русију и руски народ, а уједно и све Словене
Међутим, не може се замислити ништа што би било неумесније од портрета двојице брадатих Немаца на парадама Победе над немачким и европским нацизмом, зато што су Маркс и Енгелс били европски „мислиоци“ који су жестоко мрзели Русију и руски народ, а уједно и све Словене. Међутим, њихова словенофобија и русофобија није лични каприц, већ давнашња европска болест и утемељивачи „исправног и свепобедничког учења“ су били озбиљно болесни. Каква је то болест и од којих њених симптома су патили Енгелс и Маркс? Хајде да с удубимо у овај застарели, а данас врло актуелни проблем који је у данашњој Европи попримио облик параноје и који има директне везе с Русијом.
Хиљадугодишњица мржње
Невска битка. Насловна страна летописног свода
Извори словенофобије и русофобије потичу од великог раскола из 1054. године. Од тада је у западној Европи која је насељена романо-германским народима почео да се појављује утисак источне границе „истинског хришћанског света“ иза које се налази нешто туђе, тајанствено и непријатељско чега се треба чувати и с чим се треба борити. А пошто су тамо живели словенски народи, западна Европа и римски престо су започели хиљадугодишњу борбу против словенства често се ослањајући на западнословенски католички пољски етнос. Крсташки походи, за које је свети престо дао дозволу, кретали су се у два правца: главни правац је у таласима ишао преко Византије у Палестину, а други је у XIII веку кренуо према истоку и североистоку Европе који су насељавали Словени. Витезови немачког католичког духовно-витешог Тевтонског реда и Реда маченосаца који су основали (1202-1237) и Ливонског реда (1237-1561) су с мачем и огњем у рукама кренули против „словенских варвара“ желећи да освоје њихове плодне земље и да их обрате у своју веру. Ову најезду је 1240-их година зауставила новгородска Русија која је била ослабљена због монголске најезде, а коју је предводио (данас свети) кнез Александар Невски, а у бици код Гриневалда (1410) здружене снаге Словена под вођством пољског краља Владислава II Јагајла и великог литванског кнеза Витовта извојевале су одлучујућу победу над војском Тевтонског ордена окончавши немачку експанзију.
Битка код Гринвалда. Сликар: Јан Матејко, 1878. год.
Међутим, под утицајем пораза од Словена и стварања крајем XV века Московске државе у западној Европи је почео да се формира велики идеолошки мит о Московији и „Московитима“ који се заснивао на апсурдним фобијама. Свима познати писац епохе препорода Франсоа Рабле (1494-1553) у исти ред је сврставао „Московите, Индијце, Персијанце и троглодите“. У суштини, то је већ била русофобија премда овај термин тада није постојао.
Посебну улогу у ширењу антипатије према „Московитима“ одиграле су балтичке земље где се у току католичке колонизације региона, кад су тевтонски витезови покрштавали паганска балтичка и прибалтичко-финска племена претварајући новокрштене претке Летонаца и Естонаца у кметове на освојеним земљама настао је посебан слој остзејских 1) племића 2) који су у близини Балтика оснивали градове и тврђаве и увели феудалну управу. Остзејски племићи су у XVI веку примили лутеранство, црквене поседе које су запосели прогласили су за сопствену својину, а мештане који су раније били католици преобратили су у лутеранце. Остзејски феудалци су у Ливонији и Естландији заузели велике земљишне поседе и почели су да контролишу главне трговачке путеве и заливе у приобаљу Балтичког мора живећи у задовољству и благостању.
Међутим, њихови велики поседи су се претворили у арену борбе између Велике литванске кнежевине (од 1569. године – Пољске), московског царства, Шведске и Данске. Избио је Ливонски рат (1558-1583) – први велики рат Русије (тадашњег московског царства) с уједињеном Европом, у којем су за западног човека јасно означене источна границе Европе које су се завршавале иза реке Нарве и Псковског језера. Кад је 1558. године московски цар Иван IV (Грозни) започео рат с Ливонском конфедерацијом и кад је она била приморана да пређе под власт Пољске, остзејски барони су, плашећи се да ће им „Московити“ одузети земљу и богатство почели да плаше Европљане говорећи им да им од „Московита“ прети опасност и да шире страшне небулозе о московском царству које представља претњу по Европу 3).
Иван Грозни осваја Нарву. Б. А. Чориков, 1836. год.
Ливонија је проглашена за „источни бастион“ европске цивилизације. Против „источних варвара“ у савезу с Ливонским редом бориле су се Литванија и Пољска (Реч Посполита), Данска, Шведска и мноштво најамника из целе Европе. Објављено је да Московија има за циљ „коначно уништење и пустошење хришћанског света“ и истакнута је парола светог рата Европе против „ђавољих сила“ које надиру са Истока. Почео је моћан идејно-психолошки рат против Русије који је укључивао издавање русофобских књига и штампање „летећих листића“ (летака) који су садржали кратке илустроване текстове за масовног читаоца. Они су били јефтини, једноставно написани и обухватали су знатан део европског становништва.
Русофобска пропаганда је вођена у неколико правца. „Страшни Московити“ су приказивани кроз ликове из Старог Завета. Спасење Ливоније се поредило са избављењем Израиља од тираније египатског фараона, а Иван Грозни је поређен с овим фараоном, Навуходоносором и Иродом. Стално је називан тиранином тако да је реч „тиранин“ од тада постала уобичајена за описивање свих руских владара. Аутори летака су тврдили да су „Московити“ управо онај легендарни библијски дивљи народ Мосох с чијом најездом су се повезивала предсказања о крају света.
Друга популарна тема „ливонске“ пропаганде било је приказивање „азијатске“ природе Руса. Иван Грозни је приказиван одевен као турски султан. Писало се о његовом харему од 50 жена које је убијао, а на лецима су приказивани чланови његове телесне страже како ради забаве из лукова испаљују стреле по нагим девојкама по пољу.
Ливонски леци су били препуни описа сурових казни којима су „Московити“ подвргавали наводно незаштићене Ливонце
Трећа тема су зверства „варвара-некрста“ у Ливонији. Ливонски леци су били препуни описа сурових казни којима су „Московити“ подвргавали наводно незаштићене Ливонце. Текстови су били праћени језивим гравирама.
И, на крају, одвратност према „Московитима“ је подстицана фантастичним причама о њиховим страшним манирима (не облаче се како треба, не једу како треба, често се купају и др.). Врло популарна је била тема „грешног“ породичног купања у руским парним купатилима мушкараца и жена што је до времена Катарине II у сељачкој Русији била уобичајена ствар 4).
Ј. Крижанић 5) – словенофил који је истакао идеју уједињења Словена је овако описао методе русофопске пропаганде:
„Кад пишу нешто о руском народу, као што видимо, не пишу историју, већ отровну и лакрдијашку песму. Наше пороке, несавршенства и природне мане преувеличавају и говоре десет пута више него што је у ствари, а тамо где греха ни нема, измишљају га и лажу.“ 6)
Тако се русофобија с територије балтичких земаља проширила по целој Европи и ушла је у свест Европљана. До почетка XVIII је превладавала као презир према „варварима-Московитима“. Међутим, после победе Петра I у Великом северном рату (1700-1721) кад се на истоку европског континента одједном појавила огромна и моћна велесила с којом Европа није знала шта да ради, презиру према „Московитима“ придружили су се мржња и „страх од Русије“. Самим тим је настао класичан феномен фобије (с префиксом „русо“) као спој мржње (с нијансом презира) и страха. Почели су сложени односи између Европе и руског царства у којима су Европљани увек покушавали или да ослабе или да преваре Русију.
Полтавска битка. Сликар: Пјер-Дени Млађи Мартен, 1726. год.
Од краја XVIII века страх од Русије и Руса у комбинацији с мржњом према њима јасно се испољава у друштвеном и политичком животу Велике Британије, што се објашњава супарништвом Руске и Британске империје за утицај у Евроазији које је у историју ушло као „велика игра“. Сам појам „русофобија“ (russophobia) 1836. године су увели енглески радикали у полемичке сврхе за означавање ирационалног страха од „руске опасности“ под којом се нису подразумевали толико сама Русија и руски народ колико су се подразумевале претње руске државе по британске интересе у централној Азији, Индији и на Блиском истоку. Реч russophobia је у тадашњој енглеској штампи означавала „страх од Русије“ у комбинацији са стварањем негативног лика Руске империје, што није увек претпостављало антипатију према Русима. Ипак, термин „русофобија“ се у XIX веку укоренио у енглеској штампи одакле се проширио по свету.
У време Катарине II у Европи је настала пословица: „Рус је страшнији од Турчина“
Русофобија је живела и у континенталној Европи коју су неки застрашивали руском претњом при чему би склепали измишљотине попут „Завештања Петра I“ у којем је било речи о томе да Русија жели да господари светом. У време Катарине II у Европи је настала пословица: „Рус је страшнији од Турчина“. Посебан допринос ширењу русофобије у старом свету дала је књига француског маркиза Астолфа де Кистина „Русија 1839. године“, чији аутор очгледно у Русији није нашао задовољење за своје содомске грехове, па је на Русију и њено друштво излио кофу помија које су се разлиле по Европи. Књига је приказивала прилично мрачну слику Русије као заостале државе чији су становници лењи и тупави; где је живот толико одвратан да мајке своју децу оплакују на рођењу, као за време смрти; а њом влада глупи деспот достојан свог јадног народа. Кистин је жалосно стање ствари у Русији које је сам измислио објаснио као последицу Руске Православне Цркве и монголске најезде.
Посебну групу евро-русофоба чинили су идејни либерали и демократе који су саосећали с европским национално-ослободилачким покретом (пољским, италијанским, мађарским) и који су у Руском царству видели препреку на путу ових народа ка слободи. С тим су повезани таласи русофобије у Европи за време националних устанака – пољских (1831, 1863-1864) и мађарског (1848-1849), као и Кримског (1853-1855) и Руско-турског (1877-1878) рата. Таква „либерална“ евро-русофобија је наишла на одјек у средини руске интелигенције (А. И. Херцен и др.).
До почетка ХХ века антипатија према Русима (као и према Јеврејима) била је врло раширена у Европи, премда се о њој није јавно говорило. У различитим ратовима европске велесиле су се трудиле да привуку Русију на своју страну, називајући је савезницом, премда у ствари нису биле савезнице Русије, већ су спроводиле своје користољубиве интересе. У Европи су се умножиле расне теорије у којима су се Руси називали „варварским народом“, па чак и „нижом људском врстом“.
Колективна фотографија војника Вермахта. На школској табли кредом пише: „Рус треба да умре да бисмо ми живели.“ (нем. Der Russe muß sterben, damit wir leben). Окупирана територија Брјанске области, 2. октобар 1941. године.
Квинтесенцију ових погледа представљала је идеологија Хитлеровог нацизма. Држећи говор 13. јула 1941. године у Шћећину пред својим активом вођа Рајха СС Химлер је изјавио:
„Кад се ви, пријатељи моји, борите на Истоку, настављате исту борбу против ниже људске врсте, против истих оних нижих раса које су се некада појављивале под именом Хуна, касније... под именом Мађара, а затим Татара; онда су се појавиле под именом Чингиз-кана и Монгола. Данас се називају Русима под политичким знамењем бољшевизма.“ 7)
На фотографији војника Вермахта која је начињена 2. октобра 1941. године, на школској табли кредом пише: „Рус треба да умре да бисмо ми живели.“
Припаднике ниже врсте је требало искоренити. И нацистичка Немачка је специјалним методама које су на Нирнбершком трибуналу осуђене као ратни злочини и злочини против човечности решавала давнашњи европски проблем ликвидирајући Јевреје и Русе. То није радио само „црни ред СС“. На колективој фотографији војника Вермахта која је начињена 2. октобра 1941. године у Брјанској области на школској табли је кредом написано: „Рус мора да умре да бисмо ми живели.“
„Русија – Запад. Хиљадугодшњи рат. Русофобија од Карла Великог до украјинске кризе. Зашто толико волимо да мрзимо Русију“, књига Гија Метана.
После Другог светског рата русофобија на Западу се стишала. Међутим, сад се због догађаја у Украјини, русофобија у Европи буквално распојасала, попримивши облик сумануте параноје. Савремени швајцарски политколог и новинар Ги Метан у својој књизи „Русија – Запад. Хиљадугодишњи рат. Русофобија од Карла Великог до украјинске кризе. Зашто толико волимо да мрзимо Русију“ (2015) ову појаву је дефинисао на следећи начин:
„Русофобија представља феномен колективне психологије, психопатије која се подстиче тенденциозном интерпретацијом чињеница и ситуација на такав начин да се у коначном Русија, Руси или њихов лидер прикажу у негативном светлу. Као и антисемтизам, русофобија није појава прелазног периода који је повезан с конкретним историјским догађајима. Она, као и непријатељски однос према Јеврејима, поприма различите облике услед своје трансформације у зависности од контекста и земље. Она није последица завере, зато што се формира и отворено шири преко медија.
***
Поред русофобије у Европи од давнина постоји словенофобија – одбацивање од стране „цивилизованих“ Европљана Словена (осим Пољака) које су сматрали варварима, који су се испречили на путу прогресивног развоја Европе. Словенофобија је гурала крсташе у освајање словенских земаља. А кад је њихово време прошло, словенофобија је у Европи наставила да живи и средином XIX века је добила „научну“ потврду.
Жозеф-Артур де Гобино, оснивач европске расне теорије
Оснивач европске расне теорије, француски барон Жозеф-Артур де Гобино (1816-1882) је у свом четворотомном делу „Искуство неједнакости људских раса“ (1853-1855) Словене сврстао у „нижу расу“ и написао је да су Словени који су у стара времена били бели аријски народ, „отишли на североисток нашег континента и тамо су ступили у деструктивно суседство с Финцима“, због чега је „словенски језик који има опште родовске карактеристике аријских језика био изложен снажном финском утицају. А што се тиче спољашњих особина, оне су се такође приближиле финском типу“. Гобино је Словенима приписивао пасивност „због велике пропорције жуте крви“ и поредећи словенске и семитске народе писао је:
„Словени су у источној Европи обављали исту функцију дугог и немог, али неповратног утицаја коју су у Азији на себе преузели Семити. Попут њих, стварали су живо блато у којем су после краткотрајних победа тонуле све развијеније етничке групе“.
Есеј о неједнакости људских раса Жозефа-Артура де Гобина. Париз, издавачка кућа Firmin-Didot frères, 1853–1855. Оригинално изање које је објављено о трошку аутора у свега 500 примерака.
А затим:
„Словени на Западу могу да заузимају само потчињен друштвени положај и тешко да ће играти запажену улогу у будућој историји, као што је не би играли ни у прошлости да није било огромне територије коју су заузимали. Налазећи се на граници Европе и Азије Словени служе као природан прелазни елемент између својих западних и источних монголоидних сродника.“ 8)
На Гобинову теорију дуго нико није обраћао пажњу док се он 1876. године није срео с композитором Рихардом Вагнером који се са одушевљењем одазвао на његове идеје и који је помагао у њиховом ширењу преко свог зета који је живео у Немачкој, енглеског германофила-расисте Хјустона Чемберлена (1855-1927) – једног од твораца нацистичке идеологије покрај чије постеље је Гебелс лио сузе, а један од Хитлерових биографа Г. Шот је Чемберлена називао „провидцем Трећег рајха“ и 1934. године је написао:
„Немачки народе, немој заборавити и увек памти да је ‘странац’ Чемберлен ‘странца’ Адолфа Хитлера назвао твојим фирером.“ 9)
Либенфелс је у „нижу људску врсту“ сврставао и Словене
Гобинову теорију о „вишим“ и „нижим“ расама преузели су и аустријски расисти. Аустријски монах и публициста Јорг Ланц фон Либенфелс је у књизи Theozoologie (1904) пласирао теорију „зоочовечанства“ поделивши људе на „аријевску расу“ која је позвана да влада или „народ Бога“ (Gottmenschen), и представнике „нижих раса“ и болесне које је сврстао у нижу људску врсту (Untermenschen) и позивао је да се они стерилишу или да се прогнају на Мадагаскар. У „нижу људску врсту“ Либенфелс је сврставао и Словене.
Хенрих Химлер је у брошури која је објављена 1940. године по расној теорији „Есесовац и питање крви“ ареал животне делатности нордијске „расе господра“ дефинисао на следећи начин:
„Основна област на којој се простире нордијска раса обухвата приобаље Северног и Балтичког мора, северну Немачку, Данску, Скандинавију, Енглеску и Холандију.“
Осталу европску територију по његовом мишљењу насељавају представници других раса „варвари“ (Словени) које треба немилосрдно експлоатисати и искорењивати.
На крају је словенофобија и русофобија као облик расизма који је иманентно својствен западноевропској цивилизацији и агресивној ксенофобији пустила дубоке корене у Европи. Није чудо што су је прихватили и оснивачи „науке“ о капитализму и револуцији К. Маркс и Ф. Енгелс чији је значајан део интелектуалног наслеђа (поред описа историјске мисије пролетера кои „немају да изгубе ништа осим својих ланаца, а стећи ће цео свет“) посвећен словенској и руској тематици. До краја 1950-их година се о овој теми у СССР-у није говорило. После изласка сабраних дела Маркса и Енгелса била је примећена у уским круговима престоничке интелигенције, али се о њој јавно није говорило, а партијски идеолози су се на све начине трудили да је „скрајну“.
Игор Ростиславович Шафаревич
Лед је кренуо низ реку у годинама перестројке кад је о томе почело да се говори, а познати совјетски математичар, члан Руске академије наука И. Р. Шафаревич је издао брошуру „Русофобија“ која је истакла проблем и поспешла је популаризацију овог термина. После распада СССР-а о русофобији је почело отворено да се говори на званичном нивоу, зато што је она постала проблем у многим постсовјетским земљама. О њој су почели да говоре и марксисти. Поновно осмишљавање марксизма у фазама у словенско-руском контексту представљала је студија која је изашла 2008. године угледног совјетског и руског научника-хемичара и познаваоца друштва, главног научног сарадника Института за социјално-политичке студије РАН професора МДУ С. Г. Кара-Мурзе „Маркс против руске револуције“. Она је изазвала буру негативних емоција код ортодоксних марксиста старе совјетске школе, премда Кара-Мурза није учинио ништа страшно, већ је само прочитао и осмислио оно што је написано у сабраним делима Маркса и Енгелса која су издата под покровитељством Института марксизма-лењинизма ЦК КПСС, при чему је навео само неке цитате. Међутим, пошто се они не могу демантовати, руски комунисти се труде да ову студију не примећују. Јер, Кара-Мурза је показао да су Маркс и Енгелс мрзели Русију и да су били тешки словенофоби и русофоби (посебно Енгелс), а отуда пут директно води до ставова В. И. Лењина о Русији и руском народ који су умногоме одредили њихову трагичну судбину у ХХ веку.
Ево шта пише Кара-Мурза:
„За нас је болно да се дотичемо представа Маркса и Енгелса о народима, зато што се оне базирају на мржњи и жестоком расизму 10) управо према Русима и Русији. За нас је то необично и дуго нисмо могли да поверујемо у расизам Немаца, који су већ палили наша села, а да тако нешто чујемо од људи чији портрети су неколико деценија у Русији висили у свим кабинетима изазива психолошки шок. Наравно, било би много једноставније да се ова болна тема проучи на примеру неког другог народа... Међутим, тако се десило. Маркс и Енгелс – мислиоци Запада, и то мислиоци који су истакли велику доктрину уређења света под покровитељством Запада, један од основних модела глобализације с уређењем света по принципу ‘центар-периферија’. А Русија је за Запад од XVI века (од Ливонског рата) као кост у грлу... Русофобија је стари, укорењени дао западне културе, ову реалност треба да сагледавамо не падајући у хистерију зато што се то не може променити. Треба да живимо и са Западом, и са марксизмом, чак и ако се он сад крије под параваном нових идеолошких слојева. То значи да треба да их знамо... Проблем односа класног приступа и етничких представа у марксизму треба знати због тога што је ова глава марксизма директно утицала на ток историјског процеса у Русији.“ 11)
Тешко је не сложити се с овим и зато хајде да дубље проникнемо у ову тему која је некада била забрањена, прочитавши томове Маркса и Енгелса који су издати у СССР-у и да осмислимо шта тамо пише.
„Реакционарни народи ће нестати с лица земље...“
Експлозија мржње према Словенима у Руском царству у Марксу и Енгелсу се пробудила после пораза европских револуција 1848-1849. године. Ови догађаји који су у пролеће 1848. године избили у целој Европи (у Француској, Аустријском царству, на Сицилији и у италијанским државама, у јужној Пруској, Пољској, Влашкој и Молдавији) и који су названи „пролећем народа“ огледали су се у неповиновању постојећој власти, оружаним устанцима и декларацијама о новој државности. Покрети који су се истовремено појавили на многим местима носили су антифеудални и националноослободилачки карактер. Њихови учесници су захтевали свргавање монархије (у Француској), национално ослобођење (у Аустријском царству) и уједињење (Немачка, Италија) или издвајање из постојећих држава (Мађарска, Пољска), а такође су захтевали демократизацију друштвеног живота.
Катализатори опште европске „смуте“ били су догађаји из јануара 1848. године на Сицилији антимонархистичка револуција у Француској. У пролеће су револуционарни догађаји преплавили скоро целу Европу и свуда се чинило да су блиски успеху. У Француској је монархија свргнута и на смену јој је дошла република. У низу великих немачких и италијанских држава, као и у Аустрији, усвојени су либерални устави. Беч је Мађарима и Чесима дао аутономију и национални статус. Чинило се да ће у таласу револуција настати италијанска и немачка држава које ће брзо формирати јединствене нације.
Једина сачувана страница рукописа првог скицираног текста „Комунистичког манифеста“
Међутим, у току лета 1848. године дошло је до раскола у редовима револуционара. Немачки реформатори су бескрајно спорили о даљим дејствима не учврстивш првобитни успех. У Француској су започеле уличне борбе између реформатора средње буржоаске класе и пролетерских радикала који су позивали на комунистичку револуцију, чији су идеолози написали „Манифест Комунистичке партије“. Европом је почео да кружи „баук комунизма“ који је разбио јединствени револуционарни талас. Искористивши то, у јесен 1848. године, затечене аристократе и њихове присталице су прешле у контранапад. Револуционари су у току лета 1849. године доживели низ напада. У Европи су се на власт вратиле некадашње политичке снаге, а многи лидери револуције су убијени или су отишли у прогонство. Европске револуције су угушене, премда су неке социјалне реформе остале на снази, а национални покрети у Немачкој, Италији и Мађарској су остварили своје циљеве. Ови догађаји су имали значајан утицај на ток политичких процеса у Европи. Потресли су Аустријско царство које је представљало вишенационалну државу са снажним центрифугалним тенденцијама којом је управљао хабзбуршко-лотариншки дом, који је изашао из Светог римског царства. Трудећи се да учврсти централну власт у „трошној“ држави немачка врхушка Беча се ослањала на очување и јачање социјално-економске хегемоније етничких Немаца који су чинили мање од четвртине становништва царства уз словенску већину и зато је царска власт спроводила политику германизације. Посебну улогу у овом процесу играли су немачки градови и тврђаве у центру, на северу и истоку земље, који су основани у току саксонске колонизације у XII-XIII веку.
Карл Маркс 1861. године
Међутим, политика германизације је наишла на отпор националних мањина и народа који су до уласка у Аустријско царство имали дугу историју сопствене државност (Мађари, Чеси, Пољаци). Посебно снажан био је сепаратистички отпор Мађара који се 1848. године претворио у национални устанак у чијем гушењу је (на молбу аустријског цара Франца Јозефа I) учествовала руска војска коју је послао Николај I. Поразу мађарског устанка такође је допринео пасиван став словенских народа који су живели у царству и који Мађарима нису пружили потребну подршку. Тада је међу Словенима које су Немци угњетавали настао друштвени покрет панславизма 12), који се заснивао на идеји националног ослобођења словенских народа источне и јуже Европе и који у Русији добио подршку на нивоу друштва и власти. Панславизам је постао једна од важних идеологема руске спољне и унутрашње политике. Један од идеолога панславизма био је руски мислилац и револуционар, теоретичар народњаштва и социјалног анархизма М. А. Бакуњин.
Маркс и Енгелс су Словене сматрали кривцима за пораз револуције у целој Европи. Енгелс је тих дана написао:
„Због ове кукавичке и подле издаје револуције ми (ко је то – Немци? – А. М.) ћемо се једнога дана жестоко осветити Словенима.“ 13)
Утемељивачи комунистичке идеологије су омрзнули Словене (изузев Пољака)
Утемељивачи комунистичке идеологије су омрзнули Словене (изузев Пољака), њихову тежњу ка уједињењу и истакли су теорију у духу Гобина о револуционарним (прогресивним) и контрареволуционарним (реакционарним) народима позивајући прве у беспоштедни рат против других. У прогресивне народе немачки Јеврејин Маркс (чији потомци ће искусити „цивилизованост“ Европљана) и чистокрвни Немац Енгелс су сврстали у „велике“ „животно способне“ народе Европе, а у реакционарне – мале словенске народе (који су живели у царствима Хабзбурга и Османа) и „варваре-Московите“, како су ова двојица Европљана традиционално називала Русе. Међутим, у таласу револуција из 1848. године у словенским народима се родила тежња ка уједињењу која се огледала у идеологији панславизма коју су Маркс и Енгелс дочекали на нож. Ф. Енгелс је у јануару 1849. године у новинама Neue Rheinische Zeitung (бр. 194) објавио чланак „Борба у Мађарској“ где је панславизам дефинисао на следећи начин:
„Панславизам није настао у Русији или у Пољској, већ у Прагу и у Аграму 14). Панславизам је савез свих малих словенских нација и националности Аустрије, а затим и Турске ради борбе против аустријских Немаца, Мађара, а евентуално и против Турака... Панславизам је по својој основној тенденцији усмерен против револуционарних елемената Аустрије и зато је очигледно реакционаран. Ову реакционарну тенденцију панславизам је одмах показао двоструком издајом: он је на жртву својој јадној националној ограничности принео једну словенску нацију која се до сада борила на страни револуције – Пољаке; продао је себе и Пољску руском цару. Непосредан циљ панславизма представља стварање словенске државе под влашћу Русије од Рудних и Карпатких гора до Црног, Егејског и Јадранског мора – државе која би поред немачког, италијанског, мађарског, влашког, турског, грчког и албанског језика обухватала отприлике још туце словенских језика и основних дијалеката. Све ово заједно се не би повезивало оним елементима који су досад повезивали Аустрију и помагали њеном развоју, већ апстрактним особинама словенства и такозваним словенским језиком, који је заједнички за већину становништва. Али где постоји ово словенство ако не у глави неких идеолога, где постоји ‘словенски језик’ осим у сновима господе Палацког, Гаја и К° и делимично у старословенском богослужењу руске цркве који више не разуме ниједан Словен? У ствари, сви ови народи се налазе на најразличитијим степенима цивилизације, почевши од прилично високо развијеној (захваљујући Немцима) савременој индустрији и култури Бохемије, па све до скоро номадског варварства Хрвата и Бугара; зато у ствари све ове нације имају супротне интересе. У ствари, словенски језик ових десетак-дванаестак нација састоји се од толиког броја дијалеката који су претежно једни другима неразумљиви и могу се чак свести на различите основне групе (чешка, илирска, српско-бугарска); због потпуног занемаривања књижевности, због некултуре већине ових народа ови дијалекти су се претворили у прави простонаредни говор и с малим изузецима увек су изнад себе као књижевни језик имали неки туђи, несловенски језик. Дакле, панславистичко јединство је или чиста фантазија или је руски бич.“ 15)
Фридрих Енгелс између 1840. и 1859. године
У овом цитату се запажа Енгелсов германофилски расизам. Под „елементима који су досад повезивали Аустрију и поспешивали њен развој“ он подразумева Немце, а у „некултурне народе“ сврстава Словене којима је насупрот германском свету потребан „руски бич“. Затим, говорећи о мађарском устанку, Енгелс пише:
„Чак и с падом Будимпеште Мађарима ће остати још велика степа у доњој Мађарској, терен који као да је баш створен за коњички партизански рат и који има мноштво скоро неприступачних места у мочварама где Мађари могу да се утврде. А скори сви Мађари су мајстори јахања, поседују све особине за вођење таквог рата. Ако се царска војска усуди да уђе у ову пустињску област где ће сав свој провијант морати да добија из Галиције или Аустрије, јер овде буквално ништа неће наћи, тешко је рећи како ће тамо моћи да се одржи... За Мађаре ствари уопште не стоје тако лоше као што жели да нас увери црно-жути (боје заставе Аустријског царства – А. М.) ентузијазам. Они још нису побеђени. Међутим, ако и буду пали, пашће часно, као последњи хероји револуције из 1848. године и овај пораз ће бити само привремен. Таа ће на тренутак словенска контрареволуција навалити на аустријску монархију са свим својим варварством и камарила ће видети какви су њени савезници. Међутим, приликом првог победоносног устанка француског пролетеријата који се свим силама труди да изазове Луј-Наполеон, аустријски Немци и Мађари ће се ослободити и крвавом осветом ће све наплатити словенским варварима. Свеопшти рат који ће тада избити расејаће овај словенски Зондербунд и збрисаће с лица земље чак и име ових тврдоглавих малих нација. У врло блиском светскм рату с лица земље неће нестати само реакционарне класе и династије, већ и читави реакционарни народи. И то може бити напредак.“ 16)
„Контрареволуционарни“ словенски народи (осим Пољака), по Енгелсовом мишљењу, треба да нестану са лица земље!
Односно, у предстојећем европском рату не треба да нестану „само реакционарне класе и династије, већ и читави реакционарни народи“ у које Енгелс сврстава Словене, а то ће, по његовом мишљењу, „бити напредак“. „Контрареволуционарни“ словенски народи (осим Пољака) по Енгелсовом мишљењу треба да нестану с лица земље! Упоредите ово с цитатом из Химлеровог говора пред војском СС која је 1941. године кренула на источни фронт (код Лењинграда):
„Ово је рат идеологија и борба раса. На једној страни стоји национал-социјализам: идеологија која се заснива на вредностима наше германске, нордијске крви. Стоји свет, онакав каквим желимо да га видимо: диван, уређен и социјално праведан, свет који можда још увек пати од извесних недостатака, али је у целини срећан, диван свет, испуњен културом, каква Немачка управо и јесте. На другој страни се налази народ од 180 милиона људи, смеса раса и народа чија се имена не могу изговорити и чија физичка суштина је таква да је једино што с њима може да се ради – да се стрељају без икаквог сажаљења и милосрђа.“ 17)
Ово нећу коментарисати.
О немилосрдној борби против словенства и „Московита“ који су се, наводно, испречили а путу европских револуција и историјског напретка, Енгелс пише и у својим другим радовима. Он у фебруару 1849. године у листу Neue Rheinische Zeitung објављује чланак „Демократски панславизам“ у којем анализирајући узроке неуспеха европских револуција и полемишући са Бакуњином максимално отворено излаже своје погледе о словенству, Русији и руском народу. Енгелс констатује:
„Горко искуство је довело до уверења да ‘братски савез европских народа’ не може да се оствари помоћу празних фраза и лепих жеља, већ само помоћу радикалних револуција и крваве борбе; да се не ради о братском савезу свих европских народа под једним републичким знамењем, већ о савезу револуционарних народа против контрареволуционарних, о савезу који се не може остварити на папиру, већ само на бојном пољу. У целој западној Европи је ово горко, али неопходно искуство уништило свако поверење у ламартиновске 18) фразе. Напротив, у источној Европи још увек постоје фракције, наводно демократске и револуционарне фракције које и даље служе као ехо ових фраза и сентименталних осећања и проповедају јеванђеље братства европских народа. Ове фракције... су демократски панслависти из различитих словенских народа.“ 19)
Затим пише:
„У чему се састоје велики и страшни злочини Немаца и Мађара против словенске националности? Овде не говоримо о подели Пољске која не спада у то, већ о ‘вишевековној неправди’ која је наводно наношена Словенима. Немци су поново на северу од Словена освојили област која је прво била немачка, а затим словенска од Елбе до Варте; ово освајање је условљено ‘географским и стратешким разлозима’ који проистичу из поделе каролиншке монархије. Ове словенске области су потпуно германизоване; то је већ урађено и не може се поправити, осим у случају да панслависти пронађу нестали српски, вендски и ободритски језик и да их наметну становницима Лајпцига, Берлина и Шћећина. Међутим, нико до сада није оспоравао да је наведено освајање било у интересу цивилизације.“ 20)
Односно, Енгелс оправдава понемчивање Словена који су живели у међуречју Елбе и Варте тиме што је то учињено „у интересу цивилизације“. То је чист расизам! Исто тако су енглески колонизатори оправдавали (и оправдавају) освајање Индије и других британских колонија. То је англосаксонска расна теорија о „култивисању дивљих народа“ (по Киплингу, „бреме белца“), коју према Словенима примењује Енгелс, опет наговештавајући идеологију вођа Трећег рајха.
Настављамо да читамо његов чланак. Енгелс пише:
„За све панслависте је националност, тј. фантастична општесловенска националност изнад револуције, Панслависти пристају да се придруже револуцији под условом да им буде дозвољено да у самосталне словенске државе уједине све Словене без изузетка, не водећи рачуна о насушним материјалним потребама. Кад бисмо ми, Немци, истакли подједнако фантастичне услове, далеко бисмо догурали! Међутим, револуција не дозвољава постављање било каквих услова. Морамо или бити револуционари и прихватати последице револуције какве год да буду или да се бацимо у загрљај контратреволуције и да се једног дивног јутра пробудимо, можда против сопствене жеље, у истом табору с Николајем [I] и Виндишгрецом 21). Ми и Мађари треба да гарантујемо самосталност аустријским Словенима – то захтева Бакуњин... Од нас и од других револуционарних европских нација се захтева да снагама контрареволуције гарантујемо неометано постојање код саме наше капије; у срцу Немачке треба да створимо контрареволуционарну чешку државу (Хитлер ју је уништио 1939. године – А. М.), треба да сломимо снагу немачке, пољске и мађарске револуције уз помоћ руских предстража које су се у виду клина угнездиле на Елби, на Карпатима и на Дунаву!
Мржња Немца Енгелса према Русима представљала је „прву револуционарну страст“ којој се касније придружила мржња према другим словенским народима
Немамо намеру да то радимо. На сентименталне фразе о братству које нам упућују најконтрареволуционарније нације Европе одговарамо: мржња према Русима је била и још увек је прва револуционарна страст Немаца; од времена револуције томе се придодала мржња према Чесима и Хрватима и ми само помоћу најодлучнијег тероризма против ових словенских народа заједно с Пољацима и Мађарима можемо да заштитимо револуцију од опасности. Сад знамо где су концентрисани непријатељи револуције: у Русији и у словенским областима Аустрије; и никакве фразе и указивање на неодређену демократску будућност ових земаља неће нас спречити да се према нашим непријатељима односимо као према непријатељима.“ 22)
Мржња према Русима је код Немца Енгелса била „прва револуционарна страст“ којој се после придодала мржња према другим словенским народима на које Енгелс ради европских револуција жели да примени методе „одлучног тероризма“ називајући Словене „нашим непријатељима“ – непријатељима „прогресивних“ европских нација (Немаца, Пољака и Мађара).
Михаил Александрович Бакуњин 1843. године. Портрет Хенриха Детлефа Митрејтера
И напокон, навевши цитат из Бакуњиновог „Позива Словенима“: „Заиста, Словен нема шта да изгуби, већ треба да победи! Заиста, он треба да живи! И живећемо. Док се оспорава и најмањи део наших права, док иједан уд нашег организма остане одвојен или откинут од нас, борићемо се до краја, до тада ћемо се борити на живот и смрт, док напокон, словенство не постане велико, слободно и независно,“ – Енгелс кличе:
„Ако револуционарни панславизам ове речи озбиљно прихвата и ако се од револуције буде одрицао свуда где се ствар дотакне фантастичне словенске националности, и ми ћемо знати шта нам ваља чинити. Ода ће уследити борба ‘немилосрдна борба на живот и смрт’ против словенства које издаје револуцију, борба за уништавање и немилосрдни тероризам – не у интересу Немачке, већ у интересу револуције!“ 23)
Како вам то звучи?! Зато није чудо што совјетски и данашњи руски комунисти упорно не желе да примете овај опус Енгелса у којем он Словене који живе у Руској и Аустријској империји сврстава у „најконтрареволуционарније нације Европе“, назива их непријатељима и позива Европљане у борбу против словенства „на живот и смрт“, на „борбу до истребљења“, на „немилосрдни тероризам“, односно, позива на геноцид над Словенима, премда се ова реч тада није користила. Стога се поставља питање: по чему се Енгелсови ставови о Словенима разликују од концепције идеолога Хитлеровог нацизма?! У суштини – ни по чему! Судећи по овом чланку, словенофобија и русофобија су се код 28-годишњег Енгелса већ претворили у ирационално осећање које трује свест, које се не може излечити разумом и које је Енгелс гајио целог живота.
***
Сва жучна мржња Енгелса према Русији излила се у чланку „Европски рат“ који је написан у јануару 1854. године, уочи уласка Енглеске и Француске у Руско-турски рат. Аутор у њој главне европске велесиле позива да притекну у помоћ Турцима и да нападну Русију на Балтичком и Црном мору и пише:
„Оно што треба да буде предузето на Балтичком мору је толико очигледно само по себи, као и оно што треба да буде предузето на Црном мору. По сваку цену треба издејствовати савез са Шведском, ако буде потребно, треба заплашити Данску, изазвати устанак у Финској путем искрцавања довољног броја војске и обећања да ће мир бити закључен само под условом да се ова област поново споји са Шведском. Војска која се искрца у Финској представљала би претњу по Петербург, док би флоте бомбардовале Кронштат. Истина, ова тврђава заузима врло снажан положај. Пловни канал који води до сидришта једва може да пропусти два војна брода који се крећу један поред другог, при чему су они приморани да се подметну под паљбу батерија које се не налазе само на главном острву, већ и на мањим стенама, у плићаку и на околним острвцима. Неке жртве, не само људске, већ и бродова су неизбежне... Међутим, шта значе три или четири линијска наоружана брода у поређењу с Кронштатом, овим кључем Руског царства после чијег освајања би Петербург остао без заштите? У шта би се Русија претворила без Одесе, Кронштата, Риге и Севастопоља кад би Финска била ослобођена и кад би се непријатељска војска налазила на капији престонице и кад би све руске реке и заливи били блокирани? Џин без руку и без очију којем не преостаје ништа друго осим да покуша да згази непријатеља тежином свог незграпног трупа, бацајући га насумице час овамо, час онамо, у зависности од тога где се зачује непријатељски борбени поклич. Кад би европске морске велесиле дејствовале тако одлучно и енергично, Пруска и Аустрија би могле у тој мери да се ослободе руске контроле да би се чак придружиле савезницима. Јер, кад би се обе немачке државе осетиле безбедно у сопственој кући, радо би искористиле отежани положај Русије.“ 24)
Енгелс све главне европске велесиле позива да крену у крсташки поход против Русије
Енгелс све главне европске велесиле позива да објаве крсташки поход против Русије којем би могле да се придруже Пруска и Аустрија како би се „ослободиле руске контроле“. Онда би „Русија била приморана да своју војску држи у дунавским кнежевинама и на кавкаској граници, да окупира Пољску, да има армију ради заштите балтичког приобаља, а посебно Петербурга и Финске, те би располагала врло малим бројем војника за офанзивне операције“, а рат у целој Европи би пробудио револуцију у целој Европи, која би с „младалачким жаром уништила планове сарих европских велесила и њихових генерала, као што је то било 1792-1800. године“25).
Енгелсову концепцију претварања рата у целој Европи у револуцију у целој Европи касније ће преузети европски социјалисти-левичари. А Лењин ће на почетку Првог светског рата у свом манифесту „Рат и руска социјал-демократија“ (1914) 26), низу чланака и говора истицати програм активности за своју партију који обухвата гесло од три елемента: треба се залагати за пораз Русије у рату, распад Руског царства и претварање империјалистичког рата у Европи у грађански рат у Русији како би бољшевици освојили власт и како би у пролетерским револуцијама остварили комунистичку утопију на Земљи.
То што је Енгелс рачунао да ће Аустрија и Пруска у Кримски рат ући на страни коалиције Енглеске, Француске и Турске се обистинило. Аустријски цар Франц Јозеф I, чији је трон 1849. године спасио Николај I, издао је свог спасиоца и заједно с Пруском је почео да прети Русији ратом. Аустрија је у априлу 1854. године потписала савезничку конвенцију с Пруском, а у јулу су заједно захтевале од Русије да повуче војску са територије Молдавије и Влашке поткрепивши своје захтеве концентрацијом од 125.000 аустријских војника у Галицији и 180.000 пруских војника на граници Пољске. Због евентуалног аустро-пруског упада Русија је била приморана да прореди своје снаге и изгубила је у Кримском рату. Енгелс је боље од руског цара познавао немачку душу у којој је живела давнашња мржња према Русима. Она је жива и данас. Погледајте и чујте данашње немачке политичаре из којих извире пећинска русофобија, а иза њихових лица се помаља познати брадати лик.
Народи „способни за живот“ и „неспособни за живот“
Енгелс 1879. године
Посебно место у делима Ф. Енгелса заузима тема самоопредељења европских народа у којој се његови славенофобски погледи у потпуности испољавају. Он у пролеће 1866. године пише чланак „Шта радничку класу брига за Пољску?“ за енглески лист The Commonwealth, где излажући свој поглед на ову тему пише:
„Право великих националних ентитета у Европи на политичку независност, које признаје европска демократија, наравно, морало је да добије исто признање, посебно од стране радничке класе. То у ствари није било ништа друго до то што је признато да друге велике, несумњиво животно способне нације имају иста права на самостално национално постојање која су радници у свакој појединачној земљи захтевали за себе. Међутим, ово признање и саосећање с националним стремљењима односило се само на велике и јасно одређене историјске нације Европе; то су биле Италија, Пољска, Немачка, Мађарска, Француска, Шпанија, Енглеска и Скандинавија које нису биле подељене и нису се налазиле под страном влашћу, и које су само индиректно заинтресоване за ову ствар; што се тиче Русије, она се може поменути само као владарка огромне количине украдене својине коју ће морати да врати на дан обрачуна“ 27).
А у писму К. Кауцком од 7. фебруара 1882. године Енгелс пише:
„Панславизам је сад више него икад раније наш смртоносни непријатељ, без обзира на то што је једном ногом у гробу или управо због тога. Јер, Каткови, Аксакови, Игнатјеви и К° знају да чим царизам буде свргнут и чим руски народ изађе на сцену, њиховој владавини ће заувек доћи крај. Отуда ова жудња за ратом у тренутку кад је државна благајна празна и кад ниједан банкар не даје руској влади ни грош на зајам. Управо зато сви панслависти толико смртоносно мрзе Пољаке: они су једини антипанславистички Словени, дакле, издајице свете словенске ствари и морају насилно бити укључени у великословенску царску империју чија престоница ће бити Цариград, то јест Константинопољ. Могли бисте ме упитати зар не гајим никакву симпатију према малим словенским народима и крхотинама народа који су подељени помоћу три клина која су пободена у словенство: немачког, мађарског и турског? У ствари – ђаволски мало... Тек кад с после краха царизма националне тежње ових патуљастих народа ослободе везе с панславистичким тенденцијама према светској владавини, моћи ћемо да им препустимо слободу деловања и сигуран сам у то да ће већини аустроугарских Словена бити довољно шест месеци независности, па да почну да преклињу да буду примљени назад. Међутим, овим малим народима нипошто неће бити признато право које сад сами себи приписују“ 28).
По Енглесовом мишљењу право на самоопредељење имају само „животно способни“ европски народи
Дакле, панславизам и словенство (изузев „антиславистичке“ Пољске) Енгелс поново назива смртним непријатељем Европе и европских социјалиста, зато што панслависти који изражавају вољу Словена, теже ка владавини светом (?!). Право на самоопредељење, по Енгелсовом мишљењу, имају само „животно способни“ европски народи, а угњетеним словенским народима Енгелс оспорава ово право, зато што су „патуљасти“ и налазе се у сенци велике Русије, иако је у јуну 1848. године подржао прашки устанак Чеха против немачко-аустријског јарма и жигосао је њихове угњетаче 29). Међутим, кад су се Чеси и други словенски народи у својим тежњама окренули према Русији, за Енгелса су постали непријатељи, зато што заједно с Руским царством наводно успоравају развој Европе и представљају опасност по њу. Енгелс на Русију не гледа као на заједницу разних народа која се формирала у току векова, већ као „владарку огромне количине украдене својине“ („туђе“ земље) коју ће у тренутку распада империје морати да врати. Самим тим он одражава давнашњу антируску политику Европе која сања о распаду Русије.
„Борба на живот и смрт...“
Словенофобија и русофобија постоје у многим Енгелсовим радовима у којима се концепцијски понавља оно што смо већ изложили, те их нећемо цитирати. Задржаћемо се само на његовом чланку из каснијег доба „Спољна политика руског царизма“ (1889/1890) у којем је Енгелс написао:
„Ми, западноевропска радничка партија, двоструко смо заинтересовани за победу руске револуционарне партије. Као прво, зато што је царска Руска империја главни бедем, резервно упориште, а уједно резервна армија европске реакције; зато што само њено пасивно постојање за нас преставља претњу и опасност. А као друго, зато што... својим сталним мешањем у послове Запада ова империја успорава и ремети нормалан ток нашег развоја и то ради како би освојила географске положаје који би јој обезбедили владавину над Европом и самим тим би онемогућили победу европског пролетеријата. Карлу Марксу припада заслуга за то што је први 1848. године указао, а после тога више пута истицао да је управо због тога западноевропска радничка партија приморана да се на живот и смрт бори с руским царизмом“ 30).
Енгелс сматра да само постојање Руске империје ремети нормалан ток европског развоја и да онемогућава победу европског пролетеријата. Из овога следи закључак:
„Потребна је немилосрдна борба на живот и смрт са словенством које је издајнички настројено према револуцији... – рат на итребљење и неограничени терор“ 31).
Ово се односи на све словенске народе и земље, али пре свега на Русију као главну словенску православну велесилу коју су утемељивачи марксизма желели да униште, а с њом и Словене који су живели у Руској империји – Великорусе, Малорусе и Белорусе.
Енгелс се до краја живота борио против Русије. У чланку „Социјализам у Немачкој“ (1891/92) Енгелс као задатак немачке социјал-демократије наводи:
„Ако победа Руса над Немачком означава гушење немачког социјализма, која ће у тој перспективии бити дужност немачких социјалиста? Да ли треба пасивно да се потчињавају току догађаја који прете да их униште, да ли треба без пружања отпора да напусте освојено место за које одговарају пред пролетеријатом целог света? Нипошто. Они су у интересу револуције дужни да бране све освојене положаје и да не капитулирају ни пред спољашњим, ни пред унутрашњим непријатељем. А то могу да испуне само у непомирљивој борби против Русије и свих њених савезника, ко год они били.“ 32)
Немачке социјал-демократе су послушале овај Енгелсов завет. У годинама Првог светског рата постали су јаросне патриоте Немачке које су се залагале за рат против Русије и њених савезника све до потпуне победе, што је довело до њиховог раскида с бољшевицима и њиховим лидером Лењином који је у својим чланцима грдио немачке „социјал-патриоте“, премда се сам борио „на живот и смрт“ против руског царизма, за пораз Русије у рату, за распад и погибију Руске империје. Говорећи у фебруару 1915. године на конференцији секција РСДРП у дијаспори, у Берну, Лењин је изјавио:
„Победа Русије има за последицу јачање светске реакције, јачање реакције у земљи и праћена је потпуним пробљавањем народа у областима које су већ освојене. Због тога пораз Русије у свим условима изгледа као најмање зло.“ 33)
Ова апологија издаје по Енгелсовим заветима довела је вођу бољшевика до савеза с Немачком 34).
(Наставак следи.)