Дана 7. јануара 2026. године, за Божић, на телевизијском каналу „Рoсија 1“ емитован је традиционални божићни интервју Његове светости патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве одговарао је на питања генералног директора ТАСС-а А. О. Кондрашова.
– Ваша Светости, срдачно Вам захваљујем на већ традиционалној могућности да са Вама снимимо божићни интервју. Дозволите да, као и обично, почнем питањем које није празнично. Већ скоро четири године живимо у условима ратних дејстава; рат се наставља. Видимо озбиљне напоре да се дође до мира, али видимо и снажан отпор заговарача рата. Црква учи да је рат последица греха, а не само надметање великих сила. Како се приближити миру? Можда му не прилазимо на прави начин? Можда је најпре потребно преображење човека, па тек после тога слде политички покушаји? Какво је Ваше мишљење
– Наравно, то је исправан приступ, али нереалан, нарочито у садашњим условима., Тако је било и у току читаве историје. У међународним односима мора да постоји етички принцип и томе треба тежити, али превагу најчешће односи прагматизам. Ако тај прагматизам користи веома опасна средства за постизање циљева, онда је резултат дестабилизација живота и агресија, што, наравно, доводи до страдања многих људи.
Ако говоримо о савременом политичком контексту, поставља се питање: одакле потиче ова напетост између Русије и Запада? У чему је ствар? Јасно је да смо у време Совјетског Савеза имали другачији политички поредак и да је сукоб био унапред одређен идеолошким факторима. Али данас је све исто: тржишна економија, слободно кретање људи и људска права. Све оно што је Запад користио у нападима на Совјетски Савез данас више не постоји и то не зато што је неко желео да угоди Западу, већ зато што су и наш народ, и влада, и државни лидери, и јавност схватили да заиста потреба поштовати људска права и истински уважавати верску слободу.
Данас немамо суштинске противречности са оним земљама о којима говоримо у молитви: „многи завојштише против нас“. А поставља се најважније питање: ако нема темељних противречности ни у државном уређењу, ни у идеолошким основама политике, у чему је онда ствар? Зашто онда „многи завојштише против нас“? То питање сам својевремено и сам себи поставио и дошао до следећих закључака. Ништа није случајно, јер ми представљамо веома привлачну алтернативу цивилизацијског развоја. Нудимо вредности од којих је Запад одустао и од којих одустаје. Ми предлажемо да се хришћанска вера не протерује, као што се то данас дешава на Западу. Наравно, не на начин као у Совјетском Савезу, људи се не бацају у тамницу, али се вера измешта ван оквира друштвеног живота на основу лажне тезе да је „религија човекова лична ствар“. А зар се на исти начин не би могле сврстати у личне потребе и многе друге појаве из друштвеног живота, на којима либерално друштво тако упорно инсистира? Могао бих сада навести читав списак.
– Наравно, пре свега ратоборни секуларизам...
– Потпуно тачно, то је тачна дефиниција: ратоборни секуларизам. Ето зашто се каже да „многи завојштише против нас“. Парадоксално је, али наша земља је данас заштитник традиционалних вредности које се тичу људске личности. Ми не прихватамо оно што се данас на Западу намеће под слоганом „људских права“, а што је у суштини усмерено на разарање људског морала.
Шта је, заправо, морал? Морал је Божији закон уграђен у људску природу да би човек живео. Морал је начин да се животни пут пређе тако да се не доживи пораз. А ако човек иде против морала, на пример, ако постане лопов, видимо да ниједан лопов не може бити истински срећан. Лопов може бити богат, али никада неће бити срећан. Морал, у оном облику у којем га је Бог уткао у људску природу, јесте услов за људску срећу и пут ка њој. И када се данас, под праваном слободе, уништава лични и породични морал, јасно видимо до чега то доводи.
Зашто се такве појаве не спречавају, него се, напротив, позивају на личну слободу као на саставни део људске личности? А све се то одражава на омладину. Видимо, нарочито у западним земљама, моралну деградацију младог покољења. „Ако Бога нема, све је дозвољено“, и зато се, поред моралне деградације у међуљудским односима, шире и друштвено опасне појаве, као што је, на пример, наркоманија.
Још једном желим да нагласим: морал је услов за опстанак људске цивилизације. И ако погазимо моралне законе, крећемо врло опасним путем разарања и друштвеног и личног живота.
– Морал се налази и у основи духовног суверенитета, што веома иритира наше западне „партнере“, пошто духовни суверенитет представља основу државног суверенитета. То им се не свиђа, зато што је наша држава заправо цивилизација...
– Управо је у томе данас сав проблем: признајући сва права и слободе, спроводећи политику строго у оквирима норми Уједињених нација и организација за заштиту људских права, не одступајући ни корак са тог вектора (за разлику од Совјетског Савеза, који је због тога био критикован), Русија постаје, не бих рекао идеолошки, већ пре духовни, противник западне цивилизације. То је због тога што ова цивилизација оправдава грех и сматра да грех није грех, да није кршење заповести и животних начела, већ алтернативни пут човековог развоја: „Ето, тако ми желимо да се развијамо.“ Али нарушавање Божијих моралних закона увек доводи до ситуације која угрожава само постојање друштва и државе.
– Постоје покушаји да се промене наше традиционалне вредности, да се потисне морал и биће стално присутни. Крајем 2025. године срели сте се са новинарима који пишу о црквеним темама и истакли сте да и у медијском простору мора да постоји хришћанска мисија. Јер ако погледамо друштвене мреже и садржаје популарних блогова, видимо тамо влада прави празник ситости и саможивости. Видео клипови сведоче о томе да је блистав, луксузан живот у материјалном благостању наводно смисао и циљ постојања. И, наравно, веома ретко можемо наћи ауторе који проповедају правду и љубав према ближњем. Шта мислите: да ли наше традиционалне вредности у могу да победе масовну културу у медијском простору? Или Запад много улаже у пропагирање лажних духовних начела?
– Оно о чему говорите и што се данас веома агресивно промовише у западним медијима, па и уопште у западној култури и философији живота, јесте одсуство појма подвига. Подвиг значи нарушавање комфора. Подвиг се чини ради нечега, али не ради себе. Усредсређеност на самог себе представља крајњи егоизам који се данас види у животу западног друштва, и то не толико у животу појединаца, јер осећај за морал ипак још увек постоји, већ у систему друштвених вредности.
Подвиг је кретање напред и нагоре. Зашто напред? Зато што је хоризонтални развој, развој друштвеног, политичког и економског живота немогућ без подвига. Како без подвига бранити отаџбину? Како је без труда и подвига било могуће изградити овако снажну државу? Подвиг је, понављам, кретање напред и оно је неопходно за развој живота по хоризонтали, као и и нагоре, ка вишим идеалима. Без подвига не можемо достићи ни истинско земаљско благостање, а камоли Божију благодат.
– То је хришћанско схватање појма „подвиг“, и ми свакодневно имамо прилику да чујемо колико се данас подвига чини. Сам појам подвига има хришћанску природу.
– Добро је што сте управо тако истакли оно о чему говоримо. Заиста, све што се данас догађа представља снажан показатељ да морални осећај опстаје у срцу нашег народа. Како је могуће да човек положи свој једини живот ради виших циљева, ради друштва и државе? То је управо подвиг. А подвиг приближава човека Богу, јер је повезан са самоограничавањем, а понекад и са жртвом коју човек приноси.
Без подвига не може постојати истински здравог цивилизацијског развоја. Јер тада се развој окреће у супротном правцу, тј. ка стицању благостања само за себе, као што се данас дешава у многим земљама.
Нека би дао Бог да Русија сачува подвижништво као важно мерило људског и друштвеног живота, као показатељ здравља друштва које чува моралне вредности и обезбеђује свеобухватан и стални процват.
– Ваша Светости, у последње време, разговарајући са људима, често примећујем да осећају страх: страх за сутрашњи дан, за децу, па чак и за сопствени друштвени положај. Та узнемиреност их спречава да напредују, да се крећу, како Ви кажете, и по хоризонтали и нагоре. Шта треба да замени страх? Како га победити?
– Ако одговорим речима Светог Писма, неки ће разумети, а неки неће: „Љубав изгони страх.“ (1 Јн. 4, 18). Али многи под љубављу подразумевају све осим подвига и жртве. А истинске љубави нема без жртве. Не може да постоји срећан брак ако муж и жена живе само за себе; најчвршћ је брак ако живе једно за друго. Љубав је увек повезана са жртвом. Љубав према отаџбини такође је повезана са жртвом, нарочито када постоје спољашње опассоти. Знамо да је љубав према отаџбини покретала људе на дела која се од њих нису ни тражила и то је био архиподвиг. Јуришање голим грудима у опасност је архиподвиг. Могло се сачекати, неко би дошао и донео бомбе, али човек је схватао да мора то да уради.
Подвиг и Пожртвованост су највиши изрази људске душе и унутрашње снаге. Ако из нашег живота нестан способност да чинимо подвиг, да будемо подвижници, то ће озбиљно ослабити наш народ, а самим тим и државу. Верујем и надам се да се то неће догодити, иако псеудокултурни утицаји који нам долазе споља несумњиво утичу на друштвени живот, намећући другачије циљеве: „Какав подвиг? Живот је један — живи, зарађуј, троши и уживај!“
Али очигледно је да без подвига нема развоја. Највећа научна открића остварили су подвижници; одрицали су се многих ствари да би достигли висине знања. Подвиг чине и војници који бране отаџбину; без те жртве отаџбина би нестала. Подвиг је унутрашње кретање човека ка вишим вредностима и циљевима при чему он увек истовремено доноси корист другима.
– А да ли је подвиг засновати породицу?
– Нисам баш најбољи саговорник кад је реч о породици, али одрастао сам у свештеничкој фамилиј. Наша породица је била веома сложна: мајка, отац и троје деце. Отац је прошао кроз затворе и логоре само зато што је био верујући човек. Мајка је била професор немачког језика у школи, из петербуршке интелектуалне породице. Живели смо веома сиромашно, јер је у то време, педесетих година, држава водила борбу против Цркве, разрезујући свештенцима огромне порезе. Сматрало се да ће Црква нестати ако им се онемогући егзистенција. Тако је мом оцу одређен порез од 120 хиљада рубаља! Да би се разумело шта то значи треба имати у виду даје тадашњи аутомобил средње класе „победа“ коштао 16 хиљада. Дакле, читава гаража аутомобила! А да није платио тај износ, једноставно би био послат у затвор.
Новца није било, али је отац имао широк круг познаника међу научном и медицинском интелигенцијом. Међу њима је било и имућних људи, чак и добитника неких награда, и он их је замолио за помоћ да му позајме новац. И, замислите, сакупио је.
– Позајмили су новац да плати порез?
– Да. И богати совјетски интелектуалци су сакупили новац; он је платио порез и није завршио у затвору. Али то је довело до тога да сам те дугове касније отплаћивао ја, јер отац за живота није могао да сакупи тај износ. Успео сам тек када сам био послат у Женеву на службу представника наше Цркве при међународним организацијама. Тамо је плата била у девизама које сам конвертовао у рубље, па смо брзо отплатили дугове. Али цело моје детињство протекло је у сиромаштву и на томе благодарим Богу, јер је искушење сиромаштва, по мом мишљењу, веома важна лекција и један од фактора који обликују позитивне стране личности.
– Зашто сам питао да ли је породица подвиг? Зато што управо страх данас спречава младе људе да заснују породицу, а још више се плаше да рађају децу. У низу западних земаља, сигурно сте чули за та истраживања, готово половина младих уопште не планира да има децу и не намерава да остави потомство иза себе. Стиче се утисак да свет, и то баш онај део света који живи у благостању, полако запада у друштвену еутаназиј, као известа облик колективног самоубиства. Да ли Црква може то да заустави?
– Црква може да констатује болест и да успостави дијагнозу. Ово је крајњи степен егоизма. Живети искључиво за себе веома је опасна појава и не случајно се у Речи Божијој осуђује. Чак је и у совјетско време то било снажно осуђивано са становишта друштвеног морала; мислим да се у неким земљама таква осуда и данас подржава. Јер ако се живот тако гради, друштво постаје изузетно крхко. Ако свако живи за себе, нестаје појам солидарности. Нема разлога да бринеш о другом, нека се сам брине о себи.
Мислим да је наша земља у извесном смислу од тога заштићена. Читав наш историјски пут повезан је са страховитим спољашњим нападима, са два светска рата и многим другим потресима. И да није било унутрашње солидарности и међусобне подршке, вероватно наша земља данас не би ни постојала.
Подвиг нашег народа у Другом светском рату заиста је био заснован на пожртвованости. Јер су шансе да се преживи, нарочито у почетку рата, за војника који је био послат на фронт биле веома мале. Опет ћу се позвати на искуство мојих родитеља. Мој отац је био инжењер и радио је у војној фабрици у Лењинграду. Када су Немци почели офанзиву у рејону града Луге, на западним ободима Лењинградске области, требало је градити утврђења да би се зауставило напредовање непријатеља. Отац је као тамо упућен као инжењер и руководио је изградњом важног сектора на лушком правцу. Касније је причао с чим се све суочавао. Граде утврђења, а често су и жене копале, и он одједном угледа шесторицу војника како трче са изразом ужаса на лицу. Зауставља их: „Куда бежите са положаја?“ Веле: „Бежимо с положаја.“ Пита их пита: „Како можете?“ А они кажу: „Имамо једну пушку и шест метака, а на нас иду 'тигрови'. Шта да радимо?“
Зато и јунаштво мора имати рационално утемељење. Ако је исход бесмислена смрт, јунаштво је узалудно. Али ако погледамо целу историју Великог отаџбинског рата, упркос томе што је било „шест метака на неколико људи“, наша земља је, прво, зауставила агресију у почетној, изузетно опасној фази, а затим је уследило све остало, укључујући освајање Берлина.
– Познато ми је, Ваша Светости, да лично посвећујете велику пажњу школовању црквених кадрова, тј. свештеника, и да се интересујете за наставне програме у високим богословским установама. Реците: какав треба да буде свештеник да би придобио вернике, да би га они волели и, што је најважније, да би му веровали?
– То је веома сложено питање. Пре свега, данас свештеник мора имати одређено образовање, мора бити интелектуално и културно изграђен. Не зато што му то само по себи даје духовну снагу, већ зато што помаже неуцрковљеним, али често добро образованим људима, да чују оно што свештеник говори. Ако је свештеник потпуно необразован, „интелектуално непоткован“, како се каже, можда ће га људи снисходљиво толерисати, али тешко да ће задобити поштовање.
Ипак, наравно, главна снага свештеника није у образовању, него у његовом личном духовном стању и духовном искуству. Ако свештеник нема духовно искуство, које пре свега подразумева самоограничавање и борбу са сопственим страстима и гресима, како онда може бити уверљив за своју паству? Без искуства унутрашњег духовног рада, свештеник не може бити успешан.
Данас имамо много образованих свештенослужитеља и одличних администратора. Довољно је погледати како се у Москви граде храмови. Често је свештеник и шеф градилишта, и инжењер, и руководилац; и хвала Богу што је тако. Али је изузетно важно да свештеник увек остане духовни отац, коме људи могу да се обрате, да отворе душу без страха и стида. И да увек има довољно аргумената, и на основу сопственог искуства, те да човека увери у то да су његови поступци исправни или погрешни.
– Ваша Светости, чини ми се да је наше грађанско друштво у последње време направило огроман искорак, у великој мери и због СВО. Колико само има волонтера, колико се помоћи пружа фронту, колико хуманитарних и стваралачких иницијатива које раније нисмо имали! Али постоји и део друштва за који као да рат уопште не постоји. А међу онима за које постоји, већ почињу расправе: под којим условима прихватити или не прихватити мир? Да ли је могуће опростити Украјинцима? Може ли се са њима живети заједно, коегзистрати? Ипак, ја бих питање формулисао другачије: како сачувати друштвени консензус око основних погледа на свет, јер он директно утиче на друштвену и националну безбедност?
– То је врло тешко питање. Људи су различити. Консензус подразумева окупљање око одређене идеје или вредности, а тиме и способност да се мисли и делује заједно.
Општенародни консензус је изузетно тежак, јер је сваки човек другачији. Ипак постоје вредности које су везане за сам опстанак државе. Око тих вредности мора постојати консензус. А за онога ко из тог консензуса иступи важи да је издајник отаџбине, са свим правним последицама.
Зато мора постојати сагласност око кључних питања наше безбедности и то не само војне, него и духовно-моралне, односно око чувања оних вредности које су у великој мери обликоване традиционалним религијама Русије. Ако такав консензус постоји, онда смо, у моралном смислу, упркос верским разликама, сви мање-више на истом путу.
Али при томе морамо бити трезвени и не тежити потпуном једноумљу. Не треба понављати неуспешно искуство Совјетског Савеза, где се покушавао створити консензус око марксизма-лењинизма. Да је постојао прави консензус, Совјетски Савез се не би распао.
Зато треба инсистирати само на консензусу око вредности које произлазе из моралне природе човека, а то је могуће јер је то воља Божија. Морална природа човека створена је Божијом мудрошћу, и јединство око тих идеала је трајно. Љубав према отаџбини је један од тих идеала, и она је помогла да се победи најстрашнији непријатељ чак и у време када је атеистичка идеологија наизглед доминирала.
– Ваша Светости, за крај да се вратимо празнику. Како да Божић постане морални ослонац, а не само празник поклона и трпеза? Како да вест о Христовом доласку загреје срца?
– То зависи од срца. „У злу душу не улази премудрост и не настањује се у телу склоном греху“ (Прем. 1, 4). Свако реч о Христовом Рођењу према својој способности да је прихвати. А да би човек био способан да је прими, као пастир сматрам да је најважније да у души има веру у Бога. Ако човек верује у Бога, онда је дужан да прихвати и Божији морални закон.
– А како данас умножити радост у нашим грађанима, нашим људима због Божића?
– Пре свега, Божић је увек праћен радошћу. Као што у храму певамо за време Божића: „С нами Бог, разумјејте јазици и покарјајтесја, јако с нами Бог,“ то јест: зато што је Бог с нама. Ми верници смо свесни да је Бог с нама, и то није никаква илузија, нити самосугестија, већ је то религиозно искуство. Да тога нема, храмови би били празни, нико се не би молио. Јер, ако једном замолиш, па не добијеш, други пут замолиш, па не добијеш, ка и трећи пут – зашто десет пута тражити исто? Али Небо чује молитву човека. На томе почива сва наша религијска вера, на стварном одговору. Без одговора нема вере. Шта је религија? Та реч потиче од латинског глагола religare, тј. „повезивати“. Религија нас повезује с нашим Творцем.
Зато свима желим да сачувају веру, и људима православним по пореклу, јер има и оних који ретко одлазе у храм и не доживљавају себе као део православне заједнице. Таквим људима, православнима по пореклу, свакако је потребно да преиспитају правац свога животног пута. Од срца свима желим да се учврсте у вери. Вера је сила која нам помаже у нашим недаћама, која помаже да држимо на окупу породице, да превазилазимо сукобе. Вера је била у темељу постојања нашег народа, који је створио велику цивилизацију, велику земљу. Није пристојно да ми, људи XXI века, скрећемо с мудрог пута наших отаца, дедова, прадедова и тако даље.
Зато је моја жеља: да чувамо православну веру, а са њом и све оно чему вера учи, а пре свега однос према ближњима. Љубав треба да буде закон људског заједничког живота. Дај Боже да се укрепљујемо у вери и у оним моралним начелима која вера дарује човеку. Тада ћемо заиста имати огроман потенцијал да развијамо своју земљу, а истовремено и све личне врлине – надам се још дуго, дуго времена.
– Хвала Вам, Ваша Светости, на интервјуу, и честитамо Вам празник!
– Хвала Вам, благодарим.