Поново и изнова сећам се једног несрећног случаја из моје недуге свештеничке праксе, догађаја који је у мом срцу оставио осећај узнемиравајуће и мучне горчине и бола...
То је било пре седамнаест година. У порти ми је пришла једна жена и рекла ми је да је њен отац у тешком стању, да је практично на самрти иако је свестан. Жена је хтела да зна како да му помогне с црквене тачке гледишта. Разуме се, упитао сам да ли је отац крштен. И тада је жена изјавила да се, премда њен отац није крштен, за њега ипак може урадити нешто „црквено“. На пример, може да упали свећу...
Наравно, предложио сам јој да док је отац још увек при свести поразговарам с њим... да му објасним важност крштења... и ако пристане – да га одмах крстим, а можда и причестим. Међутим... управо ово „али“ ме је потпуно покосило. Жена је одједном агресивно изјавила да јој се чини...
Чини јој се да није обавезно да се крсти... И да Господ гледа душу, срце човека, а сви ови „поповски обреди“ нису обавезни... и сад ће отићи да упали свећу за тату, а неће да га крсти и нико јој неће доказати да није у праву... Ето тако... са жаром и самоуверено...
Што сам је дуже наговарао, она је постајала само све више и више разјарена и на крају се просто окренула и отишла је не желећи да настави разговор с глупим и тврдоглавим попом...
Вероватно ћу се ове приче с болом сећати целог живота. И ове горке речи: „А мени се чини...“ звучаће у мени као звоно за узбуну, као упозорење...
До каквих дубина безумља може доћи човек који се у овом свом „чини ми се...“ ушанчио као у последњем упоришту. И таквих људи, авај, данас има много, кад су очигледно сви ауторитети уништени, сви критеријуми су пољуљани и кад се човеку са свих страна сугерише демонска мисао, да је он – лично он главно и једино мерило истине. Како је то жалосно! До каквих страшних последица доводи овакво „самоистуканство“ по речи преподобног Андреја Критског. Невоља и то ти је...
Одвикли су нас од тога да верујемо Откровењу... То јест, навикли су нас, нарочито у последње време, да истина не постоји. Или да је истинито само оно што сматраш истином. Па то је читава филозофија. Једноставна је у свом лукавству, али делује непогрешиво. У сваком човеку је превише јак значај сопственог „Ја“, превише је велика саблазан да живи „по својој памети“ и лукави то користи сугеришући најбезумније идеје под обличјем мисли самог човека. Уосталом, пре свега треба да кривимо саме себе, зато што, разуме се, никакве идеје и сугестије немају власт над човеком ако им у срцу није наклоњен и ако не саосећа с њима.
Сваки свештеник ће вам испричати неколико жалосних, а понекад и трагичних прича о људима који су поверовали својим осећањима... мишљењу... сумњама. Поверовали су не осврћући се ни на шта с ревношћу која заиста заслужује бољу примену. Поверовали су из петних жила да, авај, често човек не може да их наведе да промене мишљење. И управо то је најопаснија црта сваке самообмане, „црта“ у симболичном, граничном значењу ове речи. Чим човек престане да сумња у тачност сопствених судова и мишљења, осећаја и осећања, чим почне беспоговорно да их сматра за истину последње инстанце – прекорачује црту иза које ће му бити врло тешко да се врати. Човек се лишава управо способности да критички размишља. Ево одакле потичу овакви потпуно безумни и бесмислени поступци и какво неадекватно понашање запажамо код свих ових „самоветаца“.
Човек је сигуран да може да бира истину која му се свиђа, по души, по срцу, не схватајући да су његови душа и срце отровани грешним, страсним животом и да им је потребно марљиво и дуго чишћење, да његово срце апсолутно није у стању да разликује лукавство од истине.
Тим пре што демони делују као вешти ковачи лажног новца, а нипошто не онако грубо и примитивно као што неки то замишљају. Многи људи наивно сматрају да могу сами да разликују лаж од истине и тешко плаћају своју самоувереност. Међутим, постоје такви мајстори у прављењу лажних новчаница да само стручњаци могу праву новчаницу да разликују од фалсификоване. А врхунски „стручњаци“ у духовној области су пре свега Сам Господ, а затим Његови апостоли и ученици, свеци – сви они који су живели и живе у складу са Духом Христа и Његове Цркве, који искуствено иду путем спознаје истине.
Али шта ће нам стручњаци кад „нисмо ни ми од јуче...“
Колико је свештенику болно и тешко да свакодневно гледа безумље безбројно у својој разноврсности. То је безумље којег безумници више уопште нису свесни и које их вуче ка погибељи; безумље за које је као једини узрок послужила жеља да човек верује себи и само себи, при чему се ова „вера у себе“ често сугерише споља и представља само јефтини мамац лукавог.
Али како да човек одбаци своје „Ја“ – рећи ће неко – какав је то предлог који обезличава и уништава људско достојанство? Како да одбаци своје „Ја“ и зашто? Па зато, драги моји, зато што ми уопште не познајемо себе, нажалост, не знамо какви смо у ствари, односно какви треба и можемо да будемо. Уопште не схватамо и не осећамо шта значи бити деца Божија, већ само знамо оно своје страсно, а у принципу, врло жалосно „Ја“ сматрајући да је то нешто важно, па чак и вредно преко сваке мере. Међутим, уопште није тако. И управо одбацивши себе, узевши крст испуњавања заповести Божијих и послушања Мајке Цркве – можемо да спознамо, по милости Божијој, ко смо заправо и у овој спознаји ће постојати велико разочарење, али и неизрецива радост због тога што ћемо сазнати да нисмо ништа, што је по благодати призвано да постане дете Божије. Управо то је велика и срећна тајна самоодрицања, то је велика и радосна тајна људског живота.
Међутим, овде ће неко логично приметити: да ли то онда значи да човек уопште не може имати поверења у себе? Да не сме да верује оним доживљајима и осећањима, понекад дубоким и искреним, па чак и узвишеним које вероватно искуси сваки човек?
Узгред речено, овде ће добро доћи позната пословица: веруј, али проверавај. Тачније, сви своје помисли, доживљаје, мисли и осећања треба да поредимо с оним на шта призива и чему учи Господ, у склад у с чим живи Црква коју је Он створио. Понекад људи кажу: „Па каква је разлика да ли сам у Цркви или нисам? Помолићу се Богу, Бог је свуда, Он ме зна и помоћи ће ми...“ Ствар је управо у томе што није све тако једноставно и управо зато што нас Господ зна. Рецимо: Бог нам заказује састанак у Својој Цркви и то није само храм, већ је читав скуп веровања, установа, правила... оно устројство живота које човеку помаже да на исправан начин општи с Богом, да Га правилно слави. И замисли да неки човек одбацује ово место сусрета, који му је заказао Сам Бог и да каже: „А ја ћу да тражим Бога на другом месту. Чини ми се да може и овако...“
Шта ту може да се каже? Он може да тражи, само што тешко да ће му се Господ открити због његовог непослушања, јер „Бог се гордима противи“ (1 Петр. 5, 5), зато ће врло лако, па чак и највероватније, под обличјем „бога“ доћи кушач који с највећом слободом делује управо тамо где су присутни гордост и самоувереност. И лукави ће почети да залуђује несрећног човека, а он ће, сиромах, мислити да је посвећен у нека специјална, скривена знања и ко зна докле ће доћи у овом свом прелашћеном лудилу. Дај Боже да се овакав човек опамети, да стане и да се врати тамо где му Бог, а не лукави, заказује сусрет – у Христову Цркву.
Немојте занемаривати привидну једноставност Цркве! Ова једноставност је премудра. Она човеку открива неизрециве речи Божије истине, само ако човек буде желео да их пажљиво ослушкује са смирењем. И нека вас никад не збуњује то што неко у Цркви нешто не ради како треба. Имајте на уму да је Сам Господ створио Цркву и да је она омивена Његовом драгоценом крвљу. А ово „неко... нешто... погрешно...“ Хајде да једном заувек завршимо ову тему речима првоврховног апостола Павла: „Јер шта ако неки не вероваше? Зар ће њихово неверовање веру Божију укинути? Никако! Него, нека је Бог истинит, а човек је сваки лажа“ (Рим. 3: 3-4).