Владимир Замански Вашој пажњи нудимо чланак који је на нашем сајту објављен пре 5 година.
Дана 6. фебруара 2021. године народни глумац РСФСР Владимир Петрович Замански је напунио 95 година, а 27. фебруара свој рођендан ће прославити његова супруга, глумица Наталија Ивановна Климова. Владимир Петрович и Наталија Ивановна су заједно већ 60 година. Пре више од 20 година напустили су бучни живот у престоници и преселили су се у град Муром. Владимир Петрович се прославио 1985. године кад је почео да се приказује филм „Контрола на путевима“ (снимљен је 1971. године, али је „стављен на полицу“ као идеолошки неподобан филм) и за улогу у њему је исте 1985. године добио државну награду СССР-а. Замански је радио с чувеним режисерима као што су Андреј Тарковски и Алексеј Герман-старији. Играо је у више од 70 филмова међу којима су „Ваљак и виолина“, „Бекство“, „Лет касни“, „Два капетана“, „Вечни зов“, „Баруштина“, „Алегро с ватром“, „Сутра је био рат“, „Тужна безосећајност“, „Соларис“ (озвучење главне улоге) и други. Наталију Ивановну сва руска деца знају као Снежну краљицу (по истоименом филму).
Без обзира на популарност и траженост супружници су напустили глумачку каријеру и 1998. године су се по благослову духовника преселили у Муром. Са прозора њихове куће пружа се величанствени поглед на Оку, а у близини се налазе црква Светог Николе на кеју и женски манастир Васкрсења Господњег – омиљена парохија брачног пара Замански. Глас Владимира Петровича се донедавно могао чути на радију „Радоњеж“ где је читао дела отаца Цркве.
У гостима код Владимира Петровича и Наталије Ивановне је необично пријатно, топло и светло. У чему је тајна њихове среће? „Ех, знате, па не бих знала. Просто... Волођа и ја смо заједно. Свако вече прекрстимо једно друго и замолимо за опроштај. Заједно смо. И никако другачије није ни могло бити,“ – каже Наталија Ивановна.
У кратком интервјуу супружници су говорили о свом путу ка вери, сетили су се неких догађаја из свог живота и поделили су с нама своје виђење глумачког заната, позоришта и филма.
Пут ка Богу
– Владимире Петровичу, Наталија Ивановна, реците нам нешто о вашем путу до Цркве. Кад је за вас почела да се открива вера у Бога? Како се то десило?
Владимир Петрович: Одмах сте почели од узвишене теме. Бојим се да не бих могао да испричам ништа о томе. Свако има свој пут ка Богу. И он је увек врло сложен и врло-врло тежак. Прво је Наташа почела да води светотајински живот без мене, а затим сам ја кренуо за њом.
Наталья Ивановна: Па Волођа би дошао у Цркву и без мене! То је у њега уткано од самог почетка. Веру је стекао кроз руску књижевност коју воли и врло добро познаје. Уопште ми се чини да је потреба за вером уткана у сваког Руса. Историја Русије је заиста духовна школа. Овде сваки човек увек иде својим путем, колико год да је тежак. Код нас има много сјајних људи у којима је пре свега развијен осећај за морал. Зато што је таква наша књижевност.
Ипак, заиста је тешко говорити на тему стицања вере, јер Бог зове све. Исто. Зашто се један човек одазива, а други не? Зашто?... То је тајна. Чак не знам како сам стекла веру... То је просто чудо. Право чудо. До извесних година ништа нисам схватала у тој области. Код куће нисмо имали ниједну књигу, ниједну икону. И тако је било у целом кругу интелектуалаца у Москви. Тајна је зашто ме је и како Господ призвао.
Супружници Владимир Замански и Наталија Климова с настојатељицом манастира Васкрсења Господњег (град Муром) игуманијом Јеленом (Богдан)
В.П.: Преподобни Амвросије Оптински је скоро шаљиво одговорио на слично питање. Рекао је: „Живети – не жалити се, никога не осуђивати, никоме не досађивати и свакога поштовати.“ Ако се ово испуни, то ће бити одговор на све: како живети и како бити прави хришћанин.
Сећам се како сам једном приликом са сниматељском групом доспео у град Романов-Борисоглебск. Он се сад зове Тутајев. То је већ било време кад сам просто пузио ка Богу, ка Христу. Једном, кад смо имали слободан дан, отишао сам у саборну цркву. А у то време је тамо служио изванредан, диван човек – архимандрит Павле (Груздев) којег су људи још тада волели и поштовали.
Отац Павле (Груздев) каже: „Глумац? Напуштај све то! И иди...“
Свратио сам у саборну цркву и видим велики ред. Питам: „Шта је то?“ – „Ето, код оца.“ Тако сам и ја стао. Ред иде, иде... и ево већ прилазимо... Испред мене је млада жена. Тада сам већ што знао: било ми је јасно да треба да стојим мало даље кад човек разговара са свештеником. Жена нешто прича-прича, и чујем само како јој он одговара: „Па, одлази!“ – рекао је и одмахнуо руком. „Па, – мислим, – сад сам ја на реду. Сад ће и мене отерати.“ Прилазим. Гледа ме. У ствари, гледа ме колико може – до тада је већ скоро потпуно ослепео. Међутим, гледао ме је унутрашњим видом и то му је било довољно – не мора човек обавезно да разликује црте лица. Пита: „Ко си ти?“ Одговарам: „Глумац. Дошли смо да снимимо филм.“ – „Одакле? – „Из Москве.“ – „Слушај, – каже... (имао је задивљујућу способност да се одмах зближи с човеком, да стане тик уз њега, независно од тога какав је човек и које звање има. Сад читам сећања на њега која су издата 2012. године, обавезно прочитајте!) „Слушај – каже – напуштај све то! И иди...“ И после 12-15 година сам дошао у Муром. Ово не причам да бих показао како сам „добар“, зато што сам испунио старчев завет. Јер Наталија Ивановна и ја смо тек после 15 година схватили да треба да бежимо...
Позориште и филм
– Господ вас је прво упутио глумачком стазом. А какав је сад ваш однос према овом поглављу вашег живота, према глумачком занату? У једном од интервјуа сте рекли да „данашње позориште Руса одводи од Христа“.
В.П.: Па, од судбине се не може побећи, што се каже. И кроз то је требало проћи. Међутим, сад је мој однос према глумишту, као што сте тачно приметили, прилично скептичан. Да, глумац понекад успе да каже нешто о себи, да додирне неко зрно истине у свом стваралаштву. Али позориште је у целини... химера! Наравно, ниједан глумац се неће сложити с овом дефиницијом. Сећам се себе из тих година. Био сам потпуно уроњен у свет филма и позоришта... Ни ја се тада не бих сложио.
Гогољ је, на пример, позориште видео као школу. Школу размишљања и постављања питања Богу. Зато је Гогољ писао онако како је писао: постављајући питања целој Русији кроз своје „Мртве душе“, на пример. Он је писао о моралу, о смислу живота. Данашње позориште не досеже до тих висина, апсолутно не досеже. Наравно, и данас има православаца који истовремено добро пишу. Познајем таквог човека, то је Владимир Маљагин 1). Он има везе с Даниловим манастиром и предаје на Институту за књижевност. Међутим, таквих људи има мало, вероватно врло мало. И ја не могу да схватим како би позориште могло да помогне човеку да избије на стазу Христове истине.
Владимир Замански
– Можда само као први степеник на путу ка хришћанству?
В.П.: Да... И овде се мора рећи нешто о нашој руској класици која је у својим најбољим делима дала врло много за то да човек стекне веру. Пушкин, Љесков, Достојевски (безусловно), Толстој (с извесним оградама). У сваком њиховом реду звучи познато Пушкиново: „...да сам лепа осећања будио лиром“. Међутим, кад данас прелиставајући телевизијски програм видим: „Карамазови. Мини-серија“ 2) – па то је неозбиљно! Односно, очигледно је да је у овој мини-серији све врло „мини“. Тамо се хватају за спољашње чињенице, чињеничице, ситуације, али није могуће изразити мисао коју је Достојевски уткао у „Карамазове“, у ову огромну епопеју страдања и мука! Па то не могу ни позориште, ни филм, ни глумац.
– А да ли вам се чини да сте ипак у неким улогама успели да кажете нешто о Истини, да заједно с гледаоцем закорачите на овај први степеник?
В.П.: Нема сумње у то да је било таквих покушаја. Рецимо, у филму „Контрола на путевима“: страшна прича која је први пут обнародована у то време. Није чудо што се филм 14 година није приказивао. Ова ствар је у суштини о смислу покајања: о томе да за оно што смо учинили можемо да се оправдамо само покајањем. А у овој ратној ситуацији – животом 3).
„Контрола на путевима“ је о смислу покајања: о томе да за оно што смо учинили можемо да се оправдамо само покајањем
Сцена из филма „Контрола на путевима“
И овде можемо да говоримо не само о јунаку, Александру Лазареву, већ и о стварним људима. Јер било је људи као што је Лазарев и они су тако и плаћали. Мада, ово је изузетно редак случај.
Н.И.: И изузетно редак филм!
В.П.: Наравно, мој скептицизам, тако одлучан и неповратан је такође упитан – тако мислим. Ипак дуго времена на известан начин живим на ивици позоришног света. Можемо да замислимо да исти овај Волођа Маљагин напише комад (а он то може да уради) прожет истински православним, хришћанским осећањем и да ће се наћи такав режисер, такво позориште... И онда оно што говорим неће бити толико исправно.
– А да ли знате за Московски театар руске драме под руководством Михаила Шчепенка 4)? То је јединствени случај да уметнички руководилац позоришта има богословско образовање. Он заиста добро режира класику, не изврће је, па чак и савремене ствари. И сваки комад дубоко, али истовремено ненаметљиво осмишљава с хришћанске тачке гледишта. Мислим да цео православни свет у Москви иде у ово позориште.
В.П.: Михаил Григорјевич Шчепенко? Сећам га се. Сретао сам га, али је то било толико давно да сам већ много тога заборавио... Али да, он је један од таквих људи. Вредан и редак режисер. Међутим, ја на овај проблем гледам још и с тачке гледишта да публика обликује глумца. Пушкин је говорио о томе. Каква публика данас може да обликује глумца? Где је та публика? Да, у сали можда седи један човек који ће размишљајући о ономе што је видео рећи нешто глумцу или глумици. Само, Пушкин није говорио о појединачном случају. На пример, Гогољ је кроз своја дела разговарао са свим руским православним народом, с његовом историјом, с његовим мукама, с падовима и узлетима. Данас тога нема. Дакле, у том смислу се позориште, наравно, налази у тешкој ситуацији. И није чудо што у њему има мноштво вештих, а истовремено потпуно безбожних прегалаца који се тога нимало не стиде.
Наталија Ивановна Климова
– Наталија Ивановна, а какав је био ваш глумачки пут?
Н.И.: Ја уопште не волим позориште. Отишла сам у позориште, зато што су ме послали на Грађевински факултет, што ми је потпуно страно. Одлучила сам да се упишем на глуму и изабрала сам школу-студио Московског уметничког позоришта. Тамо сам се упозанала с Волођом.
– Значи, ипак није било случајно и узалудно?
Н.И.: Наравно! (Осмехује се.) После тога сам напустила позориште због болести и више се нисам тамо враћала, иако сам имала могућности и способности. Само сам мало играла на филму, па сам се разболела, хвала Богу. Господ ме је сачувао. Позориште није за нас.
О ратној генерацији
– Владимире Петровичу, рекли сте да у „Контроли на путевима“ главни јунак, Александар Лазарев, иде путем покајања и искупљења. А да ли сте ви у рату наилазили на ситуације кад су се људи кроз сав ужас и страхоте који су се дешавали око њих окретали Богу?
В.П.: Не, нисам наишао на нешто слично.
Н.И.: Мислим да је сигурно било таквих људи. Немогуће да их није било!
В.П.: Али ја нисам наилазио на такве људе. У принципу, у активној војсци сам провео годину дана (В. П. Замански је на фронт отишао 1944. године – Д. П.). Нисам наишао и на официра, ни на војника с којим бих водио такав разговор. Али, с друге стране, како би могло доћи до таквог разговора? Тада се о томе није говорило „због страха од Јудејаца“ (Јн. 19: 38). А касније су скоро сви заиста били безбожници. Сећам се себе самог у то време, кад сам имао 18-19 година... Знате кад сам први пут чуо реч „душа“? У нашем пуку је служио поштар – човек од једно 45 година. Разуме се, он није могао да се бори на првој борбеној линији, али је његов посао био да донесе војнику писмо или, у изузетно ретким случајевима, пакет. То је био необично диван човек и предајући писмо увек је говорио: „Ево, душо моја, узми!“ И тако сам се први пут упознао с речју „душа“.
Ја сам био комуниста од главе до пете! Идеја комунизма нас је освајала и обузимала, целу нашу генерацију. Она је добро ратовала, то је истина, зато што се идеја комунизма испреплела с идејом патриотизма. Иначе, на рођењу сам добио име Владлен 5). Можете да замислите шта то значи? Отац ми је био комуниста, мајка ми је била комуниста и ја сам био Владлен. Престао сам да будем Владлен тек кад сам се крстио. Али такав је наш историјат – историјат живота Русије у ХХ веку. Наш живот. Наша генерација.
О духовном наставништву
– Владимире Петровичу, говорили сте о свом сусрету с једним од дивних стараца данашњице – архимандритом Павлом (Груздевом). Шта мислите као човек који има богато животно искуство: шта значи добар свештеник? Какве особине треба да поседује? Какве поступке треба да чини?
В.П.: Рећи ћу вам на примеру оца Павла. То је запањујући тип свештеника који није образован у формалном смислу, али је све образовање заменио срцем које има необично јаку веру. То је прави свештеник! То је прави пастир! Имао је слободу мисли која се није ослањала на недоличну жељу да се човек покаже, већ на необичну и велику љубав према Христу и према човеку. Али такви пастири су реткост.
Н.И.: Знате како то бива... Код једног свештеника људи долазе, а да га и не знају, зато што осећају благодат, а поред другог човек застане, па размисли: да ли да приђем?...
Добар свештеник је милостив човек. То је врло тешко, али се без милости не може
В.П.: Добар свештеник је разуман и милостив човек. Милостив је према ономе с ким разговара с амвона. То је врло тешко, али се без милости никако не може. Покојни отац Генадије Огрисков 6), наш духовник, је био такав човек. И разуман, и милостив, и добар. Понекад је човек стицао утисак да има ниско мишљење о себи. Али ово је добро осећање за верујућег човека.
Н.И.: Увек се осећало саосећање и никад осуда човека. Само искрено сажаљење.
– Да ли је отац Генадије био строг?
Н.И.: Увек је све говорио онако како јесте. Међутим, пре него што каже увек се дуго премештао с ноге на ногу, али је после свеједно говорио. Не може се рећи да је био строг... Имао је ретку особину: иза његове строгости се осећао бол за људску душу. Осећао је нежну жалост према човеку. Сваком.
В.П.: Сад смо се, пошто живимо у Мурому, по Божјем промислу зближили са женским манастиром Васкрсења Христовог. Дешава се да човек пред крај живота пронађе неко уточиште у којем свима без изузетка – и мати Јелени, и свештеницима Виктору и Александру, и сестрама – постаје свој човек. И они су њему блиски. То је велики дар.