Фото: Патријаршјијска хуманитарна мисија
На сајту листа „Росијскаја газета“ објављен је чланак посвећен раду Патријаршијске хуманитарне мисије у настрадалим рејонима Белгородске области.
Патријаршијска хуманитарна мисија наставља да помаже пострадалим Белгорођанима и становницима области. Атмосфера тамо и даље остаје напета. У ракетним нападима страдају трафо-станице, па села и градови у области остају без струје и грејања. У град у близини границе – Грајворон – сарадници Патријаршијске хуманитарне мисије су донели најнужније ствари, укључујући агрегате како би огрејали куће и срца мештана.
„Сад активно обрађујемо молбе из Грајворона, града на самој граници, – каже директор Патријаршијске хуманитарне мисије ђакон Игор Куликов. – Људи су тамо остали без најнужнијег: нема уличне расвете, град се налази под сталним нападима дронова, затварају се места за издавање наруџбина.“
Ирина Худјакова је милосрдна сестра, сарадница Патријаршијске хуманитарне мисије и ово јој није први пут да се налази у овом граду. Заједно с искусним возачем довози хуманитарну помоћ. По њеним речима, пут до подручја Белгородске области у близини границе није лак: најезде дронова не дају мира ни пешацима, ни возачима.
„Била сам на многим правцима, али оно што сам видела у Грајворону се ни са чим не може упоредити., дронови лове људе и кола као мете,“ – каже Ирина.
У град у близини границе допремила је генераторе, лекове, влажне салвете, пелене, завоје, и постељину за локалне привремене базе. Роба је допремљена у администрацију и локалну болницу. Градоначелник Александар Чернов је рекао да се људи администрацији често обраћају због тога што су им изгореле куће и аутомобили. „Не жале се, – каже Ирина. Просто кажу: Хвала Богу што смо живи.“
Милосрдна сестра Патријаршијске хуманитарне мисије Ирина Худјакова предаје хуманитарну помоћ болници у Грајворону.
Мештанка Антонина сматра да у граду живе прави хероји. „Син моје сестре од стрица и његов друг су кренули у продавицу. На кола је пао дрон. Друг је доспео на гробље, а сестрић у реанимацију,“ – прича жена. Сама је ових дана доживела друго рођење.
„Враћала сам се с посла празном улицом и на раскрсници сам угледала дрон. На моје очи се окренуо и почео је да лети назад. Пар минута касније чула сам експлозију – дрон је пао на кола која су била паркирана код суседне куће,“ – сећа се она. Тоња ради у локалној болници као хируршка медицинска сестра. Болници су помагали волонтери, сад их је мање, сарадници су назвали црквену линију за пружање хитне помоћи.
Валентина је у Грајворону живела 42 године. Гостољубиви градић је постао њен други завичај. Нема куда да иде. „Преостаје ми да се уздам само у вољу Божју,“ – каже она. У забрињавајућој стварности Валентина се труди да пронађе разлог за радост – да помаже сусетки-сиротици, да ужива у љубичицама које расту на прозорском симсу, да добром речју подржи саговорнике у православном чету, да дође у храм на службу. Кад је почело да нестаје грејање, покушавала је да не паничи. Бескрајно је захвална електричарима. „Страшно је остати без грејања на минус тридесет, – каже Валентина. – Међутим, све службе су брзо радиле. Такође, брзо је дошла и помоћ од Цркве.“
Опасност од смрзавања није се надвила само над становнике, већ и над храмове у селима у близини границе. „Пошто су били жестоки мразеви и пошто је почела да нестаје струја, храмови су почели да се смрзавају, – каже старешина храма светитеља Николаја у Грајворону протојереј Андреј Колесников. – Захвални смо добровољцима на томе што у хитним случајевима можемо да одржимо топлоту.“ По речима ђакона Игора Куликова хуманитарни штаб пријаве добија на најразличитије начине. „Углавном са подручја у близини границе, – прецизира он. – Из Берјозовке је код нас дошао курир једног онлајн тржног центра и донео нам је партију генератора. Испричао нам је о породици старијег брачног пара који тамо живе без струје. Предали смо им генератор. Јуче се штабу обратио 72-годишњи Михаил. Он је чуо нашу радиоемисију која је снимљена пре неколико дана кад смо причали о томе да су нам веома потребни „људи на точковима“.
Сад сарадници црквеног хуманитарног штаба и даље обрађују молбе становника области. „Баш сад идемо код усамљене баке и покушавамо да решимо сложени задатак: пољопривредник који се трудио свима да помогне нема чиме да храни краве којих има много – педесет,“ – каже Ирина Худјакова.
Добровољци неуморно раде. Мушкарци обављају тешке задатке развозећи технику по селима. Жене се баве патронажим радом код куће: помажу у чишћењу и спремању хране за слабо покретне грађане, такође раде у магацину. Помоћ и даље долази преко наруџбина са онлајн-тржишта.
„Поред агрегата добили смо много пелена, влажних марамица, батеријских лампи, мобилних пећи и ћебади – каже ђакон Игор Куликов. – Трудимо се да агрегате одмах дајемо онима који не могу самостално да их купе: инвалидима, породицама с више деце и усамљеним старцима. Акутно питање превоза и веома су потребни волонтери са аутомобилима. Ажурирамо спискове усамљених људи, обилазимо адресе и сазнајемо детаље о њиховим потребама.“
Можете постати добровољац у Белгородској области ако попуните анкету на сајту Патријаршијске хуманитарне мисије.