Понекад се у животу суочавамо са тим да се речи показују немоћним. Оне не могу да обухвате ни размере личности, ни дубину њеног пута, ни снагу њеног утицаја на срца људи. Управо такав човек био је Патријарх Грузије Илија II; његов живот није могуће описати само списком дела, његово служење не може се измерити само историјским чињеницама, јер је то била личност у којој су се сјединили духовна дубина, очинска љубав и ретка унутрашња племенитост. Он је постао не само предстојатељ Цркве, већ живо сведочанство тога како кроз човека делује благодат Божија.
Његов значај далеко превазилази оквире историје Грузијске Цркве XX и XXI века; он припада целој Цркви, јер се његово срце показало способним да обухвати не само свој народ, већ и многе друге, укључујући и оне који су дуго времена били на периферији црквеног живота. И то није била декларација, већ живо искуство које су људи осећали.
Не једном сам имао прилике да чујем од свештеника Грузијске Патријаршије сећања на то како је још почетком двехиљадитих година, када је тек почињала изградња саборног храма Самеба, Патријарх говорио да ће се у том храму вршити богослужења на различитим језицима. Помињао је арамејски, јерменски, јеврејски и курдски језик. И тада многи нису могли да разумеју те речи, јер су Курди у Грузији у великој мери били муслимани, а већину су чинили Језиди; обраћења у православље дешавала су се ретко и готово неприметно. Чинило се да та будућност нема утемељења у садашњости, али се он враћао тој мисли изнова и изнова, као човек који већ види оно што другима још није откривено.
Године 2011. било ми је даровано да лично сусретнем Патријарха Илију у Патријаршији. Говорио сам с њим о унутрашњем призиву да служим свом народу, да се бавим превођењем литургијских текстова на курдски језик, да стекнем богословско образовање, да се трудим на мисионарском пољу. Све је то живело у мени и била ми је потребна подршка и благослов. И он ме је примио са изузетном топлином, без формалности, као да се познајемо веома дуго. Ћутке ме је саслушао, а потом благословио моје намере и рекао: „Важно је да се у твом народу појави свештеник“, позвао ме је да учим и благословио ме да се бавим оним на шта ме Господ призива.
Касније ми је не једном било дато да присуствујем богослужењима која је он служио, и сваки пут то је било искуство једног посебног стања: неке заштићености и мира, када ишчезава осећај туђинства и јавља се јасна свест да ниси странац, да си прихваћен, да си син, и управо то осећање откривало је дубину његовог очинства.
У личности Патријарха Илије II у потпуности се пројавило величанство грузијског народа, јер не само да се земља Грузије показала отвореном за Курде и Језиде, него је и сам живот Грузијске Цркве постао простор у којем се нашло место за мој народ. То је било унутрашње прихватање сваког православног Грузијца. Патријарх је са посебном пажњом приступао сваком народу који живи у Грузији, и то се видело не само у његовим делима, већ и у његовој речи. У својим празничним посланицама он је неизоставно набрајао народе земље, обраћајући се сваком, и међу тим именима увек је звучало и име мог народа, Језида, и у томе није било само помињање, већ признање, прихватање и очинска брига.
Нарочито јасно његово очинство пројавило се у његовом одговору на демографску кризу у Грузији, када је позвао народ на рађање деце и сам преузео духовну одговорност, поставши кум трећој и свакој наредној деци која се рађају у православним породицама Грузије. Међу том децом било је и Језида који су примили хришћанство, који су тежили духовном сродству са Патријархом и доводили своју децу у Самебу да управо он постане њихов кум.
Испунио сам његов благослов: уписао сам Богословски факултет Универзитета у Атини и завршио га, 2022. године Патријарх је благословио моје ђаконско рукоположење, а 2023. мој владика Сава Северноамерички добио је благослов од Патријарха да ме рукоположи у свештенство. До тог времена већ сам био завршио превод Божанствене литургије, и 2024. године отишао сам у Грузију и служио прву у историји нашег народа Божанствену Литургију Јована Златоуста на курдском-курманджи у саборном храму Самеба, управо у оном храму у којем је Патријарх много раније пророковао, и оно што је некада изгледало немогуће постало је стварност.
Слични процеси одвијали су се и у односу на друге народе. По његовом благослову и иницијативи рукоположен је свештеник за православне Асирце. У овом тренутку завршен је превод Литургије на јерменски језик.
Већ неколико година у Тбилисију је отворен храм у којем се молитва узноси на енглеском језику, и то је пројава његовог виђења Цркве као дома за многе народе. И ми, који смо се бавили преводима и мисијом, осећали смо и осећамо себе децом једног оца, јер смо кроз њега осећали извор благодати који сједињује људе различитих језика и култура у једном црквеном Телу Христовом.
За мене је нарочито драгоцено то што је све ово постало могуће кроз његов благослов; његове руке благосиљале су милионе људи, и ти благослови постајали су почетак путева, служења и промена људских судбина. Његово милосрђе и способност да прашта није имало граница; помагао је људима да пронађу пут и да се врате вери.
За нас он остаје не само Патријарх Грузина, он је отац и Патријарх за Курде и Језиде, Јермене и Асирце, Јевреје и Азербејџанце, као и за многе друге народе који живе на овој благословеној земљи. Његов одлазак није нестанак; његово присуство се наставља у срцима, у молитви и у живом црквеном животу који је помогао да се створи и сачува.
Благодарим Богу што ми је даровано да се сусретнем са Патријархом, да примим његов благослов да постанем свештеник и да служим на курдском језику. Кроз тај благослов родило се и утврђује се православље међу Курдима и Језидима, и данас видимо како се многи представници мог народа у Грузији масовно и добровољно обраћају Христу. То има огроман значај као формирање Курда и Језида као хришћанског народа.