Фото: „Црквени весник“
Махачкалски и Дербентски архиепископ Варлаам у републикама на Северном Кавказу служи од 1999. године. Још као јеромонах је почео да служи у Ингушетији, затим је наставио у Чеченији, а од 2013. године управља Махачкалском епархијом. О томе како се у току ових година променио црквени живот на Кавказу, на који начин је Цркви претила опасност од терориста и на основу чега се гради чврст мир међу религијама, владика је говорио у интервјуу за „Журнал Московске патријаршије“ (бр. 3, 2026).
Духовни развој и ране фазе пастирског служења
— Владико, хтео бих да почнемо од детињства. Крштени сте у раном детињству, а кад сте почели редовно да одлазите у храм?
— Свесно сам почео да верујем после тужног догађаја: кад сам имао 14 година, умро ми је деда. Буквално ми је преминуо на рукама. Овако близак додир са смрћу, тим пре човека који ми је био близак и драг и којег сам волео, много је утицао на мене. Отац је после тога почео да одлази у храм и да помиње деду, па сам и ја почео да идем с њим и да постављам питања.
Живели смо у граду Изобилном у Ставропољској покрајини. Први пут сам у храм свесно дошао за Васкрс. Био сам врло радостан, али ми ништа није било јасно. Жена која је радила за црквеном тезгом питала ме је да ли носим крстић. Нисам га носио. Поклонила ми је крстић и ја сам га ставио. Вероватно сам у том тренутку осетио додир Божје благодати: крстић који сам ставио око врата чинио ми се толико блиским... Никад више га нисам скинуо, почео сам редовно да одлазим у цркву, а после тога и да прислужујем у Никољској цркви.
— Зашто сте одлучили да упишете богословију?
— Прво сам решио да постанем монах. Горео сам од те мисли, читао сам о преподобном Серафиму Саровском. Управо је било објављено репринтно издање о Серафимо-дивејевском манастиру. Читао сам о свецу и о томе како се подвизавао у тиховању. Међутим, нисам размишљао о богословији. Отац Петар Савенко, старешина храма, једном ме је упитао да ли желим да упишем богословију и ја сам одговорио да желим у манастир.
После тога сам отишао код митрополита Гедеона (†2003) и рекао сам му да желим да постанем монах. Владика ме је погледао: „Па, монах... Упиши богословију да се мало школујеш, па ћемо видети.“ И уписао сам се на Ставропољску духовну академију. После друге године сам замонашен и рукоположен.
На трећој години сам одређен да служим у Никољској цркви у селу Сотниковско у Ставропољској покрајини. То је на 40 километара од Буђоновска. Тада сам помислио о Промислу Божјем: свој пут у Цркви сам започео од храма светитеља Николаја и прве кораке у свештеничком чину сам такође направио у Никољској цркви. Храм је био из времена пре револуције, 1905. године. За време комунистичке власти користио се као амбар за жито. Мештани су причали да су чули плач у храму и да се у житу формирала стазица до иконе Пресвете Богородице на иконостасу. У току Другог светског рата жито је отуда пребачено на друго место, а људи су почињали да долазе да се моле. Икона се сачувала до дан-данас.
— Поменули сте Буђоновск: недуго пре почетка ваше службе тамо се десио један од највећих терористичких напада у историји Русије – запоседање болнице. Какав траг је овај догађај оставио у вашем животу?
— Било је то време пуно брига. Сећам се да се тога дана у болници у Буђоновском појавио крст, а касније је чак насликана таква икона. Симболично је то што се град Буђоновск раније звао Свети Крст.
Десила се следећа ствар. Једном сам путовао возом и преспавао сам потребну станицу. Била је ноћ и морао сам да идем путем носећи ствари. Ишао сам и одједном је наишао аутобус. Обрадовао сам се и хтео сам да га зауставим, а он је само убрзао кретање. После сам схватио: човек с брадом ноћу иде путем и хоће да заустави аутобус. Сад то може изгледати смешно или чудно, а тада је било страшно. Сви су били нервозни после догађаја у Буђоновску.
То је био први близак додир с опасношћу, са суровом стварношћу 1990-их година на Кавказу.
Ингушетија и Чеченија: живот у опасности и подршка народа
— Како сте се осећали кад сте одређени да служите у Ингушетији знајући да је претходни свештеник отет и да је погинуо?
— У то време сам већ био старешина Никољског храма који се обнављао у козачком селу Кармалиновско. Желео сам да добијем премештај у Покровски храм у другом делу епархије и молио сам се за то.
Једном ме је позвао митрополит Гедеон: замољен је да пошаље свештеника у Покровску цркву! Само што то није било у Ставропољској покрајини, већ у козачком селу Орџоникидзевско у Републици Ингушетији. Као млад свештеник нисам имао представу о томе како да тамо служим: иако сам целог живота живео у близини, нисам ништа знао о животу у суседним републикама и о њиховом становништву.
Прво сам спорио с митрополитом око два сата и одбијао сам да идем. У једном тренуту сам схватио: треба или да у потпуности одбијем и да прихватим последице или да пристанем. И изненада сам рекао: „Идем.“ Нисам до краја схватио како сам изговорио ове речи.
Чак се нисам плашио смрти, већ тога што идем у републику о којој ништа не знам. Схватао сам да ће ми бити тешко. Једну ноћ нисам спавао – молио сам се и бринуо. А ујутру сам кренуо прихвативши вољу Божју.
— Како су протекли ваши први дани у Ингушетији?
— Прво сам преноћио код баке једног нашег студента богословије. Сутрадан смо отишли у храм. Мог претходника, проројереја Петра Сухоносова (који је био духовник протојереја Николаја Котељникова који је погинуо 2024. године) терористи су киднаповали из храма и убили. И свега неколико дана пре мог доласка догодио се други случај: чувари-Ингуши су ненамерно упуцали возача – Руса. Све ово је појачавало забринутост.
Митрополит Гедеон је рекао: „Ако ти буде тешко, врати се, схватићу и примићу те. Иначе, потруди се да што више сазнаш о оцу Петру.“ Кад сам дошао и служио народ се мало окуражио. Видео сам људе и да им је потребна молитва, горење духа – и више нисам могао да тражим да се вратим.
Храм је увек био под заштитом чуварске службе. Пратили су ме момци Ингуши. После су их заменили други – и у току свих година колико сам тамо служио (од 1999. до 2011. године) били су са мном.
— Како сте се навикли на услове служења у Ингушетији, посебно у периоду кад су се у близини одвијала борбена дејства?
— У прво време уопште нисам схватао шта се дешава унаоколо. Живео сам у кућици у црквеној порти – то је била келија оца Петра. На њој су стајала обична дрвена врата која су се затварала само резом, без икаквих брава. Будим се ноћу – а врата се тресу. Мислио сам да их неко дрма. Изађем – нема никога. Питао сам чуваре – кажу, ни они никога нису видели. Касније сам схватио: у близини су стајали топови, ноћу је отварана паљба по Чеченији. Кућа се тресла од вибрација и врата су „играла“. То су били моји први утисци, просто нисам био навикнут на такве ствари. Временом сам се навикао и на артиљерију и на паљбу.
Једном се десило да су шефу чуварске службе, Тимуру, његови рођаци који су ишли у „шуму“ подметнули експлозивну направу у кола. Зауставио се код куће, неко га је назвао и телефон му је пао под суседно седиште. Тимур се сагнуо да дохвати телефон и у том тренутку је грунула експлозија. Да је седео право, експлозија би га разнела. Повређен је, али је преживео. Више пута сам доживљавао сличне ствари с момцима – Ингушима који су ме чували.
— Да ли је локална власт подржавала вас и Цркву?
— Да, и важно је да се то истакне. Кад сам се доселио 1999. године председник Ингушетије је био Р. С. Аушев. Он је први рекао: „Подићи ћемо цркву“. То ме је зачудило: био сам млад монах, а преда мном председник републике изговара такве речи. Аушев је долазио за Васкрс, честитао је и помагао у парохијском животу.
Касније је председник републике постао М. М. Зјазиков – генерал ФСБ-а. За време његовог мандата смо почели да ширимо порту, куповали смо куће у близини храма. Управо тада су обављени главни грађевински радови – подигнути су зидови и уређена је територија.
Затим је дошао Ј. Б. Јевкуров. И он је врло много помогао. Сва тројица – Аушев, Зјазиков и Јевкуров су добро схватали опасност која је претила у то време и видели су да треба да подрже православце.
— Како су се мештани односили према вама за време Другог чеченског рата?
— У целини добро. Кавкасци поштују свештенике. Сећам се кад сам први пут позван у зграду Скупштине на манифестацију као представник Цркве. Имао сам 25 година. Био сам млад свештеник и никога нисам познавао. Прилази ми старац са шубаром на глави и поздравља ме: „Ти служиш у Слепцовском (други назив за козачко село Орџоникидзевско, данас је то град Сунжа) селу? Хајде, седи поред мене.“ Посадио ме је у први ред и рекао: „Немаш овде родбине. Ја ћу бити твој рођак. Обрати ми се ако ти нешто затреба.“ Оваква подршка је била врло дирљива.
Наравно, било је и другачијих људи, али су се према Цркви у принципу односили с поштовањем. Да је однос био непријатељски, не бих могао ни храм да изградим, а ни да преживим.
— Како сте доспели на службу у Грозни?
— Позвао ме је епископ Теофан (Ашурков, †2020). Он је управљао Ставропољском и Владикавкаском епархијом у коју су спадале и Ингушетија и Чеченија. Владика ме је именовао за намесника Републике Ингушетије и Републике Чеченије. Почео сам да одлазим у Грозни да служим. Добио сам једног свештеника да ми помаже. Стално смо били на путу. И за 10-11 година у потпуности смо успели да обновимо историјски храм Архистратига Михаила у Грозном.
— Колико је био опасан пут кад сте одлазили у Чеченију?
— Врло опасан. Почео сам да служим у Грозном од 2004. године. Пре тога тамо читавих пет година није било свештеника, а тројицу претходних су милитанти заробили. Свештеник Анатолије Чистоусов и јеромонах Захарија (Јампољски) су погинули у заробљеништву, а игуман Евтимије (Беломестни) је ослобођен. Наравно, 2004. године је већ било мирније. Међутим, да бих дошао до града морао сам да прођем око 30 контролних пунктова. Све је било уништено, а Грозни је био у рушевиама. Ако би човек ишао после седам увече – на путевима скоро никога није било. Од девет је био полицијски час.
Храм Арханђела Михајла је био уништен. Остали су само зидови висине око три метра. Богослужења су се одвијала у малој кући за крштавање при старој згради поште. И она је испуцала, али се у њој могло служити. За време службе око храма су била три обруча чувара. Седели су снајперисти. Обична Литургија – а унаоколо је ратна атмосфера.
— Како су се одвијали односи с руководством Чеченије?
— Познавао сам А. А. Кадирова и касније Р. А. Кадирова. Сећам се да је 2000. године председник Руске Федерације В. В. Путин одржао први форум кавкаских народа у Сочију. Хаџи Ахмат је тада још увек био жив. Тамо ми је рекао: „Прво ћемо обновити храм, па онда џамију.“ Тако је и било: прво је обновљен храм Архангела Михајла, па је тек после тога изграђена џамија „Срце Чеченије“.
Кадиров А. А. је био врло мудар и дубоко религиозан човек. Увек ми је било занимљиво да разговарам с њим – умео је тачно да процени ситуацију. Неке његове речи је чак и Владимир Владимирович цитирао. На пример, Хаџи Ахмат је рекао: „Не треба се мешати у верске послове. Сами ћемо се разабрати. Омогућите нам да одржимо ред.“ И овај став се и данас поштује: држава нам помаже да савладамо тешкоће, али се не меша у црквени живот.
Рамзан Ахматович је на дужности председника владе увек поклањао пажњу Цркви – долазио је код нас у храм пре великог освештања и касније. Кад сам постао архијереј посећивао је цркве у козачким селима Наурско и Шелковско – оне које су саграђене за време његовог мандата. Односи су у целини радни и пуни поштовања.
— Колико храмова је подигнуто за време ваше службе у Чеченији и Ингушетији?
— У Чеченији смо обновили храм Архистратига Михаила у Грозном. Изградили смо храм Рођења Христовог у козачком селу Наурско и храм великомученице Варваре у козачком селу Шелковско, храм благоверног кнеза Данила Московског у 46. бригади Руске гарде у Грозном. Положили смо темељ за још једну дрвену цркву на територији војног универзитета Руске гарде који смо намеравали да је посветимо праведном Јовану Русу. Укупно пет главних храмова.
У Ингушетији је главни храм Покровска црква. Такође, постоје храм на територији Управе ФСБ-а у име праведног Јована Кронштатског и два молитвена дома у Тројицкој и Карабулаку.
У Покровском храму је 2014. године по благослову Светог синода основан Новосинајски манастир. Назив није случајно изабран. По предању, кад је пророк Мухамед био прогоњен, монаси Синајског манастира су му пружили уточиште. Он је касније у знак захвалности за то издао манастиру ферман – заштитну повељу у којој стоји да су монаси најбољи људи међу хришћанима и да се муслиманима забрањује да им причињавају штету. Новосинајски манастир представља подсећање на овај важан догађај у односима православаца и муслимана.
Служење у Владимиру и повратак на Кавказ
— После дугог низа година живота у Чеченији и Ингушетији отишли сте у Владимир. Зашто?
— Године 2011. Трагично је погинуо архимандрит Кирил (Јепифанов) – човек који је обнављао манастир Преображења Господњег у Мурому. Замољен сам да наставим његово дело. Исте године се променио надлежни архијереј у Владикавкаској епархији, добио сам благослов и отишао у Муром. Један од главних задатака био је да завршим изградњу православне гимназије. Она је већ постојала, али се налазила на територији манастира. То није добро за манастир – деца треба засебно да похађају школу. Нашли смо парцелу од скоро два хектара и изградили смо нову и велику зграду за 165 ђака. Кад је решено питање гимназије, моја мисија тамо је била завршена.
— Како сте се поново обрели на Кавказу – овога пута као архијереј?
— Крајем 2012. године Његова светост патријарх Кирил је освештао Казански храм у Ставропољу и речено ми је да дођем на разговор. После тога је Свети синод донео одлуку да ме именује за епископа у Махачкали. Пре тога је постојала једна Владикавкаска и Махачкалска епархија која је обухватала територију Републике Северне Осетије – Аланије, Републике Дагестан, Републике Чеченије и Републике Ингушетије. Кад је донета одлука о подели у састав Махачкалске епархије су ушли Дагестан, Ингушетија и Чеченија.
Године 2025. од Махачкалске епархије је одвојена Грозненска, која је обухватила парохије Чеченије и Ингушетије. На њеном челу је био епископ грозненски и сунженски Амвросије. Пошто сам око 12 година – од 1999. до 2011. године служио у парохијама Чеченије и Ингушетије, кад сам постао архијереј, већ сам добро познавао ове регионе. Требало је да проучим Дагестан и испоставило се да се он много разликује од суседних република.
— Какви су били ваши први утисци кад сте дошли у Дагестан као архијереј?
— Враћао сам се на Кавказ и мислио сам да ћу овде наићи на исте ствари које сам пре тога видео у Чеченији и Ингушетији. Међутим, у Дагестану ме је запањило нешто друго. Овде сви говоре руски. Руска заједница је једна од аутохтоних. У Дагестану, по различитим проценама, живи преко 40 народа од којих сваки има свој језик. Зато је руски постао језик комуникације. Зато се човек овде не осећа као туђинац. Овде си свој. Нема национализма или га барем ја никад нисам примећивао. Људи су врло добронамерни и отвореи. Наравно, за то делимично постоје и историјски предуслови – Дагестан је мултирелигиозан. Овде су били раширени и православље, и јудаизам и ислам; вековима су овде коегзистирали.
Дагестан: хришћанство од старих времена, нови храмови и јединствена култура
— У Дагестану је некада постојало хришћанство? Каква сведочанства о томе су се сачувала?
— Мештани говоре о старим гробљима и кад се врше ископавања, научници проналазе гробове с крстићима, посебно на југу Дагестана, на подручју Дербента. Сматра се да град постоји више од пет хиљада година. То је најстарији град у Русији. Хришћанство је овде постојало још од IV века.
У Дербенту, у тврђави Нарин-кала, пронађена је такозвана крстолика цистерна за воду из VI века. Она по облику представља хришћански храм. Изграђена је у облику крста, има засвођени плафон који је требало да крунише купола. Ово, као и строга оријентација објекта по странама света наводи на претпоставку да је то била црква из IV-V века. Објекат је касније био засут земљом, али је после отворен и кроз куполу се може видети цео ентеријер.
У целини, већина података указује на то да се овде налазила епархија Кавкаске Албаније – старе хришћанске земље.
— Да ли су се у Дагестану сачували стари храмови? Где се налазе и каква је њихова судбина?
— Један од њих је Датунски храм, прави примерак грузијске архитектуре. По стилу спада отприлике у XI-XIII век. Нико не може да каже прецизне датуме, зато што није вршена озбиљна научна експертиза. Ово није једини храм те врсте. Сличних храмова има и у Ингушетији, на пример, Тхарба-Ерди. Данас се Датунски храм налази на списку споменика од републичког значаја. Преговарамо о томе да се он преда епархији: надамо се да ћемо га обновити и да ћемо тамо служити бар једном годишње.
Још један храм се налази у Гунибу – у здању храма се тренутно налази музеј. Гуниб је село на југу Дагестана где се налази тврђава у којој је заробљен имам Шамил. За музеј је већ подигнута нова зграда и имамо обећање да ће нам, кад се музеј пресели, бити враћено историјско здање цркве која је подигнута 1860-их година, после завршетка Кавкаског рата. Желимо да обновимо храм како би ходочасници могли да долазе овамо и да се моле. У целини, за нас је врло важно то што су православци и муслимани у Дагестану вековима живели једни поред других.
— А како је главни град у Махачкали изгледао пре револуције?
— У Махачкали је била подигнута војна црква у част благоверног кнеза Александра Невског – на месту где се данас налази зграда Владе Републике Дагестан. У сећање цркву Светог Александра Невског саграђен је нови мали храм. Абдулатипов Р. Г., који је председник Дагестана, с једне стране зграде владе је подигао храм, а с друге џамију како би, како је говорио „бар у извесној мери успоставио историјску правду“.
Тако се десило да смо Рамазан Гаџмурадович и ја практично истог дана приступили дужност: моја хиротонија је обављена 27. јануара 2013. године, а решење о томе да је он постављен за вршиоца дужности Републике Дагестан је потписано 28. јануара исте године. Он је много учинио за нашу епархију: вратио нам је здање школе за веронауку, проширио је порту Успењског храма, који је сад саборна црква, вратио је комплексу храма објекат стражарске кућице из времена пре револуције. Уз његову помоћ смо 2014. године први пут организовали Међународни међурелигиозни омладински форум у Дагестану у којем је лично учествовао; долазио је и у току наредних година.
Храм на месту где се историјски налазила црква Светог Александра Невског посвећен је равноапостолном великом кнезу Владимиру, а у сећање на светог Александра Невског уз Успењску цркву је саграђен олтар који је освештан у његову част. У току мандата садашњег председника региона С. А. Меликова у Махачкали је 2022. године у близини меморијалног комплекса који се у народу назива спомеником руској учитељици положен камен-темељац за нову цркву Светог Александра Невског.
— Да кажемо нешто о другим градовима Дагестана. Како сте доживели Дербент кад сте га први пут угледали?
— Он је на мене оставио врло снажан утисак. То је стари руски град и то се осећа по духу. Дербент је потпуно другачији: овде се историја налази буквално испод ногу, а поред протиче савремени живот. И нико овде људе не дели по националности или по вери. То чуди све људе који први пут дођу у Дагестан.
— Да пређемо на Кизљар: како се родила идеја о оснивању Кизљарске литије?
— Кизљар је територија на којој су традиционално живели Руси: Тарумовски и Кизљарски рејон. Некада је у граду постојао манастир Ваздвижења Часног Крста – прво мушки, а затим женски. У сећање на то почели смо да организујемо литију на Крстовдан. Крећемо од гробља где се са сачувао стари храм и идемо у центар града, према храму великомученика Георгија Победоносца. То је ова традиција, али има дубоке историјске корене.
— Да ли данас постоји Крстовдански манастир?
— Формално постоји, али тамо практично сад живи једна монахиња.
Верски мир: радикализам, вера, дијалог и будућност Кавказа
— Колико терористичких напада сте доживели за време службе у Чеченији, Ингушетији и Дагестану?
— У Ингушетији неколико пута. Године 2004. доживели смо напад милитаната на Ингушетију. На Покровску цркву у Сунжи се пуцало најмање четири пута. Први пут – кад је киднапован отац Петар 1999. године, пре него што сам дошао. За моје време три пута: у новембру 2008. године, у новембру 2010. године и у јануару 2011. године. Паљба из бацача граната је отворена ноћу, по куполама и крстовима. Кад је црква саграђена била је висока и видела се из даљине. Многима се то није свиђало.
Терориста је 2018. године усмртио пет парохијанки код храма у Кизљару.
Исте године је извршен напад и на наш храм у Грозном. Недуго пре тога су одједном почели да долазе неки момци: „Покажи храм, испричај...“ Касније се испоставило да су управо ови људи учествовали у нападу. Свештеник који ми је помагао у обнови храма после терористичког напада их је препознао: „Овај је долазио, и овај...“ Припремали су се. Напали су храм за време бденија – свештеник је служио унутра и мој отац је био на служби. Убили су једног од наших парохијана, а погинула су још двојица наших момака из Росгвардије. У Грозни сам допутовао буквално два-три сата после ових догађаја. Тела су још увек била ту.
У Махачкали нас је 2024. године спасило само то што смо после јутарње службе у Успењском храму отишли у планину. Милитанти су увече кренули из Серкогале и поделили су се на две групе: једна је отишла у Дербент, где се налазио протојереј Николај Котељников, а друга је кренула за Махачкалу. У граду су отворили паљбу на пункт Саобраћајне патроле и убили су неколико полицајаца. Упали су на територију храма, дигли у ваздух пет возила, пуцали у чувара и подметнули пожар у епархијској управи. Отворили су гас да изазову експлозију, али се она није десила, није им успело. Дошао сам ујутру – чуо сам да шишти гас. У случају терористичких напада искључују се инсталације, струја, гас. После смо поново укључили и нисмо обратили пажњу. Сви прозори и врата су били избијени, дувала је промаја.
Било је и других покушаја терористичких напада, али смо успевали да их спречимо.
— Шта мислите, зашто су убили баш свештеника, оца Николаја Котељникова?
— Сви они који су учествовали у овим нападима, и у Дербенту, и у Махачкали, били су из добростојећих породица. Један од терориста је познати спортиста.
Некоме је било потребно да изазове експлозију у ситуацији у Дагестану. Отац Николај је у Дербенту служио преко 40 година. Цео живот је посветио верском дијалогу. Намерно су га тражили. Умро је као мученик за Христа. Нападачи су убили само њега, никога више нису дирали. Значи, управо он је био циљ.
— Како су муслимани и власти реаговали на догађаје у Кизљару и у Махачкали?
— Сви су осудили ове нападе – и власт, и муфтијат. Муфтија је одмах дошао да лично изрази саучешће, као и после терористичког напада у Кизљару. Људи су долазили неколико дана. Муслимани су доносили цвеће и пружали су нам подршку.
Сећам се да сам седео на клупици поред храма. Долази старија жена – професорка са факултета. Положила је цвеће и рекла: „Владико, то смо ми – муслимани.“ Овим речима је изразила главну мисао: они који су ово учинили нису муслимани, већ су муслимани они који су дошли да изразе саучешће и бол. Добијали смо подршку са свих страна, и од стране републичког руководства и од С. А. Керимова. Он је помогао породицама свих погинулих. Овај догађај нас је још више зближио.
— А ко су били људи који су напали храм у Ингушетији?
— Вахабити. Међу њима је било и мештана и дошљака – Арапа, разних група. Крили су се по шумама и придржавали радикалне идеологије. Међутим, огромна већина Ингуша није мислила тако. Напротив, чували су нас и штитили.
— Да ли је појава попут вахабизма у Дагестану национални или верски проблем?
— Вахабизам је псеудорелигијска идеологија. У вишенационалним републикама у њу може да се умеша национални фактор, али у Дагестану то није могуће. Овде је сама структура друштва другачија. Управо вишенационалност је спасила Дагестан у годинама Првог и Другог чеченског рата кад је у суседним регионима све букнуло. Људи овде изузетно поштују мир, јер знају колико је крхак. Зато се радикална идеологија овде није примила. Кад је 1999. године почео упад милитаната у Дагестан, што је представљало почетак Другог чеченског рата, мештани су сами отерали терористе.
Кад смо почели да одржавамо манифестације у Ингушетији и Чеченији, то је изазвало одређени опрез, нарочито међу омладином. И после првог форума у Дагестану сви су мислили да ћемо све обраћати у православље. Међутим, кад је постало јасно да је задатак да се боље упознамо, да постављамо питања и да чујемо одговоре, све се променило.
Муслимани нас понекад зачуде дубином схватања хришћанства. Дешава се да муслиман дође, па каже: „Па Исус је други Адам“. Наши православци не размишљају увек о томе. Људи који искрено траже Бога долазе до међусобног разумевања. Ако заиста тражиш Бога у души, сигурно тражиш и разумевање с другим човеком. Без тога Бог не може бити у срцу.
— И православне свештенике и муслиманске прегаоце су убијали исти људи. Да ли то значи да узроци нису били религијски?
— Наравно да нису. Убиства су чинили људи који се придржавају радикалних политичких ставова. Крили су се иза ислама, али у ствари нису имали вере и нису се придржавали религије. Човек коме су руке у крви до лаката и који мисли да ће после тога ући у рај није верник, већ болесник. Убијали су све оне који су им сметали: православце, муслимане, културне прегаоце – све одреда.
Постојала је једна идеологија – посејати раздор. Дагестански народ није прихватио ову идеологију. Овде су се вековима водили ратови, тако да су људи знали колико вреди мир.
Заједно с муфтијатом смо снимили филм посвећен верском дијалогу и тешким временима у којима смо преживели. И данашњи муфтија Дагестана, шејк Ахмед Ефенди Абдулајев је дошао на дужност свог претходника којег су убили терористи; и ја сам дошао на место свештеника који је киднапован и убијен. Филм у филму је приказано да су радикали покушали да заваде људе и да започну рат. Међутим, и православни и муслимански лидери су успели да сачувају мир. Овај филм је приказан на многим платформама, између осталог, на факултетима и у школама.
— Често се у регионима где су православци у већини могу чути оштре опаске о представницима других религија. Какав је ваш став о томе имајући у виду севернокавкаско искуство?
— Кад си у мањини другачије гледаш на ствари. Ми на Кавказу одлично знамо: ако неко почне да распирује, сви ће пострадати. Зато је овде главна ствар да се не дозвољавајући оштре речи и дејства. Не можемо да кажемо: „Ниси наш, одлази!“ Треба да познајемо традицију других и да је поштујемо. Притом нико не негира мисију: ми смо православци и сведочимо о Христовој истини, али то чинимо тако да не нарушавамо мир. Управо тако свештеник треба да поступа у вишенационалној средини.
— Како се гради међурелигиозни мир? На чему почива могућност разговора и сарадње с муслиманима?
— Пре свега, на жељи да живимо у миру. То је јасно сваком човеку који има здрав разум. Ако почнемо да доказујемо чија религија је исправнија доћи ће до раздора, а Кавказ је већ видео до чега то доводи. После чеченских ратова људи цене тишину и стабилност. Осим тога, имамо много тога заједничког: хришћанство и ислам су аврамске религије. Имамо заједничке изворе, као и вредности: морал, поштовање старијих, честитост, тежњу ка милосрђу и духовној чистоти и много тога другог.
Сваке године одржавамо велики Међународни међурелигиозни омладински форум. Његови учесници – и муслимани, и православци, виде да никога не желимо да убеђујемо у своје, већ да се разумемо.
Муслимани ми често после предавања или говора кажу: „Владико, ви као да сте били на нашем џума-намазу – говорите скоро исте ствари.“ И то је истина: наше моралне основе су блиске, зато што су моралне вредности заједничке. Поштовање старијих, држање речи, рад, уздржање и милосрђе – све то је за нас подједнако драгоцено. Мислимо да се много разликујемо, а кад почнемо да разговарамо о дубоким стварима, испоставља се да смо врло блиски у кључном, главном. Најстрашнији човек је човек без вере. А човек који верује и који тежи ка добру улива поштовање, без обзира на то којој религији да припада.
— Да ли се форум одржава управо за омладину?
— Омладина је будућност. Ако се младим људима сад не објасни зашто је свет драгоцен и каква је моћ вере, зашто треба да се поштују, за десет година ће бити касно.
Наш форум даје одличне резултате. Омладинци живе заједно, свако се моли по својој вери, уче да постављају питања која их је раније било срамота да поставе и чују одговоре. Главно је то што виде да хришћанин и муслиман не морају бити непријатељи, већ могу бити људи који траже исту ствар: чистоту срца и живот по савести. Ово и на њих, и на родитеље, и на учитеље оставља снажан утисак
— Како млади људи овде реагују на ваше беседе на факултетима?
— Омладина овде може наизглед да буде равнодушна или кочоперна – то је Кавказ. У ствари, кад човек почне да говори наступа тишина и они врло пажљиво слушају. То значи да прихватају.
— Постоји још један познати међурелигијски пројекат у Дагестану: парк три религије у Дербенту. Како је настала ова иницијатива и у чему је њен смисао?
— То је велики подухват који сад остварује С. А. Керимов. Издвојено је 30 хектара земље за изградњу комплекса у којем ће бити изграђени православни храм, џамија и синагога. Свако здање у свом делу парка.
Присуствовали смо свечаном отварању. И тада сам рекао оно што сматрам да је заиста важно: човек овамо може да дође да се помоли само ако искрено верује у Бога. Ако у њему постоји мржња – неће моћи да дође на место где се у близини моле људи које он мрзи. Овај парк је својеврсна школа мирне коегзистенције. Овде ће се развијати инфраструктура: хотел и зоне за шетњу. Међутим, главна је сама чињеница: три религије раме уз раме. То је веома важно за Кавказ.
— Какве још платформе осим форума помажу у јачању комуникације међу религијама?
— Многе заједничке манифестације у којима учествују представници држава и верских заједница. Председник републике С. А. Меликов често одржава сусрете за које позивнице добијамо и ми и представници муфтијата. Учствујемо у округлим столовима и беседимо на универзитетима пред омладином.
Имамо и заједничке друштвене пројекте. На пример, архијерејски дечји хор у којем, с једне стране, заједно певају деца из православних и муслиманских, руских, аварских, лезгинских, даргинских и других породица; с друге стране, уз подршку овлашћеног представника за права детета у републици смо покренули инклузивни пројекат кад здрава деца и деца с посебним потребама певају заједно. Намерно све радимо тако да се нико не осећа одбаченим или „да није свој“.
Литије су такође постале додирна тачка: муслимани излазе на улице, стоје, гледају, осмехују се и поздрављају. Занимљиво им је да гледају како православци иду и носе барјаке и иконе. Интуитивно осећају да је то молитва за мир, за добро, а не против некога.
— Испоставља се да један од главних услова за мировну коегзистенцију представља поштовање вере другог?
— Поштовање и схватање да имамо једну земљу и будућност. Господ је уредио тако да живимо заједно, што значи да треба да тражимо мир, а не поводе за распре. Кад људи почињу да траже разлике ради конфликта – то је пут ка рату. Кад траже оно што их уједињује то и јесте пут ка миру.
— Одавно служите на Кавказу. Зашто сте га толико заволели?
— Овамо сам дошао као млад човек. Имао сам 24 године. И сав мој одрастао живот, мој развој као личности одвајао се управо овде – у Чеченији, Ингушетији и Дагестану, већ више од 25 година.
Кавказ учи поштовању друге вере, друге нације и другачијих традиција. Овде живи на десетине народа и сваки поштује личност другог. Ако се према људима односиш с поштовањем, они ти се откривају.
Кавказ је врео, упечатљив и жив. Овде ври живот. И овде је скоро сваки дан сунчан – то ми је много недостајало кад сам одлазио.
Где има много невоља, има и много Божје милости. Место на којем проведеш најтеже тренутке постаје ти блиско. Зато ми је Кавказ близак. Овде је протекао сав мој свесни живот.
— Ако се сведе рачун о вашем искуству на Кавказу – и као свештеника, и као архијереја, шта је за вас била најважнија лекција?
— Вероватно да се свет држи на искрености. Ако искрено служиш Богу, људи то осећају, којој год вероисповести да припадају. Ако се честито односиш према људима, они то осећају. Ако долазиш с добрим намерама – добро ти се враћа.
Кавказ учи стрпљењу, мудрости и умећу слушања. И још нас учи да у човеку видимо човека пре него што у њему видимо представника народа или вере.
То је, вероватно, главно.