Дана 30. марта Руска Православна Црква слави спомен на светитеља Гурија (Карпова), архиепископа тавричког и симферопољског.
Потоњи светитељ је рођен 1814. године у Саратову, у породици у којој је било свештеника у многим нараштајима. На крштењу је добио име Григорије. Основно образовање је стекао у родитељској кући у којој је владала атмосфера побожности и међусобне љубави. Дечак је са девет година почео да похађа Саратовску нижу богословску школу, а затим и Саратовску вишу богословску школу. Григорије се одликовао добрим и благим карактером и радозналим умом. Његови школски другови су оставили успомене о том да је „био одличног морала и имао смеран карактер, приљежно је учио лекције и читао Нови Завет. Био је побожан, волео је често да одлази у храм Божји... Његови родитељи су били кротки и благочестиви; гледајући га, радовали су се што марљиво учи и пристојно се понаша. Био је високог раста и сувоњав“.
Остале су и следеће успомене другова будућег светитеља: „Понекад се дешавало да Григорије цело вече проведе читајући недељни рад или нову проповед и то је све; а ујутру стигне да научи лекције; то му је било лако: дође у учионицу, узме од друга, како се тада звало – систем – или неки други уџбеник, прелети лекцију једном, ретко кад два пута и ако га наставник прозове, течно одговара. Његов карактер је био врло благородан. У току целог школовања у богословији нико никад није видео да се с неким посвађао.
Дешавало се да некад другови намисле да се мало нашале с њим; измисле, разуме се, нешто нечувено, због чега би се неко други увредио планувши; а он – никад. Саслуша, поћути, осмехне се, па каже: можда је, браћо, истина, а можда и није. Разуме се, после тога сви прасну у смех и шала је готова. Због тога су га волели сви другови и са свима је био у пријатељским односима. Његово понашање је било беспрекорно, тихо. Григорије је носио чисту одећу, као син градског свештеника, сукнене кратке суртуке и био је много развијенији од нас у опхођењу с људима са стране, зато што је давао часове у најбољим кућама у граду; говорио је слободно, а понашао се деликатно“.
По завршетку богословије Григорије је 1836. године био постављен за професора латинског језика у Саратовској богословији и примљен је као искушеник у саратовски манастир Преображења Господњег. Годину дана касније уписао је Санктпетербуршку богословију и замонашио се добивши име Гурије у част светитеља Гурија Казанског. Убрзо је рукоположен за јерођакона, а после за јеромонаха. Стекавши звање магистра богословије по одлуци Светог синода је постављен на дужност млађег јеромонаха у Пекиншкој духовној мисији.
За путовање је било потребно око пола године. Чланови мисије су у Пекинг стигли у октобру 1846. године. Оцу Гурију је било наложено да служи као свештеник, имао је послушање економа и управљао је албазинском школом. Научивши кинески језик почео је да се труди на ширењу православне вере међу паганима и да преводи Свето Писмо на класичан кинески језик. То је био тежак и нимало једноставан посао. Његови преводи су објављени. Десет година касније вратио се у Санкт Петербург где је унапређен у звање архимандрита и предавао је кинески језик потоњим мисионарима.
Архимандрит Гурије је 1856. године постављен за начелника Пекиншке духовне мисије и поново се вратио у Кину. Тамо је крстио, држао часове катихизације, отворио је православну школу за дечаке, наставио је да преводи на кинески језик богослужбене и богословске књиге и уџбенике. Захваљујући његовом раду стотине Кинеза су примиле православље.
За време боравка у овој земљи отац Гурије је научио како се праве пећи и многе Кинезе је обучио да праве руске пећи да не би патили од хладноће у току зимских месеци. Научио је и манџуријски језик. Као начелник мисије био је миротворац у политичким пословима и успео је да издејствује да Руском царству мирним путем припадну Амурска област, Усуријска покрајина и Владивосток. Кинески цар је ценио архимандрита Гурија који је уживао љубав и поштовање мештана. Цар му је поклонио јединствену колекцију књига о будизму која је бројала неколико стотина томова. У домовини је за своју службу удостојен црквених награда. На кинеској земљи је укупно провео око двадесет година.
Један од савременика архимандрита Гурија је о њему говорио: „Био је један од најбољих саговорника. Његова знања су била врло свестрана, а срце танкоћутно за све што је добро. Био је врло шкрт на речима, али су зато његови изрази били, да тако кажем, као изливени. Исто тако је и писао.“
Док се налазио у Кини отац Гурије је писао много писама. Напослетку је дошло време да се врати кући. Архимандрит Гурије је 1866. године у храму Свете Тројице у Александро-Невској лаври рукоположен за епископа. Постао је викарни епископ Казанске епархије. Овде је радио на катихизацији казанских Татара.
Године 1867. донета је одлука о његовом именовању на Тавричку катедру у звању епископа тавричког и симферопољског. Катедра је била врло велика. Архијереј је сматрао да његов главни задатак представља одгајање врлог клира и изградња богословске школе. Свети синод је одбио изградњу због тога што није имао расположива средства. У једној од беседа епископ Гурије је рекао: „Наилазећи на неуспех (и то треба да очекујемо) немојте падати у очај. Дочекујте га као поуку, као кушање ваше вере и стрпљења. Ни у видљивој природи није увек ведро пролеће; потребна је и турбона јесен, па чак и сурова зима; Господ није случајно рекао: у стрпљењу свом спасавајте душе своје. Узгред речено, умесно је сетити се свима познатог својства добро прекаљене опруге. Кад наиђе на врло снажан притисак она се повуче, али не оставља свој посао: у случају да притисак иоле попусти, она се поново врати у претходни положај и стално иде напред.“
Без обзира на благ и попустљив карактер, епископ Гурије је, налик на ову опругу, чврсто ишао ка циљевима које је себи одредио. Зато није одустао и основао је комисију за прикупљање потребних средстава на лицу места. У мају 1869. године Александар II је дао дозволу за отварање Тавричке богословије и почела је изградња. Док се цар одмарао на Криму епископ Гурије је замолио за пријем. Император му је на сусрету рекао: „Драго ми је што се ово средило. Надам се да ће Ваш посао сад кренути и да ће Ваша богословија дати корисне људе, добре и истинске пастире.“
Захваљујући труду светитеља Гурија Тавричка богословска школа је свечано отворена 1873. године. Богословија је представљала једноспратну зграду са храмом у част Три јерарха. У новој школској установи на полуострву окупљен је озбиљан наставнички кадар од дипломаца великих богословија. Наставни програм је обухватао преко 30 предмета. Велика пажња је посвећивана учењу страних језика (сам светитељ Гурије је био полиглота). Архијереј је од својих средстава отворио катедру за борбу против секти, пошто је у то време на Криму било много секташа и расколника. Од својих средстава је помагао и сиромашним студентима.
Поред изградње богословске школе епископ Гурије се бавио подизањем и реконструкцијом других зграда у епархији, укључујући женску школу. Штићеницама је говорио: „По савету апостола Павла трудите се да Бога прослављате способностима своје духовне и телесне природе, да свој ум и вољу усмеравате на прецизно испуњавање воље Божје за коју знате која је. Слава којом ћете на тај начин прослављати Бога, неизбежно ће се одразити и на вас, по Његовим истинитим речима. „Јер ћу прославити оне који Ме прослављају“ (1 Царств. 2: 30). Ова слава од Бога, љубав и поштовање од људи уз чисту и мирну савест и свест о испуњеној дужности, представљаће за вас благо које ништа не може да замени и које се ни са чим не може упоредити: у срећи ће вам бити украс, у тешким животним околонстима – помоћ малаксалом духу, утеха у срцу које је испуњено болом.“
Без обзира на велику заузетост и физичку немоћ владика је налазио времена да води рачуна о свим детаљима црквеног живота на полуострву. Био је незлобив, несебичан, пожртвован, пажљив према пастви и клиру, а преко њих је помагао и потребитима.
Људи који су лично познавали владику овако су описивали његов карактер: „Нежан, милостив и кротак. Кротост која је својствена смиреноумној души дубоког хришћанина, рад до изнемоглости – то су особине којима се светитељ одликује.“
Људи из околине су запажали његову прозорљивост. Као архијереј је био врло скроман, приступачан и снисходљив. Једном га је, по наговору непријатеља људског рода, црквењак напао и снажно га је ударио. Међутим, владика му је опростио и није казнио човека који га је увредио.
У априлу 1881. године је унапређен у звање архиепископа. Владика Гурије је од свештенослужитеља епархије захтевао да воде рачуна о духовном стању пастве. Сам је био молитвеник испуњен свештеним страхом. Сачувале су се проповеди и духовне поуке архиепископа Гурија у којима се такође осећа његова питома нарав. Тако читамо: „Бог није само циљ тежњи наше душе, већ и једини Руководилац на путу ка циљу. Само у Богу се разрешавају сви задаци ума; само у Богу и Богом се гаси жеђ за највишим благом која мучи наше срце; само у Богу и само Бог умирује осећање које жуди за најсавршенијом лепотом. Господ као истинско Сунце духовног света и греје, и осветљава и оживљава нашу душу... Воља Божја треба да представља надахњујуће начело и последњи циљ нашег рада.
Вера у свемоћ Божју, нада у Његово милосрђе и благодарна молитва испуњена љубављу мало-помало доводе човека до Бога, чисте, освећују и постепено узводе ка савршенству и блаженом животу у Богу. Ево због чега је потребна наша молитва: да бисмо постали блажени! Молитва представља руке душе. Да бисмо добили нешто душевно корисно треба да пружимо ове руке. Немој да твоја љубав према Богу охладни; ради, трпи, моли се и из све снаге се труди да се навикаваш на добро и да се клониш зла. Пре или касније ћеш напослетку достићи стање безгрешности и Господ ће те наградити за твоју љубав према добру!
Човеково срце је таква ризница из које потиче или живот, или смрт, блаженство или погибељ, зато води рачуна о себи, пази на себе, на све начине се пази да у твоје срце не доспе нешто лукаво. Свакога часа буди уз своје срце; именом Исуса Христа одбацуј сваку примесу туђе мисли; нипошто не дозвољавај срцу да скрене у нешто што се не односи на славу Божју. Бог и Његова слава за тебе треба да представљају главни и суштински предмет и мисли, и жеља и радњи.“
Уочи свог блаженог упокојења архиепископ Гурије је добио вест од Бога о томе да ће се ускоро преселити на други свет. Мирно се упокојио 17. марта 1882. године. Сахрањен је у крипти цркве Светог Александра Невског у Симферопољу. Храм је миниран тридесетих година ХХ века. Међутим, верници су успели да сачувају његове мошти пре тога. Испоставило се да су нетрулежне. Очевици су говорили да су приликом преношења из храма мошти случајно повређене и да је из владичине руке потекла крв. То је било очигледно чудо које су видели многи присутни верници.
Познато је да се за време Другог светског рата светитељ јавио једној монахињи рекавши: „Симферопољ је мој епархијски град и биће сачуван од разарања.“ И другим људима за време рата је такође долазио на јави говорећи: „Не бојте се, молите се и верујте!“ Град се сачувао. По молитвама светитељу су се дешавала и данас се дешавају чуда исцељења. Архиепископ Гурије је прибројан збору светих 2008. године. Данас његове свете мошти почивају у обновљеној цркви Светог Александра Невског у Симферопољу.
Светитељу, оче наш Гурије, моли Бога за нас!