Двомиленијумска историја Цркве је забележила многе истакнуте мисионаре, но малом броју њих је доделила специфичан епитет – стратег. То описно звање носе искључиво они хришћански мисионари чија је делатност била осмишљена тако да је инвентивна у приступу и заокружена у концепцији. Несумњиво први (и уједно највећи) стратег хришћанске мисије свих времена је Свети Апостол Павле, који је, у неку руку, парадигма хришћанског мисионарства. Његова беседа на Ареопагу (ср. ДАп 17, 18-34), чијим уводом је на генијалан начин отворио своју даљу проповед незнабошцима, била је први стратешки „маневар“ у историји хришћанске мисије, који је показао потребу за уважавањем културног контекста одређене средине да би проповед о Христу Распетом и Васкрслом била успешна. Свима сам био све… (1Кор 9, 22) до данас је остала једна од главних максима мисије Цркве.
Готово сви православни народи су имали своје мисионаре-стратеге. Међу Ромејима (односно православним Јелинима) свакако су најистакнутији били српски кумови, Свети Равноапостолни Кирило и Методије. Они су идејни творци такозваног инкарнационог мисионарског приступа, који полази од употребе локалног језика народа коме се проповеда (односно коришћења тог језика у богослужењу и у преводу Светог Писма) и, истовремено, избора клира међу најистакнутијим локалним новообраћеницима. За време у коме су старогрчки и латински језик били својеврсни „стандард“ (као што је данас енглески на глобалном нивоу), приступ Свете Браће је био крајње иновативан и екстремно учинковит. У потоњим вековима, њихов метод се показао као веома применљив и брзо је прихваћен од већине православних мисионара.
У време када Ромејска империја (популарно: Византија) нестаје са историјске позорнице, на ред долазе православни Руси са својим великим мисионарима-стратезима, међу којима ћемо издвојити три човека. Први је Свети Макарије (Глухарев), који је остао запамћен као први православни теоретичар мисије, али и као веома упечатљив „практичар“, будући да је увео правило по коме хришћанство прво треба проповедати добрим делима и служењем потребама незнабожаца, па тек онда речју (Алтајцима је, с тим у вези, саградио више школа и болница него храмова). Други је Свети Инокентије (Венијаминов), просветитељ Аљаске и Сибира, који је у мисију алеутским племенима кренуо још као мирски свештеник и већ тада направио сјајне мисионарске продоре и стратегије. Остао је упамћен по коришћењу различитих световних знања и умећа, као и по изузетним интелектуалним капацитетима, који су му били од велике помоћи. И трећи је Свети Николај (Касаткин) Равноапостолни просветитељ Јапана. Он је својим примером указао на потребу перфектног познавања језика и културе народа коме се проповеда пре него што се уопште крене са мисијом у ужем смислу, док је у организационом домену померио границе дотадашњих мисионарских концепата, поготово када је реч о мисионарским структурама и раном укључивању локалних преобраћеника у мисионарску делатност.
И ми Срби се, уз Грке и Русе, можемо подичити са два колосално велика стратега на пољу мисије Цркве. Први и највећи српски стратег мисије је био Свети Сава Равноапостолни, који је у домену темељне евангелизације српског народа поставио чврсте основе на којима је изграђена аутокефална Српска Црква. Истовремено, јасно је одредио духовне и вредносне координате по којима су се Срби вековима идентитетски препознавали као народ. Други генијални српски мисионар-стратег је био Свети Николај Жички и Охридски, равноапостолни человођа богомољачког покрета између два светска рата. Овај Златоусти проповедник и дан данас мисионари својим књигама које су непролазног карактера, а црквене пастире надахњује практичним приступима у просвећењу народа науком Христовом.
Када говоримо о теми великих мисионарâ-стратегâ, може нам се учинити да је она везана за давно прошла времена, но то је тешка заблуда. Управо је апокалиптично време у коме живимо изнедрило ни мање ни више него три колосално значајне личности тог типа. Све три личности, занимљиво, су нас напустиле у последњих седам година. Први је у вечност прешао светогорски монах Јефрем (Мораитис), нови просветитељ Америке, који се упокојио крајем 2019. године. Јефремов мисионарски метод се заснивао на споју исихије и мисије, а у пракси био усмерен на сведочење подвижничког светогорског духа западном потрошачком свету. Монашке заједнице које је подигао на тлу САД су неодољиво зрачиле светогорским етосом, свеноћним бдењима, умном молитвом и подвигом... и привукле на хиљаде Американаца жедних воде живе (ср. Јн 4, 10; 7, 37-38). Прошле године нас је напустио други равноапостолни стратег мисије нашег времена, Архиепископ Анастасије (Јанулатос), човек који је показао не само изузетне резултате промишљеног и пожртвованог мисионарског рада у Африци, а потом у Албанији, већ је и саму мисионарску делатност богословски уобличио на изузетан начин. Његова дубока мисао је постала темељ савремене православне мисиологије, а животни пример образац мисионарског служења Христу. И трећи савремени колос мисије био је блаженопочивши Католикос-Патријарх Тбилисија и целе Грузије, Илија II (Шиолашвили). Његов овогодишњи прелазак у вечност истовремено је означио и тренутак у коме нас је напустио последњи велики стратег мисије Цркве који је живео и делао на размеђу два миленијума.
Као неко ко је скоро две деценије активно укључен у различите мисијске делатности Српске Православне Цркве, а истовремено је поштовалац лика и дела блаженопочившег Патријарха грузијског Илије Другог, аутор текста је осетио како мисионарску дужност тако и личну потребу да кроз наредне редове скицира мисионарски лик и дело овог духовног гиганта нашег времена, и да покуша да одговори на питање: шта је блаженопочившег грузијског Патријарха Илију Другог чинило par excellence мисионарским стратегом нашег времена?
Дубока вера – огњена молитва – врлински живот
Оно што је на првом месту красило грузијског патријарха Илију била је дубина вере, из које је произилазила једнако дубока молитва, а обоје је доследно пратио врлински живот. У томе је он идентичан свим великим мисионарима Цркве, чија житија показују да без свештене тријаде вера-молитва-врлина нема ни истинске мисије. Ако тражимо темељ успеха мисионарске делатности коју је Патријарх Илија спровео у своме отачаству, он се испуњава у наведеној комбинацији – Грузини су му масовно следовали јер су у њему препознали правило живота у Христу.
Патријарх Илија је свештену тријаду вера-молитва-врлина стекао још у оквиру своје породице. Његов отац Георгије је био посебно важна личност у том погледу, не само као узор, већ и као човек коме је Бог открио велике планове за сина Ираклија, будућег Патријарха Илију Другог. Из личног сведочанства Патријарха сазнајемо да је његов отац Георгије имао посебно виђење у сну, у коме се Господ Исус Христос окренуо ка Ираклију и обратио му се речима: „Ти си дужан да обратиш свој народ у хришћанство“. Ово је Патријарх до краја живота чувао у свом срцу као одблесак заповести мисионарског задатка који је пред њим и нећемо погрешити ако устврдимо да је његов потоњи ентузијазам у просвећивању Грузина добрим делом био покренут поменутим догађајем.
Није то био једини знамен благодатног послања – после рукоположења монаха Илије у чин јерођакона (на Велики Четвртак 1957. године) десио се још један занимљив догађај. Тог дана новорукоположени јерођакон није хтео уоште да излази из олтара и остао је више сати у њему после Свете Литургије – његовом богочежњивом уму се очигледно осладио боравак у простору који је по природи одређен за молитву и богомислије. Када је коначно изашао из олтара, прилазећи крсту Свете Нине Равноапостолне, закачио је камилавком кандило и сво уље из њега му се излило на главу. То као да је, на посве чудан начин, предназначило да ће имати велику службу као од Бога помазани духовни вођа Грузина.
Када гледамо снимак интронизације Патријарха Илије Другог (када је навршенио тек 44 године живота), у његовом погледу и покрету опажамо умно стајање пред Богом и пламен молитве који су стицани годинама. Човек тако стамене пројаве која је одражавала стање огњеног духа (које је потпуно одговарало имену огњеног Пророка које је добио на монашењу) је био потпуно спреман да загреје и срце свог народа и да постане грузијски Мојсије, што је надимак који му је наденут још током живота.
Тријада вера-молитва-врлина је био знамен патријарха Илије који га је пратио све време патријарашке делатности. Митрополит Самтавијски и Горијски Андреј (Гвазав) сведочи оно што је лично видео, а то је да је Патријарх Илија свако јутро почињао молебаном Светитељу који се слави тог дана, да је свако вечерње богослужење био присутан у храму, а да је после изградње храма Светог Пророка Илије у патријаршијском комплексу сваки дан био пристуан на литургијским службама које је служило његово свештенство. Сам Патријарх је редовно служио Свету Литургију, чак и у периоду када се прилично тешко кретао због старачког доба. Управо је молитвеност омогућила да Патријарх Илија II постане духовни магнет за сваког ко би дошао у контакт са њим и учинила да „човек поред њега осећа мир, спокој и радост“ (да цитирамо речи митрополита Андреја). Тако духовно јак човек је сам по себи мисија – чак и када ћути.
Наведимо једну карактеристичну мисао Патријарха Илије Другог, која говори о његовом поимању вере: „За веру није страшна полемика која је негира, није страшно њено искушавање нашим умом или знањем – ово искушавање је издржавала у току векова и издржаће и данас. Њој је страшна слабост нашег духа, равнодушност, наша млакост. Равнодушност верника је много страшнија ствар од чињенице да постоје неверујући“. Ово је јако важна мисао за нашу тему јер открива дубину доживљаја хришћанске вере прожету мисионарским духом. Унутрашњи жар вере који је имао Илија Други је чиста духовна рефлексија на речи Господње: Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желео да се већ запалио! (Лк 12, 49). Тај жар нама (приметимо то сасвим отворено и искрено) данас тако често недостаје, из разлога опште млакости и равнодушности која је завладала, а која је сасвим супротна апостолском духу.
Као што је наглашено, вери и молитвености великог Патријарха у потпуности је следовао начин живота. Они који су га познавали сведоче да је просто зрачио добротом и делатном љубављу, очишћеном од примеса самољубља. То се најбоље очитовало у односу према небројеним људима са маргине грузијског друштва – бескућницима, невољницима, затвореницима, очајницима – са којима је непрестано био у контакту и који су у њему налазили велики ослонац у својим мукама и тескобама. Притом, уз љубав и доброту, Патријарх Илија је имао још једну посебно истакнуту особину: кротост. У том погледу, на њему се на посве чудан начин испунила реч Господња која каже: Блажени кротки јер ће наследити земљу (Мт 5, 5) јер је он својом кротошћу задобио цео грузијски народ, а Грузија као земља му се духовно покорила у Име Христово. Од кротости је, међутим, одступао у једном случају – уколико је испред себе имао издајнике Бога, Цркве и домовине. Према њима је био крајње строг и, како сам наводи, „неумољив“, све док не принесу искрено покајање.
А ако постоји реч Господња из Јеванђеља која се потпуно испунила на великом грузијском Првојерарху, то је да се не може град сакрити кад на гори стоји (Мт 5, 14) – Илија Други је самом својом појавом био светиљка у тами комунистичког, а потом и посткомунистичког грузијског друштва.
Инвентиван приступ унутрашњој мисији
Патријарх Илија је показао огроман успех првенствено на пољу унутрашње мисије Цркве, будући да је (сагласно виђењу који је имао његов отац) своју службу и доживео кроз задатак поновне христијанизације Грузије. У време када је био пострижен за монаха (на Велики Уторак 1957. године) у цркви Светог Александра Невског у Тбилисију, ниједан Грузинац није присуствовао његовом постригу. Разлог је био крајње депримирајући: у то време је, под утицајем безбожне совјетске диктатуре број људи који је учестовао у црквеном животу био на апсолутном минумуму. У трон грузијских патријараха узведен је две деценије касније, у време пред последњу декаду трајања Совјетског Савеза, у којој је притисак на Цркву још увек био јак. Када се антихришћанска совјетска творевина коначно распала, уследили су нови изазови: превирања у друштву, грађански рат, тешка економска криза, роварење такозваних невладних организација. Управо у таквим тешким и сложеним друштвеним околностима Патријарх Илија је извео духовни препород своје земље, у мери да је прозван Грузијским Мојсијем, и да су га сви Грузини доживели као Старца-Духовника нације и највољенију личност у целој држави, чијем ауторитету у друштву нико није могао парирати.
И светлост светли у тами, и тама је не обузе (Јн 1, 5), речи су које нас, у посредном смислу, веома подсећају на послање Патријарха Илије Другог. Наиме, он лично је своје патријарашко службовање окарактерисао као „осунчану ноћ“, зато што је тај период био изразито крстоносан и тежак за грузијски народ и државу, препун искушења и мука, али истовремено обасјан вером и благодатном помоћи свише. Велики грузијски јерарх је тако на најочигледнији начин показао да је огромна заблуда да треба чекати нека боља времена за мисију Цркве. Не, управо супротно: свако време, колико год да је сложено и тешко, идеално је за мисију Цркве. И не само то – тешка и сложена времена су за хришћанску мисију посебно погодна јер окрећу народ ка духовним питањима о којима у окружењу сталних материјалних уживања мало размишљају. Сасвим јасно видљив симбол такве делатности Патријарха Илије је изградња велелепног храма Свете Тројице у Тбилисију, једног од најлепших у целом православном свету. Тај храм је изграђен у време највеће економске кризе у Грузији, а мало ко је веровао да ће се одмаћи даље од темеља. Но резултат је на крају показао да су чуда мисије могућа у сваком времену, под једним условом: уколико постоје чврста вера и ревност за дела по тој вери.
Патријарх Илија се од самог почетка потпуно поистоветио са својом паством и постао једно ткиво за њом. Карактеристичне су, с тим у вези, његове дирљиве речи: „Једном сам на проповеди рекао нашем народу да не знам да ли сам ја у Грузији или је Грузија у мени“. Љубав према Грузији и грузијском народу била је код њега неупитна, а људи су брзо уочили да Патријарх Илија никада није био расположен када је требало да путује негде ван Грузије. То је јасно говорило где се налази његово срце, но не у смислу класичне везаности за овоземаљску реалност, већ у смислу призива да овоземаљску Грузију константно привезује за Небеску. Био је то, као што је наглашено, његов примарни мисионарски задатак коме је био посвећен целим својим бићем.
Патријарх Илија је, иначе, стратешки приступ мисији пројавио још као студент богословских наука, када је написао једно писмо са конкретним предлозима за акцију Патријарху Мелхиседеку III. Касније, када је постао Патријарх, формирао је посебно Одељење за мисионарење и евађелизацију, које је било важан стожер разних мисионарских програма стратешког карактера. У погледу мисионарских стратегија које је примењивао у делатности унутрашње мисије, Велики грузијски Патријарх је био карактеристичан по изразито широкој перспективи и инвентивном приступу. Његове мисионарске идеје су у својој једноставности, применљивости и ефектности биле такве да су за веома кратак период уносиле огромну духовну свежину у грузијско друштво и стално га препорађале. Притом, мисионарски приступ Патријарха Илије је показао крајње асиметричан однос уложених ресурса и добијених резултата.
Навешћемо само неколико примера његових мисионарских идеја које нису коштале нити су биле компликоване за извођење, а показале су огроман успех, будући да су се, суштински гледано, ослањале на директне поруке верном народу и грузијској јавности уопште. Наведимо на првом месту његову препоруку да се (осим у васкршњем периоду, када користимо поздрав Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе) сви Грузини, када се сретну, поздрављају са: Христос посреди нас!, а у одговору са: Јесте и биће! Тај поздрав је унео посебну духовну свежину и динамику у грузијски народ. Слично се десило и када је Патријарх у једној проповеди упутио позив Грузинима да од својих родитеља, чим их сретну, узму благослов, што је дало изузетне резултате на пољу унутарпородичних односа – као и у претходном случају, мисионарско-пастирска порука је била јасна, директна, смислена, корисна и применљива, а у крајњем резултату веома ефектна. Сличан ефекат је дао и његов позив свим Грузинима да ближњем по избору пошаљу једно писмо са лепим садржајем.
Посебну молитвену динамику је унела Патријархова иницијатива настала непосредно пошто се бос попео на Синај и у молитвеној пажњи се досетио псаламског стиха који каже: Седам пута на дан хвалим Те за судове правде Твоје (Пс. 119, 164). После тога је упутио апел да се сваки православни Грузин седам пута дневно молитвено обраћа Господу, по угледу на цара Давида, а да на радију седам пута дневно у кратким инсертима иду псалми. После такве иницијативе, Грузија је за кратко време духовно „продисала“ богонадахнутим стиховима. Слично томе, његова идеја да на Божићно вече православни Грузини изађу на прозоре својих домова и да држе у рукама запаљене свеће унела је неку посебну светлост у живот те крстоносне државе. Веома занимљива и до тада невиђена мисионарска концепција на пољу молитвеног оживљавања народа примењена је кроз обичај да се нека древна икона донесе у одређену породицу седам дана, под једним условом: да и други могу доћи у њихову кућу током те седмице и заједно се молити пред иконом. Све ове и њима сличне мисионарске идеје Патријарха Илије су распламсавале веру и молитвеност у грузијском народу и чиниле да од почетне жеравице дође до благодатне ватре.
Патријарх Илија Други је, као један од својих најважнијих мисионарских задатака, назначио богослужбено просвећење грузијског народа и његово привлачење на службу Божију у православне храмове. С тим у вези, пре неколико деценија је масовно штампан флајер на коме су били изводи из богослужења, да би се народ што боље упознао са богослужбеним животом. Уведена су и посебна молитвословља у црквама, попут молитве за децу понедељком ујутро, што је народ додатно привукло да долази у храмове. Иначе, током његове патријарашке делатности, у Грузији је десетоструко увећан како број свештеника и монаха, тако и број храмова и манастира. Патријарх се истакао и у подршци што чешћем служењу Свете Литургије, што је још један знамен његове дубоке побожности и духовне укорењености у Тајни над тајнама. О томе сасвим илустративно говори податак да је пре неких десетак година у Тбилисију било осам православних храмова у којима се свакодневно служила Света Литургија.
Међу инвентивним пастирско-мисионарскоим приступима Патријарха Илије можемо навести и неке који су крајње симпатични. Један од њих је био његов обичај да на свој рођендан (4. јануара) од ујутру до увече свако може да дође у Патријаршију и да узме благослов од њега. У зграду Патријаршије су се тог дана (а некад и читавог наредног) сливале реке људи, у редовима који су били толики да су Грузини чекали и по неколико сати да приђу и целивају свету десницу Првојерарха. Притом, Патријарх Илија би благослов давао углавном стојећи (обично уз асистенцију неког ко би га придржавао), а потом седећи, када би се уморио од стајања.
Но најпознатији и дефинитивно најоригиналнији мисионарски приступ, по коме ће Патријарх Илија II дефинитивно остати упамећен као велики мисионар-стратег, јесте његова иницијатива настала пре готово две деценије, да кумује сваком трећем и даљем детету. Патријарх је кумовао на (саборним) крштењима за укупно око 50 хиљада грузијске деце (!), што је незабележен случај у целој двомиленијумској историји Православне Цркве. После ове иницијативе, наталитет у Грузији је значајно порастао, а број абортуса је преполовљен. Да ништа друго није урадио осим тога, Патријарх Илија II заслужио је епитет великог мисионара.
Све напред наведено говори не само о изразитој инвентивности Патријарха Илије када је реч о мисионарским методама унутрашње мисије, већ и о веома високом степену емоционалне и социјалне интелигенције којим је био обдарен. То га, уједно, чини не само успешним, већ и генијалним мисионаром.
Придобијање научне, културне и академске елите
Патријарху Илији је од самог почетка службе била потпуно јасна важност науке за развој савременог грузијског друштва, те је стога дао пуну и активну подршку унапређењу научног потенцијала Грузије, стављајући, притом, и лични акценат на изградњу стабилних мостова између вере и науке. Као такав, он је после неког времена од стране академске заједнице препознат као крајње аутентичан саговорник, те је изабран чак и за почасног члана Грузијске акедемије наука. Неретко је узимао учешће у научним конференцијама, што је његовом ставу и статусу у научном свету давало посебан печат.
Чујмо шта каже блаженопочивши патријарх Илија Други о потреби да се уважи значај науке за грузијско друштво: „Сфера науке има одлучујући значај за сваку земљу, потребни су огромна средства и много времена за стварање научног потенцијала и биће непоправљива грешка уколико не будемо користили потенцијал који већ имамо“. А ево како је, у сличном тону, расуђивао о односу Цркве према научницима: „То је традиција Грузијске Цркве – одржавање добрих односа са научницима[…]. На пример, председник Грузијске Академије наука скоро сваке недеље долази код нас, долазе и професори. Не разговарамо само о научним истраживањима, већ и о њиховим потребама“.
Патријарх је у својој стратешкој концепцији унутрашње мисије као један од кључних праваца делатности означио рад са културном, научном и образовном елитом грузијског друштва. Као генијални стратег мисије, разумео је да уколико тај сегмент друштва буде верски просвећен, то ће бити лакше верски просветити и обичан народ, на који је та иста елита упућена у својој делатности. С тим у вези, обновио је праксу по којој се грузијски патријарх сваког четвртка у згради Патријаршије у Тбилисију сусреће и разговара на разне теме са научно-образовним и културним круговима грузијског друштва. Основне теме тих сусрета, разуме се, биле су посредно или непосредно везане за конкретна питања односа вере и науке, но временом су постале шире и обухватиле духовне недоумице. Притом, како то сведоче они који су упућени, Патријарх је имао пуно разумевање и за оне припаднике научне, академске и културне заједнице који су били неверујући или полуверујући, показујући крајње пастирски снисходљив став према њима.
Научни свет је привлачио светошћу свог живота, отвореношћу за дијалог и јасно видиљивој потреби да Црква допринесе општем напретку грузијског друштва. Истовремено, његово занимање за научна достигнућа је било јак подстицај научним круговима да у њему нађу изузетног саговорника из света духовности. Био је, притом, магнетно привлачан као саговорник и због интересовања која је показивао и опсега знања и способности којима је располагао. Наиме, Патријарх Илија је био мултипотенцијалиста, будући да се, поред своје уже духовне делатности, активно бавио калиграфијом, иконописом и компоновањем музичких нумера. Све то је посебно људима из света културе давало осећај сродности са њим. Слично томе, људи из области академске сфере су у Патријарху Илији налазили и саговорника и савезника, јер је много полагао на то да Грузијска Црква оснива како богословске образовне институције, тако и универзитете састављене од факултетâ на којима се проучавају световне науке (у питању су црквени Универзитет Светог Андреја Првозваног и Универзитет Свете Краљице Тамаре). Слично томе, подигнуто је више десетина православних гимназија широм земље, као и разна друга училишта. Патријарх је био потпуно свестан шта добро образовање засновано на хришћанском вредносном систему значи за грузијско друштво и на томе је радио свим силама.
Спољашња мисија
Премда ће Патријарх Илија II пре свега остати упамћен као врсан стратег унутрашње мисије Цркве, он ни у ком случају није запостављао поље спољашње мисије, напротив. Посебно велике резултате у том домену је показао у делатности према становницима Аџарије, грузијске републике чији су преци током историје силом натерани да приме ислам. Ауторитет Патријарха Илије био је кључни фактор да покрене Аџарце да се врате отачкој православној вери из које су силом преобраћени, што је био још један равноапостолни подвиг.
О процесу враћања Аџараца у православно хришћанство за време Патријарха Илије Другог посебно упечатљиво говори митрополит Батумски и Ласки Димитрије (Шиолашвили). Он наводи како су већ 1989. године крстили око хиљаду Аџараца-муслимана, а да су у Бутумију две године касније крстили пет хиљада муслимана и атеиста. Митрополит сведочи да је Патријарх тада рекао: „Не треба Грузија да обрати Аџарију у хришћанство, већ Аџарија нас [треба да врати хришћанству]“.
На пољу мисије међу Аџарцима изнова се показало да је Патријарх Илија генијални стратег мисије. Наиме, он је као примарни задатак изабрао да приведе интелектуалне кругове Аџарије хришћанској вери, да би се они касније укључили у проповед хришћанства свом народу. Тако су Аџарци масовно прихватили православље чим су видели да су њихови најобразованији представници учинили исто. Овде је јако важно истаћи да Патријарх Илија ниједног тренутка није прибегавао прозелитистичко-језуитским методама. Његова делатност је била чиста, отворена, искрена, ненаметљива и заснована на сведочењу истине, а такав приступ се поштује код свих, па и код неистомишљеника. С тим у вези, поменимо симпатичну епизоду коју наводи митрополит Димитрије, када је извесни хоџа из Горње Аџарије, у својој простодушности, упитао да ли Патријарх Илија којим случајем може да буде поглавар и православцима и муслиманима тог дела Грузије. Притом, Патријарха Илију су, због светости живота, поштовали и високо рангирани исламски поглавари. Најбоља потврда за то је став муфтије кавкаских муслимана, који је грузијског Патријарха Илију називао „оцем“ и „аксакалом“ [најмудријим човеком] целог Кавказа.
Било је, додуше, и искушења у мисионарској делатности, управо када је реч о просвећивању неких кавкаских округа. Примера ради, када је у једном делу тог специфичног подручја Патријарх кренуо да искорењује пагански обичај жртвовања животиња у оквиру хришћанских обреда, доживео је јак, па и груб отпор. Ипак, и поред свега, није одустајао, што је такође одлика апостолског духа.
Важна делатност спољашње мисије када је реч о делатности Патријарха Илије је везана за његов благослов да се Света Литургија у Грузији служи на разним језицима, а да се на богословским школама школују и кадрови који нису грузијске националности. У домену те мисионарске иницијативе, оно што може бити веома лако изводив мисионарски пројекат свуда по свету, јесте веома корисна идеја да у православним престоницама постоји један храм у коме је богослужење на енглеском језику – у Грузији таква црква постоји управо у Тбилисију.
У погледу активности спољашње мисије под омофором Патријарха Илије Другог важно је уочити и димензију бескомпромисног држања догматских истина и јасно израженог критичког става према хетеродоксним учењима. Патријарх Илија је, као што је наведено, био отворен и за верујуће и за неверујуће, и поштовао је допринос сваког човека грузијском друштву у цивилизацијском смислу, но када је реч о исповедању вере, ту је имао хируршки прецизан израз. Посебно се то види у његовом односу према екуменизму као појави насталој на територији протестантског хришћанства. Добрим делом под утицајем монашких кругова, Патријарх је временом усвојио изразито критички интониран став према екуменистичком покрету и његовим организационим телима, идејама и mainstream концептима, што је експлицитно изражено и кроз саборску одлуку Грузијске Православне Цркве из 1998. године.
Усвајањем критичког става према екуменизму, Патријарх Илија је испољио бригу не само за оне који су ван литургијског окриља Православне Цркве, већ и за оне који су православни хришћани, да би их заштитио од заводљивих либералних богословских тенденција. У том смислу се показао веран приступу свих великих мисионара-стратега претходних епоха, који су у свом деловању били крајње сналажљиви да би дошли до пажње сваког човека и задобили га за Христа, али никад нису правили компромисе у вери. Разлог за то је једноставан: главни циљ мисије Цркве није у броју присталица, већ у откривању славе Божије, до чега се долази само путем исправне вере и исправног начина живота.
Геније савремене мисије
Уопште нећемо претерати ако Патријарха Илију Другог назовемо генијем православне мисије нашег времена – не треба имати никакве сумње да ће се у будућности написати многе књиге, зборници и докторске дисертације на тему мисионарске стратегије Патријарха Илије, а да ће сваки озбиљан уџбеник из области мисиологије убудуће обухватати и његов приступ и допринос мисији Цркве. Само, да ли ћемо понешто од Великог Патријарха и сами научити и применити у свом делању?
Иако осећамо огроман губитак одласком великог грузијског Првојерарха, на један мистички начин осећамо и његову подршку јер смо добили још једног заступника пред Престолом Господњим. Да ли ће се у наредном периоду појавити неки нови стратег величине Илије Грузијског? То не можемо знати, но треба да имамо у виду да се људи попут њега не рађају, већ да их Бог шаље, и то често као плод нечије усрдне молитве. С тим у вези, не заборавимо родитељску улогу у животу Патријарха Илије Другог и упитајмо се: колико се православних родитеља данас уопште моли да плод њихове утробе буде посвећен Богу? Помолимо се стога Господару жетве да изведе неке нове посланике (ср. Мт 9, 38), који ће, по угледу на Патријарха Илију Великог, неуморно обрађивати њиву Господњу.
За крај, поменимо да је текст завршен на празник Благовести, који се ове године празнује у Страсној (страдалној) седмици – конкретно, пада на Велики уторак, дан на који је Патријарх Илија Други пострижен за монаха. Нека и то буде још једно подсећање на лик и дело Патријарха Илије Другог – Благовесника Јеванђеља Христовог у страдалном периоду грузијског народа. Остаје нада да ће његов пример неуморног делања у „осунчаној ноћи“ свима нама који смо православни хришћани дати инспирацију да и сами дамо лични допринос мисији Цркве у савременом свету.
***
*Подаци и цитати наведени су према следећим изворима:
1. Човек Христов, син Грузије: Патријарх Илија Други, грузијски Мојсије, зборник чланака и интервјуа, Верско добротворно старатељство АЕМ, Београд 2021
2. Земља близу неба: православна Грузија – 15 векова са Христом, зборник чланака, ПМШ при Храму Светог Александра Невског, Београд 2007.
3. Јаков Стамулис, Савремено православно мисионарско богословље, Хиландарски фонд при ПБФ, Београд 2005.
4. Патриарх Илия. Старцы, документарни филм, Студия Неофит 2015.