Дана 8. фебруара (26. јануара по старом календару) и Грузијске и Руска Православна Црква славе светог благоверног цара Давида IV Градитеља (Обновитеља აღმაშენებელი) (1089–1125).
Са световне тачке гледишта свети Давид је био налик на свог небеског покровитеља – цара и пророка Давида – по томе што је уз Божју помоћ ослободио домовину од јарма туђинаца (како Турака-Селџука, тако и Арапа, који су у VIII веку запосели Тбилиси). Управо он је подигао грузијску државу на до тада невиђену висину: XII век који је почео под владавином цара Давида сматра се златним периодом у историји Грузије. Заиста је запањујућа победа грузијске војске под руковдоством светог Давида над бројчано надмоћним непријатељем у славној Дидгорској бици (1121) 1).
Међутим, свети цареви нису слични само по томе: начитани и солидно образовани грузијски цар нам је попут свог светог претходника оставио и дела духовне поезије. И док је израиљски цар поред многих других псалама написао диван по својој дубини 50. псалам пун покајничких осећања грузијски цар је написао цео покајнички канон испуњен узвишеним сликама и дубоким смисом.
Текст канона сведочи о томе да је аутор добро познавао Свето Писмо, што не чуди: по речима биографа цара Давида он је веома волео и често читао Библију, чак и на својим многобројним војничким походима. Пишући своје дело грузијски цар је био надахнут Великим покајничким каноном светог Андреја Критског. Осим величине (канон светог Давида је много краћи) он се од дела светог Андреја разликује и по свом садржају: као прво, цар Давид се позива на примере из Светог Писма којих се свети Андреј не дотиче, а као друго, док се садржај канона светог Андреја у целини може применити на обичног човека, у канону светог Давида се описује биографија владара.
„Заједно с природном порфиром самовласти 2), поверио си ми и венац царски, а ја се препустих прљавим страстима 3)“ – у покајничком расположењу пише грузијски цар смерно се исповедајући као последњи грешник и поредећи с „безданом који је упио бујице гадости“.
„Угледах се на цареве Израиља, само на безаконе – пише грузијски цар – и сада, на коленима, из душе вапијем као други Манасија: помилуј ме, Владико.“
Он се каје и због тога што се колико је могао трудио да сачува интересе свог царства: „Незасити... хтео сам да покорим туђе земље... Међу коју Бог утврди сматрао сам малом и ништавном...“
Цар се сакрушава и због недостатка богопознања и богопоштовања у свом животу: „Испунио сам меру јелинског незнања Бога из дела Његове мудрости и окренуо сам се од поклоњења Творцу ка поклоњењу Његовим створењима кад сам служио сваком од идола страсти“ (уп. 1 Кор. 1, 21; Рим. 1, 19-23).
Свака песма се код светог Давида, у складу са правилима писања канона завршава Богородичним тропаром. У једном од њихо он молитвено вапије Небеској Царици упућујући јој следеће речи: „Богородице, Заступнице грешних, Ти Која си Реч заодела телом, шатором земаљским, скини са мене бреме ненадања како бих притекао Теби у покајању.“
Дубока су размишљања грузијског цара о сопственој смрти којима почиње последња, девета песма канона: „Кад згасне царска величичина, кад нестану радости и избледи боја, други ће примити скиптар, за другим ће кренути војска, тада смилуј ми се, Судијо мој!“
Покајничке строфе канона цара Давида се завршавају тропарем који је пун наде и уздања:
Сунце до сада не виде Дјеву Мајку осим Тебе,
И грешник попут мене не виде светлост.
Али уздам се, Царице, да ћу по Твом заступништву
Угледати светлост Твога Сина
И светлост векова вечних!
Кајући се за своја сагрешења цар Давид истовремено исповеда истинску веру: „Иако сам дошао дао таквог разврата, нисам отпао од истинске вере, нисам се уздао у другог бога.“ У вези с тим може се направити паралела с одломком из „Казивања вредна сећања“: подвижник ава Агатон којег су братија искушавала, потврдно је одговарао на сва питања о томе да наводно има пороке, али кад су га питали да ли је јеретик, ава је одлучно одговорио: „Сматрам да имам прве пороке, јер је такво признање корисно за моу душу, али бити јеретик знати бити одвојен од Бога; не желим да будем одвојен од Бога,“ – тако је ава објаснио своје речи 4).
Интересантно је да у једној од својих проповеди Његова светост католикос-патријарх Илија II истиче: „Људи често питају који је то грех имао цар Давид због којег се толико каје. Занимљиво је то да што више човек узраста духовно, тим се више брине због својих грехова.“ 5) Свети цар, осећајући се као отац и владар народа, не исповеда само своја сагрешења, већ се каје и у име својих поданика.
Цар Давид је попут Псалмопојца у свом животу спајао храброст и неумољивост у борби с непријатељима отаџбине и смирење пред Богом. Ово се може видети у његовом покајничком канону, али се посебно јасно огледа у последњој вољи великог грузијског цара: оставио је у аманет да буде сахрањен на вратима Гелатске обитељи (у западној Грузији) коју је подигао како би свако ко пролази кроз њих... газио његов гроб. Дубоку песму о томе написала је грузијска песникиња из ХХ века Ана Каландадз 6):
Ана Каландадзе
– Право на срце моје газите...
Милост покажите...
Тако пожелех ја, целе Грузије цар
Давид Градитељ,
Нека се под ногама плоча брише
С виновом лозом на камену...
– Царе, какав те грех смртни мучи,
Грех неопроштени?
Верно и праведно домовини си служио
И кривице на теби нема –
Од Никопсије до Дарубанда
Границе си проширио!
Или... можда је смирење
Удео праведника?
Ако си ти грешан, шта је онда, цару,
Чинити грешним
Људима простим, духа мира
Што не стекоше?
– Право на срце згази, на камен,
На мене, пролазниче.
[1] Есеји о историји Грузије у 8 томова. Т. III: Грузија у XI–XV в. /под ред. З. Анчабадзеа и В. Гучуе. Тбилиси, 1979 (на груз. јез.).
[2] Под царском влашћу (груз. თვითმფლობელობა, грч. τό αὐτεξούσιον) овде се подразумева слободна воља.
[3] Давид Строитель. Покаянный канон (на грузинском, русском и немецком языках). Тбилиси, 1989.
[4] Древний патерик, изложенный по главам. М., 2003.
[5] Илија II, католикос-патријарх целе Грузије. Проповед на спомн на светог цара Давида Градитеља (8. фебруар 2001. године на груз. јез.). URL: http://patriarchate.ge/geo/qadageba-wmida-mefe-davit-aghmasheneblis/ (дата обращения: 26.03.2018).
[6] Превод песме са грузијског начинила је Ирина Санадзе, а ја сам унео извесне исправке да би био ближи тексту оригинала. – Д.Т.
[7] Каландадзе А. Песме. Тбилиси, 2017 (на груз. јез.).
Линкови за песму А. Каландадзе и превод на руски језик на интернету: URL: http://poetry.ge/poets/ana-kalandadze/poems/725.fekhi-damadgit-gulze-damadgit.htm (датум послдедњег прегледања: 23.03.2018).
URL: https://www.stihi.ru/2016/08/10/7422 (датум последњег прегледања: 23.03.2018).