Јелена Олеговна Серова је четврта жена-космонаут у историји наше земље и прва Рускиња на Међународној космичкој станици. У септембру 2014. године Јелена Серова је кренула у лет у космос летелицом „Сојуз ТМА-14М“ провевши у МКС 167 дана. За храброст и професионализам које је показала 2016. године је добила звање хероја Руске Федерације.
Јелена Олеговна је бивши посланик Државне думе VII сазива (од 5. октобра 2016. до 12. октобра 2021. године). Тренутно ради као саветник губернатора Московске области и одржава састанке с омладином.
Дана 22. априла Јелена Олеговна је напунила 50 година и Њена светост патријарх Кирил јој је честитао јубилеј и уручио орден преподобне Јефросиније, велике кнегиње московске (II степена).
Пажњи читалаца нудимо разговор с Јеленом Серовом.
Јелена Олеговна Серова. Фотографија из личног архива Ј. О. Серове
– Јелена Олеговна, ове године су Васкрс, Дан космонаутике и спомен на преподобног Јована Лествичника пали на 12. април. Шта за вас представља празник Васкрса?
– Сви ови празници су веома значајни у мом животу. Овога пута Васкрс сам дочекала у Храму Христа Спаситеља. То је светли празник вере у то да ћемо поседујући бесмртну душу васкрснути и телом. Ја сам као особа која верује у Бога апсолутно сигурна у то, зато што Христос Сам васкрсава и свима нама показује да је живот вечан.
– Његова светост патријарх Кирил о служењу хришћанина говори као о сталном стремљењу човека „напред и горе“. И „Лествица“ преподобног Јована Лествичника говори о истој ствари. Шта за вас значи ово кретање?
– Наш свјатјејши патријарх се с огромним поштовањем односи према космонаутима. Имала сам велику част да док сам се налазила у Међународној космичкој станици за Божић с колегама-космонаутима разговарам с њим. Према њему осећам изузетно велико поштовање и желим му многе године испуњене добром.
По мом мишљењу кретање „напред и нагоре“ пре свега значи поштовање Христових заповести. Напред и нагоре с љубављу и служњем Господу
По мом мишљењу кретање „напред и нагоре“ пре свега значи поштовање Христових заповести. Напред и нагоре с љубављу и служњем Господу. Љубав, вера и служење другима – управо тако ћемо моћи да оваплотимо Његове заповести.
– Кад сте схватили да сте верујућа хришћанка?
– То је вероватно било у зрелим годинама кад смо у Русију дошли из Немачке где су родитељи служили. Тада је сва наша породица примила хришћанство.
Тата је био крштен у детињству, а ми нисмо имали такву прилику. Свест о томе је дошла нешто касније кад сам почела да урањам у веру, да читам Свето Писмо и да размишљам о свему томе. Речи Исуса Христа су одјекнуле у мом срцу и почела сам да схватам да се у њима садржи апсолутна истина.
– Да ли вам је вера помагала у тешким ситуацијама?
– Вероватно не постоји човек који се не би молио Богу кад авион пада. Кад човек из орбите, са висине од 450 км види нашу предивну Земљу и предиван космос схвата: све то није могло да настане само по себи! Постаје свестан да постоји Вишња Сила, Творац Који је створио све савршено у овом свету. Још више урања у веру захваљујући којој може да решава најтеже проблеме у свом животу. Кад му је тешко управо с вером у Бога осећа подршку и схвата да апсолутно све може да превазиђе.
Кад је човеку тешко управо с вером у Бога осећа подршку и схвата да апсолутно све може да превазиђе
– А да ли вам је искуство космонаута добро дошло у законодавном раду?
– Извршавајући задатке у станици ми служимо свом народу и држави. Овде је иста ствар. И једно и друго је огромна одговорност. Од тога колико зналачки ће се доносити одлуке и обављати одређене радње зависи како ће убудуће живети људи, како ће се развијати судбина нашег народа и наша држава.
Посада летелице „Сојуз ТМА-14М“ уочи старта 25. септембра 2014. године
– Да ли се ваш однос према неким стварима променио откако сте боравили у космосу?
– Да, кад човек гледа кроз прозор космичке летелице постаје изузетно свестан да је наш живот веома кратак. Прекратак је да бисмо се свађали, ратовали, убијали, ковали интриге и испољавали своја најнижа осећања. Поштујући Христове заповести треба да испољавамо љубав према другим људима, да помажемо сиромашнима и да пружамо руку немоћнима, јер кад је другом човеку лоше неко треба да му притекне у помоћ. Добро је ако човек верује у Бога. Он често у својој невољи пада у чамотињу, премда знамо да је то грех. Кад се поред нас налази снажно раме, човек који је спреман да пружи руку помоћи – управо то је хришћанска љубав. Светитељ Лука Кримски је чинио врло много чуда, али је и помагао потребитима, на пример, жени која је сама гајила децу и која је радила као праља. Светитељ Лука је долазио и једноставно јој је помагао да пере веш. Могао је да дâ последње чизме и одећу. Испољавао је љубав према ближњем: то је најсветије што може да постоји на свету. Зато је, ако можемо да пружимо руку помоћи, то наша директна хришћанска обавеза.
– Сергеј Павлович Корољов је био у логору и трпео је прогоне. Једном га је неко упитао: „Како се успели да се изборите са злобом против људи који су вас мучили?“ Одговорио: „Једноставно сам им опростио.“ Како човек да опрости издају?
– Треба да зна да људи који издају то чине због своје духовне немоћи. Наравно, то је врло тешко кад има неког непријатеља и кад постоје људи који га вређају. Да би им опростио треба да има широку душу и да буде светла личност. И потпуно сам сигурна да је свако од нас у стању да то учини. Мислим да ћете се сложити са мном. Тешко је преживети издају, међутим, дешава се чудо кад један човек опрости другом и кад се у његовој свести дешава катарза која може да му помогне да постане бољи и да осети душевну топлину.
– Чему бисте желели да научите генерацију која расте?
– Ако желиш нечему да научиш дете, сам треба да будеш такав. И ја се трудим да деци пренесем добре особине, примере и веру, наравно, објашњавам им да овај свет није настао тек тако (да су се појавиле неке ДНК, РНК и тако даље), већ да је све то Божја замисао. Деци постављам задатке за које се понекад чини да су потпуно несавладиви, говорећи им о томе да још увек не знамо ништа о свету и да наука још увек није све открила, да њима предстоји да начине нека велика открића. Надам се да ће најбоља и најдивнија открића учинити управо наши научници, наша деца. Учим их основним и потпуно нормалним стварима: да се труде да буду добри људи, да воле и да бране своју домовину, дечаке учим да поштују жене, а девојчице да буду стрпљивије.
– Које особине би неко могао да преузме од космонаута да би био добар породичан човек?
– Породица је по мом мишљењу огромна одговорност. Млади људи данас нису до краја свесни да брак није само заљубљеност између девојке и младића, већ да су то и будући заједнички живот и искушења. И дан-данас се сећам благослова свештеника који је венчао мог супруга Марка Вјачеславовича и мене. Баћушка је рекао да брак није кад је мушкарац главни и кад командује женом и кад – Боже сачувај! – може на њу и да дигне руку. Уопште није тако. Породица и брак су кад се сваки члан породице труди да преузме што је могуће више обавеза како би олакшао живот другом. И ове речи сам запамтила за цео живот.