Јереј Алексеј Баришев: „Циљ је достојанствен повратак кући“

Мобилни храм као духовни центар живота борбене јединице у зони специјалне војне операције. О снази молитве, вери и љубави у интервјуу за ЛИЦ говори јереј козачке извиђачке бригаде „Терек“ Добровољачког корпуса Алексије Баришев.

— Налазимо се у мобилном храму козачке извиђачке бригаде „Терек“ Добровољачког корпуса. А зашто је у рату уопште потребан храм?

— Од памтивека су војни свештеници пратили нашу војску. Мобилни храм човеку пружа могућност да просто сврати, упали свећу, да се помоли, како за породицу која га чека код куће, тако и за ратне другове које је изгубио. Он пре свега даје духовну и моралну подршку, постаје острвце наде чак и тамо где смрт човеку свакодневно дише за врат.

Због тога наш мобилни храм смело називам духовним центром бригаде „Терек“. Имамо и храм-шатор који се налази на самој линији борбеног додира. Добили смо га од Синодског одељења РПЦ. Осим тога, момци су у новој привременој бази подигли мали храм у част апостола Вароломеја, покровитеља терске козачке војске.

С једне стране, наш главни мобилни храм у част Светог Георгија Победоносца је прави храм који живи својим литургијским животом као обична црквена парохија. С друге стране, налази се у зони борбених дејстава где је свакодневни живот, разуме се, потпуно другачији.

— А у чему се то огледа?

— У обичној парохијској цркви увек је истакнут распоред богослужења, можда за наредни месец, а можда и за два. Све је одређено. А у мобилном храму свако богослужење се усаглашава с командиром јединице – кад и шта може да се обави, у току ког времена, да се људство не би излагало опасности. Јер, јасно нам је да се у последње време карактер борбених дејстава радикално променио и док смо раније знали да постоји линија борбеног додира и да постоје позадинске зоне, сад је то у извесној мери условно и дронови могу да нападају и подручја у позадини. Наш главни задатак је да не изложимо своје војнике опасности. Међутим, врата нашег храма су увек отворена, стално је укључен микрофон из којег се чује молитва. И момци су више пута говорили да је за њих важно да просто понекад сврате у храм, да поседе овде на клупици, да упале свећу и на души им некако одмах буде лакше.

— Које тајне се најчешће обављају у вашем храму?

— Као духовник бригаде поносим се следећом чињеницом: у току три године постојања наше бригаде у нашој мобилној цркви је обављено 10 венчања. Десет венчања у рату.

— Односно код бораца долазе њихове жене и овде се венчавају?

— Да, десио се следећи случај: један борац у годинама, који је некада био капетан у резерви изненадио је своју супругу. Она је сањала о томе да се венчају. И унапред смо се договорили, изабрали смо дан кад је по типику дозвољено венчање. И тако су заједно дошли у јединицу, увео је супругу у храм: „Је ли, драга, хтела си да се венчамо? Овде ћемо се венчати.“ Сузе су јој наврле на очи. Можете да замислите? До тада су 35 година живели заједно и сад су, хвала Богу, у браку. Речима се не могу описати искрена осећања кад људи, преживевши пакао рата одлучују да освештају брачне везе.

— Може ли се рећи да се људи у рату чешће окрећу Богу?

— Да, то могу смело да кажем. Уопште је спорно питање да ли у рату има атеиста. Има. Само, кад човека притисне, молиће се. Коме? То већ зависи од његовог знања о вери. На пример, неки кажу: просто сам молио Богу да нас чува, а не знам како Му је име.

Десио ми се следећи случај: пришао ми је један борац и вели – оче, нисам крштен и хоћу да се крстим. Објашњавам: човек има 50 година, тј. свесно је живео и донео је одлуку да жели да се крсти на дан небеског покровитеља чије име носи. Сад се овај борац налази код куће, зато што је рањен, али свеједно смо на вези, чујемо се.

— Чиме се, по Вашем мишљењу, људи руководе у таквим ситуацијама? Да ли је то страх или свестан избор? Односно, да ли човек схвата да само Господ може да га заштити, да му помогне?

— Вероватно је у питању свест о томе да постоји благодатна, невидљива сила која и чува, и штити, и одагнава смрт која би могла да му прети. У случају кад човек по свим законима физике треба да буде мртав или, у најбољем случају, рањен, а на њему нема ни огреботине. Па како то? Једноставно, мина није експлодирала. А зашто? Бог није дао. И колико је таквих случајева било. Управо они показују да постоји благодатна сила која лебди у ваздуху, чува и штити.

— Бригада „Терек“ је интернационална и формира се на Северном Кавказу. Овде има много хришћана, али има и момака-муслимана. Како се слажу припадници разних вера? Да ли муслимани свраћају у ваш храм?

— Говорио сам и понављаћу да свештеник у јединици треба да буде помоћник, а не терет. Да, сви момци су различити. Овамо не долазе само људи са Северног Кавказа иако они чине окосницу. То су момци из Терске козачке војске. Ја сам из Ставропољске покрајине. Па, ми на Кавказу смо се навикли тако да живимо – може се десити да се прво, извините на изразу, добро измлатимо, па да онда до јутра ударимо у песму (смеје се). Такав је наш менталитет, поносан и непокоран, који узгред речено, по нечему подсећа на менталитет становника Новоросије и Донбаса. Зато се код нас сви момци с поштовањем односе једни према другима. И да, муслиманима је занимљиво да разговарају са хришћанским свештеником. Понекад постављају и врло компликована питања у вези с религијом.

У нашој бригади постоји интернационални батаљон „Каспиј“, у којем исто као и ја, по уговору служи имам из Републике Дагестан. И у Добровољачком корпусу постоји имам корпуса. Буквално недавно смо заједно ишли на линију борбеног додира. Не можете да замислите колико су се момци радовали, како православци, тако и муслимани кад су код њих дошла двојица верских служитеља. Ја сам обављао богослужење у храму који се тамо налази, а имам је обављао молитву заједно с момцима-муслиманима у бази. Све то нас уједињује.

Постоји важан моменат. Многи воде спор о завештању пророка Мухамеда које је због нечега пало у заборав. А оно гласи да муслимани треба да штите хришћане. Кад бисмо знали и сећали се овог завештања, не би било многобројних ратова на верској основи или догађаја у Сирији или на Северном Кавказу кад су извесне силе покушавале да радикалније тумаче Куран.

— Да ли људи код вас често долазе само на разговор, да излију душу? Сећам се да сте једном рекли да војни свештеник делимично треба да буде и психолог? На шта се војници жале? О чему разговарају с вама? На пример, да ли их мучи чињеница да у рату морају да убијају?

— Сећам се разговора с једним борцем, узгред речено, искусним човеком. Прошао је и кроз чеченску кампању и кроз специјалну војну операцију. И он ми је рекао: „Оче, ево палим из топа и увек кажем – Господе, помилуј. Господе, опрости им, браћи нашој.“

Знате, има и ситуација из свакодневног живота: за време мужевљевог дуготрајног одсуства жена је нашла другог мушкарца и за борца је то смак света. Треба га пустити да све исприча, треба га подржати. Да, имамо психологе, али они не могу увек у потребном тренутку да се налазе у јединици. А обичан дијалог са свештеником, разговор – рекло би се ни о чему – омогућава човеку да олакша душу.

Зато сам говорио и понављам: ту је главно да се придобије наклоност борца, да осећа да ти није туђ. Није важно ко је, да ли је православац, муслиман или паганин. Сви треба да се држимо заједно. А одакле смо родом и колико смо имућни, то је већ друга ствар. Сви служимо у истом колективу. Зато треба међусобно да се подржавамо и да се помажемо. Понекад се мора рећи и горка истина ако је то неопходно.

— Да ли постоје ствари које су за нас уобичајене за време мира, али које треба размотрити у борбеним условима. На пример, држање поста. У којој мери се лојално односите према томе? Узгред речено, да ли сами поштујете пост?

— Нека ме не грди моје свештеноначалије (осмехује се). Увек се сећам речи оца Димитрија Василенкова пред први одлазак у СВО – то је било 2023. године и ишао сам на херсонски правац. Тада сам питао оца Димитрија шта да радим с постом, на шта ми је одговорио кратко, јасно и гласно: постоји типик за походе, а он омогућава да се човек понаша у складу са околностима.

Мој став је следећи: ако држиш пост, немој то да радиш да би се показао, немој тиме да прекореваш друге људе који због овог или оног разлога не посте. Иначе је то просто лицемерје.

— Видим да имате и врпцу-заменицу за одликовања. Да ли свештеници често добијају награде у зони борбених дејстава?

— За године службе добио сам, како државну награду РФ – медаљу „За храброст“ 2. степена, тако и медаљу учесника у специјалној војној операцији „За веру и верност отаџбини“. Такође сам добио награде Луганске Народне Републике, козачке и награде јединица, између осталог, Добровољачког корпуса, за служење у зони борбених дејстава поред наших војника.

Војни свештеници се у последње време често називају елитом Руске Православне Цркве зато што иду тамо где им смрт дише за врат. Живе у истим условима као наши војници – у подрумима и бункерима и хране се из истог котлића са борцима.

У РПЦ се тренутно ради на статусу свештеника у јединици. Знамо да у неким јединицама има покушаја да се свештеници уведу у чланове управе како би се могли кандидовати за државне награде.

До сада су двојица представника нашег војног клира постала хероји Русије – нажалост, посмртно. То су отац Михаил Васиљев (погинуо је 2022. године на херсонском правцу – прим. ЛИЦ) и отац Антоније Савченко (погинуо је 2025. године у Белгородској области спасавајући рањене борце – прим. ЛИЦ). Отац Димитрије Василенков има три ордена за храброст. Он је оријентир на који се угледа наш војни клир.

— Ви сте већ три године у СВО. Да ли осећате да се у Вама нешто променило за ово време?

— Искрено ћу вам признати: то је свест о томе да се човек потпуно променио. Већ има неке болести које је овде зарадио, има ПТСП (посттрауматски стресни поремећај – прим. ЛИЦ).

И кад сретнеш истог таквог свештеника с њим се разумеш боље него с оним који се још није срео с борбеним условима. Имам једног познаника-свештеника који служи на суседном правцу. Понекад разговарамо просто да бисмо могли један другом да излијемо душу.

У септембру 2025. године је наша база нападнута тешким пројектилима. А тога дана је било прошло свега 10 дана откако сам сахранио маму. У том тренутку ми је севнуло кроз главу: „Жао ми је тате.“ Замислите: само што је сахранио жену, а долази му обавештење о синовљевој смрти. Срце ми је замрло. После извесног времена сам дошао код свог духовника у рођену епархију и рекао: „Поздравља вас устали из пакла.“ Схватио је моје речи, а касније је приметио: „Оче, поглед ти се потпуно променио.“

Увек сам на вези са својим духовником. Има неких питања управо о богослужбеној пракси. Он је искусан свештеник и мудрији је од мене. Ја сам још увек млад у служби, чак и ако се рачунају три године специјалне војне операције.

— Ако би се укратко формулисало, који су Ваши циљ и нада?

— Циљ је да се достојанствено вратим кући. Жив. И да наставим своју пастирску службу. Да будем веран својој заклетви.

Ето, а нада... Да заснујем породицу, да гајим децу.

У ствари, најстрашније је остати сам. Човек то добро осети кад изгуби ратног друга којем не може ни да помогне. Хвала Богу ако може да му пружи помоћ, али има и ситуација кад му преостаје само да се моли.

Али кад имаш подршку из позадине, подршку човека који те разуме и који те прихвата онаквог какав си, то ти омогућава да се избориш са свим последицама рата, што је врло важно.