„Оче, кад ће се рат завршити?“ Тако гласи питање које људи најчешће постављају војном свештнику из Самаре, учеснику у специјалној операцији оцу Анатолију Дворецком. Он показује према небу: „Још увек није стигао телеграм отуда!“ Разговарали смо са свештеником и сазнали смо зашто је одлучио да оде у СВО, како се одвија свакодневни живот свештеника „иза траке“, као и о томе како су се борбена дејства променила за три године.
Желео сам да постанем лекар
Отац Анатолије Дворецки је рођен 1974. године у Подмосковљу. Кад је напунио 11 година породица се преселила у Републику Коми. Овде је завршио школовање и стекао прву професију: варилац и бравар-водовоџија. Пре војске је стигао да неко време ради у фабрици за изградњу монтажних објеката.
После служења војног рока завршио је медицинску школу и радио је као шеф болничко-акушерског пункта, а затим у „хитној“. Уписао је медицинску академију, али је 2,5 године касније морао да је напусти због породичних разлога. Његов неостварени сан данас оваплоћује син Дмитриј који похађа Самарски медицински факултет.
Отац Анатолије Дворецки је 2012. године почео да похађа теолошка предавања у Московској богословској школи и наставио је школовање у Самарској богословској школи. Пре седам година постао је свештеник манастира Светог Илије у селу Подгори у Волшком рејону у Самарској области. Притом обавља медицинску праксу, ради као болничар у Волшкој клиничкој болници.
На фронт је отишао 2022. године с добровољачким одредом „БАРС-15“.
„БАРС-15“ чине борбени резервисти из јединице бр. 15 козачког батаљона „Јермак“. Основан је 15. маја 2022. године. У њега улазе козачке јединице Оренбуршког, Волшког, Сибирског и низа других козачких друштава.
„Ово је твој рат“
Свештенослужитељи на фронт иду по својој жељи. Отац Анатолије каже да је у рат хтео да оде и много пре него што је постао свештеник: деведесетих, одмах после војске – у Чеченију, а затим 2014. године у Донбас. Међутим, тек 2022. године је добио благослов од свог духовника, архимандрита Георгија (Шастуна) који му је дао благослов на самртном одру: „Да, ово је твој рат.“
Јереј је у СВО први пут отишао у јесен 2022. године с „БАРС-15“ и то као свештеник и медицинар одреда. Заједно с одредом је доспео у тешке борбе. Данима и ноћима нису спавали, већ су помагали рањеницима. За време паљбе се молио и трудио се да пружи подршку рањеницима. Кад су успели да изађу из склоништа видели су да је све унаоколо уништено у бомбардовању, али да је кућица с рањеницима остала читава. „Чудом смо преживели, Бог нас је сачувао,“ – сматра отац Анатолије.
Клир у СВО нема никакве нарочите привилегије. На пример, ако треба да се копа бункер, свештеници га копају и уређују заједно са свима осталима. „Наравно, свештеници се не шаљу у нападе. Трудимо се да будемо што ближе фронту, али да не сметамо приликом извршавања борбених задатака. Ако се гледа очима јуришника, ми смо у позадини. А ако се гледа из било које тачке Русије, сви смо овде на првој борбеној линији. За време СВО је погинуло много свештеника,“ – говори отац Анатолије.
„Вере су нам различите, а домовина је иста“
На фронту се не може преживети без осећаја за шалу. Отац Анатолије скоро три године служи у СВО делећи тешкоће с војницима. Јединице је обилазио и сам, а и са имамом.
„У рату има толико много злобе и подела, тако да морамо да тражимо оно што нас уједињује. Вере су нам различите, а домовина је иста. У рововима смо сви браћа,“ – истиче свештеник.
Зато ће се код православног свештеника увек наћи књижице о намазу за муслимане, а код имама – молитвеници за хришћане.
Било је случајева да се за време борбене узбуне у рову заједно нађу атеиста, неопаганин, Јудејац, мормон, Узбек-муслиман и отац Анатолије. Касније су чак направили фотографију са шаљивим називом „Православни“ козачки одред.
У годинама служења трновите судбине војника, њихове трагичне приче, хиљаде лица и стотине молитвених служби за оца Анатолија су се слили у један незамисливи калејдоскоп. Тешко му је да издвоји неку појединачну ствар и да у сећању обнови детаље. Међутим, има догађаја који су му се, као дубоки ожиљци, урезали у душу.
„Једном се десила следећа ствар. Помолио сам се с борцима, причестио сам их и трудио сам се да их подржим колико сам могао. А они су стајали преда мном као изгубљени, као да су предосећали несрећу. У току ноћи су кренули на борбени задатак и доспели су у заседу. Од 14 људи 12 је погинуло. После тога сам доживео тежак слом, нисам могао да идем код људи. То је тешко искушење вере, једва сам се изборио.“
Међутим, срећући борце с којима је заједно кренуо на фронт или које је причестио пре годину-две дана, радује се и благодари Богу. И борци му често говоре о чудима: „Оче ишли смо на борбени задатак, молили смо се. Поред нас је пала мина, све је било изрешетано, а ја сам жив!“
Војницима је важна подршка – морална и духовна. Не успева увек да поразговара са сваким, зато што је време на фронту драгоцени дар, јер су војници стално заузети. Отац Анатолије се труди да пронађе прилику. Кад му то пође за руком свештеник за борца постаје човек с којим може да подели оно што га боли.
„Сећам се како су ме у једној јединици замолили да поразговарам с једним момком, зато што су приметили да нешто није у реду. Сео сам с њим по страни. Борац је штурим речима испричао: „Моја банкарска картица се налази код жене. Одавно се нисмо видели, односи су се пореметили, не јавља се на телефон. Не могу да помогнем свом сину из првог брака зато што треба да имам новац, а немам га. А немам ни жену, она живи с другим.“ А иза уздржаности су се крили толика бол, толики очај, да сам одлучио да га причестим без припреме, како би га Сам Господ укрепио изнутра. Испоставило се да је борац тога дана био на ивици самоубиства... Господ га је сачувао,“ – с олакшањем уздише отац Анатолије.
Да ли је тачно да свештеници не плачу?
Са стране изгледа да је мисија свештеника у рату благородна. Међутим, дешава се и то да се на предлог свештеника да дође у јединицу не одазову ни командир, ни борци.
Командирима није увек драго кад се војници моле уместо да извршавају борбене задатке. „Не смем дуго да одвлачим пажњу војницима и прилагођавам се: молебан и литургију служим брзо, на одговарајућем месту,“ – отац Анатолије дели с нама своје искуство богослужења на фронту.
Дешава се да командир позове свештеника, а војници га суморно дочекају: „Дошао је свештеник! Значи, опет ћемо доспети у жестоки хаос!“ Мора да се брани шалом: „Све подударности су случајне, али ако се будете више молили и мање псовали, имате више шанси да преживите.“ Понекад и сам отац Анатолије стоји пред новајлијама на полигону и схвата да некога види последњи пут. У СВО је већ више година, много тога зна, али му срце није огрубело и још увек се стеже од бола због момака.
Свештеник изгледа снажно, храбро, па чак и сурово. Тим више чуди његово признање да понекад осећа немоћ. У марту 2025. године у СВО је погинуо његов блиски друг, Иван „Хаптон“ – потпуковник.
„Он је био изванредан официр и диван човек. Нисам мислио да после три године у рату могу недељу дана да тугујем и плачем као плачљива девојка,“ – отворено каже свештеник.
У рату није могуће да човек „буде прибран“ и да размишља о облицима испољавања емоција. Овде људи тугују, радују се, друже се, мрзе, презиру и поштују сад и овде. Зато што је рат концентрат живота.
„Код куће си господар, а у СВО си циљ за непријатеља“
По запажањима оца Анатолија за три године специјалне војне операције сви су се уморили: војници, њихове породице и волонтери. Борци су дошли на годину дана, а служе већ скоро три: треба завршити посао, треба победити. Волонтери су узели терет на себе и труде се из године у годину: праве мреже, шију и плету за војнике, прикупљају хуманитарну помоћ и одвозе је на фронт.
Нажалост, не може свака жена да дочека мужа из СВО. Не могу да издрже свакодневни стрес и неизвесност. Многе, напротив, ово искушење издржавају достојанствено, али по повратку мужа из СВО не могу даље да граде породични живот, зато што су се сви променили и зато што сваки борац носи терет изузетно тешких искушења која су се одразила на његову психу:
„Код куће човек иде као господар, под отвореним небом и ничега се не боји. А тамо си циљ, у сваком тренутку можеш бити убијен. Људи се мењају, стичу навике које им помажу да преживе у рату, али изгледају ненормално у животу у миру,“ – прича отац Анатолије.
Црква и у позадини покушава да помогне војницима и њиховим породицама. Свештеници обилазе војне болнице, помажу у превладавању очајања, последица ратних траума и сакаћења, у поновном проналаску смисла живота. Борци кажу да им вера у Бога, тајна исповести и причешће у великој мери помажу и у рату и код куће.
Дешава се да човек који се врати из СВО тешко може да се запосли. Не уклапа се увек у друштвене оквире, зато што га не схватају они који нису били у рату. Често има изоштрен осећај за неправду, не осећа страх од руководства, јер најстрашније је већ видео и осећао је и страх од смрти и неподношљиви бол губтака.
Честу опаску који цивили упућују борцима – „па сами сте тамо ишли због новца!“ – свештеник доживљава врло емоционално. „Тако говоре подлаци! Већина људи који одлазе у рат иде да би заштитили домовину – не могу да остану по страни! Јасно им је да им савест не дозвољава да седе код куће. Да, борац добија новац, али за смртоносно опасан и врло тежак посао. И држава, хвала Богу, схвата да они који су спремни да је бране треба да добијају достојну плату!“ – кличе свештеник.
Отац Анатолије сматра да су се у току година у којима се обавља СВО променили и људи који су у њој ангажовани и сам рат. Борбена дејства из 2022. и 2025. године се кардинално разликују. „Иза траке“ се све стално мења и војници сваки пут уче да се боре у новим условима и да користе нове технологије. Може се десити да војници ниједном не виде лице непријатеља, али се притом ни за тренутак не осећају безбедно. После борбе се 24/7 налазе под контролом. Ова специфика из последње године рата доноси огроман стрес за људе који се налазе на фронту.
Наш непријатељ је подао, стручан и немилосрдан, за њега ради цео Запад. Осим тога, прошао је врло добру совјетску школу, јер сви смо ми пореклом из Совјетског Савеза. У Украјини постоје врло добре војне школе и јака је артиљеријска школа.
Много тога се променило у рату. И само су главни задаци свештеника остали исти: да помаже борцима да у нељудским условима сачувају хуманост, да не умрљају своју савест и част малодушношћу, кукавичлуком и издајом. Да учврсти њихов дух и вољу, да се моли да их Господ сачува здраве и читаве. Да их припреми за сусрет с Богом који може да се деси у сваком тренутку. И да могу да кажу: „Господе, имамо много грехова, али има поступака због којих нас није срамота. Своју дужност смо испунили до краја.“