Фото: „Журнал Московске патријаршије“
Руска Православна Црква је још 2014. године почела да помаже избеглицама у зони оружаног сукоба на истоку Украјине. Овај рад се 2022. године наставио с још већим интензитетом. Предводи га Синодско одељење за црквени добротворни рад и социјално служење. Свети синод Руске Православне Цркве је 2023. године основао Патријаршијску хуманитарну мисију. Тада је епископ Пантелејмон (Шатов) именован за руководиоца, а ђакон Игор Куликов је постао његов заменик. Касније је организација регистрована као правно лице. У јануару 2026. године ђакон Игор Куликов је именован за директора Патријаршијске хуманитарне мисије. Интервју је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 4, 2026).
Од програмера до свештенослужитеља
— Оче Игоре, како је почело Ваше служење у Цркви? Зашто сте одлучили да му посветите свој живот?
— Имао сам 21 годину, завршио сам технички факултет и диплома је већ била написана. Истовремено сам пола дана радио као програмер. Имао сам много слободног времена. У том периоду сам активно почео да водим светотајински живот. Увек сам веровао у Бога, али пошто сам се родио у породици која није била уцрквљена, истински сам прекорачио праг храма тек кад сам имао 21. годину.
Као и сваки млад човек који је за себе открио нови живот у Христу, нисам хтео само да узимам, већ и да будем захвалан Богу, да Му некако послужим. Желео сам да своју веру изразим у делима.
Почео сам да тражим на интернету где могу да помажем потребитима. Била је у току 2010. година и волонтерски покрет у Русији је био у зачетку, тако да избор није био велик. Тако сам нашао православну службу добровољаца „Милосрђе“ коју је неколико година пре тога основао протојереј Аркадије Шатов (потоњи епископ Пантелејмон) при храму благоверног царевића Димитрија при Првој градској болници. Дошао сам тамо и постао добровољац.
— Како сте од добровољног рада прешли на рад у Синодском одељењу за доброчинство?
— Те године је отац Аркадије рукоположен је за епископа и именован је за председника Синодског одељења за црквени добротворни рад и социјално служење. Владика ме је позвао да радим у одељењу. Имао је много идеја. Између осталог, требало је организовати онлајн обуку за све епархије и парохије Руске Православне Цркве. То је била апсолутна новина, не само за Цркву, већ и за земљу у целини – тада још нико није знао реч „вебинар“. А ја сам као активан добровољац с техничким образовањем и искуством програмера идеално одговарао за обављање тог задатка.
Треба рећи да нисам планирао да тако нагло мењам живот. У потпуности ми је одговарао мој посао и размишљао сам о постдипломским студијама. Међутим, могућност да послужим Цркви ме је веома надахњивала. Отишао сам по благослов код духовника, протојереја Александра Никољског и он је расејао све моје сумње: „Наравно, иди, служи талентима на добробит Цркве“. Од тада већ више од 15 година радим у Синодском одељењу.
У Цркви не сме бити места за формализам
— По чему се рад у црквној сфери у приципу разликује од световног посла?
— На мом претходном световном послу све је било јасно разграничено по зонама одговорности. Сваки запослени је имао своје задатке и није било уобичајено да се излази ван њих.
Прешавши у црквену организацију по инерцији сам у прво време радио по истом принципу. Сећам се једног карактеристичног догађаја. Мени се као запосленом у Синодском одељењу обратио човек поводом питања које је за њега било важно, али које очигледно није спадало у мој делокруг посла. Љубазно сам му одговорио дато није мој посао, извинио сам се и нисам се више удубљивао у ситуацију.
Међутим, савест ми је говорила да сам погрешно поступио. Размотрио сам ову ситуацију са владиком Пантелејмоном и он ми је тада рекао једну ствар: „Ако ти је Господ послао овог човека то значи да мораш да му помогнеш. Није битно који је проблем и да ли улази у твоју ‘зону одговорности’. Треба да посветиш човеку пажњу и да учиниш све што од тебе зависи да би решио проблем. Ако не можеш сам – нађи некога ко може. Повежи човека с овим стручњаком и увери се да је питање решено.“ То је за мене представљало слом стереотипа. Схватио сам главну ствар рада у Цркви: ове не треба да постоји место за формализам, овде је присутно управо служење – Богу и људима. Ако ми се неко обрати, ствар треба да доведем до краја, чак и ако ме се то наизглед не тиче. То није просто посао „одавде – довде“, већ је то живот, где постојим ја, други човек – и Господ међу нама.
— Како се родила одлука да посветите живот свештенослужењу?
— Кад сам завршио технички универзитет уписао се на Православни универзитет друштвених наука Светог Тихона како бих темељније проучио основе своје вере. Тада нисам размишљао о рукоположењу. Међутим, на трећој години су моји духовни наставници, независно један оддругог рекли да је вероватно време да будем рукоположен. Ректор ПУДНСТ је такође подржао ову одлуку. До тада сам већ три године био ожењен. Узгред речено, са супругом сам се упознао управо у добровољачкој служби – заједно смо ишли у дом за децу и у Руску дечју клиничку болницу. Она је дала пристанак и ја сам 2016. године рукоположен за ђакона.
— Дошли сте у Синодско одељење за добротворни рад како бисте организовали онлајн обуку. Чиме сте још имали прилике да се бавите осим овог правца?
— Онлајн обука је за мене постала прозор у сву пуноћу добротворног рада Цркве. Организујући курсеве за обуку социјалних радника из епархије буквално сам уронио у све правце социјалног служења: и у помоћ бескућницима, и у рад с инвалидима, и у проблеме људи који су патили од болести зависности, и у бригу о старцима и деци-сирочадима, у организовање хуманитарних центара, прихватилишта за труднице и мноштво других тема. Све ово се одвијало преко мене. Осим тога, због службе сам стално био у контакту с парохијским социјалним радницима и руководиоцима епархијских одељења у целој земљи. И 2019. године сам именован као одговорно лице, не само за обуку, већ и за све профилне везе с колегама на свим местима. За десет година смо обучили хиљаде социјалних радника и изградили смо врло топле и радне односе са свих 200 епархија.
Затим је избио ковид. Најугроженији су били старци који живе сами и инвалиди. Испоставило се да су они затворени код куће због самоизолације и више нису могли да дођу храм по помоћ као раније. Требало им је омогућити да се обрате за помоћ не излазећи из куће, одакле год. Тако се родила идеја о оснивању „јединственог прозора“ за помоћ – општецрквене линије која ради 24 сата дневно – 8-800-70-70-222.
„Јединствени прозор за помоћ“: како ради дежурна линија
— Реците нам нешто детаљније дежурној линији. Како она ради?
— Искрено речено, кад сам изнео ову идеју, нико није веровао у њу. Сви су ме одговарали: „Преплавиће нас молбама, нећемо моћи да се изборимо“, „Зваће нас само преваранти. Како ћемо да проверавамо по целој земљи?“, „Где ћемо наћи средства за помоћ?“, „Ко ће да ради ноћу?“...
Пошто сам до тада већ десет година радио с хиљадама социјалних радника, био сам сигуран да у Цркви има довољно људи којима је стало до других и да ћемо моћи да помогнемо свима онима који су доспели у невољу. Само треба ваљано координирати овај рад. А што је главно, био сам чврсто уверен у то да ће нам Господ, ако нам пошаље потребите, дати и могућност да помогнемо сваком од њих.
Тада ме је подржао само владика Пантелејмон, али ми ништа друго није ни било потребно. Уз помоћ „Ростелекома“ смо организовали кол-центар, створили смо алгоритам сарадње с епархијским социјалним одељењима и почели смо да ширимо информације. Прво је било неколико десетина позива дневно. На њих је одговарало пет оператера, а ја сам се практично у мануелном режиму прикључивао сваком тежем случају. Сад имамо око 300 позива дневно, 15 оператера, 10 социјалних радника и одговарајућу службу за контролу квалитета.
Посао је организован на следећи начин: оператер прима позив и утврђује проблем. Ако су потребне само консултације, даје их или преусмерава позив на службу одговарајућег профила. Ако је то само молба за помоћ, бележи је у бази. Наши социјални радници виде овај захтев и повезују се с епархијом на лицу места како би га проверили. Ако је проблем озбиљан, а епархија нема ресурса, ми се прикључујемо: административно, саветодавно или финансијски.
Најважнија нам је провера. Црква, за разлику од различитих социјалних служби и добротворних фондова ни на који начин није ограничена у пружању помоћи људима. Међутим, имамо два строга критеријума: први је да је човеку заиста потребна помоћ (да није преварант и џабалебарош) и други је – не може сам да га реши. Ако има ближње или материјалне ресурсе тако да може самостално да реши свој проблем, али жели да уштеди или не жели да оптерећује породицу – то није наш случај. Да, ми ћемо га саслушати, пружићемо му подршку лепом речју, даћемо му консултације, понудићемо духовну помоћ, али ћемо објаснити да ће у датој ситуацији бити исправно да сам покуша да реши проблем. Ми се ангажујемо кад нико не може да помогне. То су углавном инвалиди који живе сами, старци, породице са много деце или самохрани родитељи с децом који су остали сами са својом невољом.
Дежурна линија ради већ пет година. За то време смо добили више од 300 хиљада позива. И ниједном није било ситуације да нам је Господ послао човека и да нам није дао ресурс за помоћ. За многе је то била последња инстанца кад су већ изгубили сваку наду и Црква им је помогла. То је огроман број задивљујућих прича о којима једнога дана вероватно треба написати читаву књигу.
— А како сте се ви сами одлучили на организацију овог пројекта? Јер, раније није постојало ништа слично.
— Заиста, не само у Цркви, већ ни у целој Русији није било (и још увек нема) ниједне друге службе за помоћ у коју из било које тачке света у било које време може да назове било који човек и да изложи апсолутно било какву невољу и ми ћемо се потрудити да му помогнемо, без обзира на то шта му се десило.
Руска Православна Црква има више од 20 хиљада парохија у земљи. Храмови понекад постоје у насељеним местима у којима не постоји чак ни поште. А у сваком храму има људи који су вољни да помогну другима. То значи да нико осим Руске Православне Цркве и не би могао да организује пројекат оволиких размера. А Црква има такву могућност и не можемо да је не искористимо на добробит потребитих.
Сећам се једног случаја из првих година мог добровољног рада у служби „Милосрђе“. Редовно смо се сретали у оквиру свог круга, на састанцима смо анализирали тешке ситуације у којима се налазе наши штићеници и смишљали смо на који начин можемо да им помогнемо. И повео се разговор о младој удовици с троје мале деце. Раније им је помагала бака, али су се истовремено и бака и мама озбиљно разболеле и хитно им је била потребна дадиља у току следећег месеца. Добровољци не би могли да изађу на крај, зато што је помоћ била потребна свакодневно и скоро непрестано. Назвали смо проверену службу за беби-ситерке и тамо су нам навели прилично велики износ за то време – 38.500 рубља за месец дана. Нисмо имали пара. Шта да радимо? Неко је предложио: „Дајте да прикупимо новац, можда ћемо сакупити бар за недељу дана.“ И корпица за новац је кренула по кругу. Један је ставио 50 рубаља, други 100, трећи 500 – свако колико је могао. Било је много добровољаца. Кад смо пребројали испоставило се да има тачно 38.500 рубаља. За мене је то био „знак“: кад не седимо скрштених руку и кад заједно покушавамо да помогнемо онима које нам је Господ послао, решење се увек нађе.
Патријаршијска хуманитарна мисија: жетве је много, посленика мало
— Ви сте сад директор Патријаршијске хуманитарне мисије. Како сте почели да се бавите пружањем помоћи у Донбасу?
— Кад је почела евакуација становника Донбаса, 2022. године, наше одељење се активно прикључило пружању помоћи. Прво смо помагали избеглицама, а онда је постало јасно да се треба побринути и о људима који су остали у Донбасу и Новоросији. Више пута сам одлазио тамо као сарадник одељења: помагао сам у организацији помоћи становницима Херсонске области после разарања Каховске хидроцентрале, покренуо сам пројекат за обнову приватних кућа у Маријупољу. Размере предстојећег посла су биле колосалне и Свети синод је у августу 2023. године донео одлуку о организацији засебне структуре – Патријаршијске хуманитарне мисије. Дат ми је задатак да организујем рад мисије на основу целокупног мог ранијег радног искуства у Синодском одељењу за доброчинство. Прве две године сам радио као заменик руководиоца, а у децембру 2025. године сам именован за његовог директора.
— У којим правцима данас ради Патријаршијска хуманитарна мисија?
— Имамо четири главна правца. Први је социјална и хуманитарна помоћ. Основали смо 12 центара за помоћ у Маријупољу, Доњецку, Северодоњецку, Лисичанску, Берђанску, Скадовску, Токмаку, Волновахи и у другим градовима. У њих може да дође сваки човек. Наши социјални радници и добровољци разговарају са сваким, утврђују шта му је потребно и труде се да помогну. То могу бити и снабдевање намирницама, и помоћ у вађењу документа, и лекови, и грејалица, и помоћ у кући, и просто шоља чаја с разговором за усамљеног старца. Данас смо обрадили већ преко 370 хиљада молби.
Други и најважнији правац јесте помоћ у кући. Најугроженији људи су они који не могу сами да дођу до нас: инвалиди, парализовани старци закључани у својим становима. Заједно с градским администрацијама тражимо овакве људе и организујемо за њих добровољну патронажу. Код неких долазимо једном у недељу дана, а код неких свакодневно: да донесемо намирнице, да купимо лекове, да скувамо јело или просто да мало поседимо. Тамо апсолутно нема довољно световних социјалних радника. Осим тога, они су ограничени инструкцијама, а за нас нема ограничења, већ постоји човек. Трудимо се да будемо поред њега онолико колико је то потребно. Трећи правац је обнављање приватних кућа. Све је почело почетком 2023. године кад је администрација ДНР замолила да помогнемо у обнови приватних кућа у Маријупољу. Држава се бавила стамбеним фондом зграда са више станова и социјалном инфраструктуром, а за приватни сектор катастрофално није било довољно руку. Почели смо да окупљамо добровољце-мушкарце из целе земље, обичне људе који нису грађевинци. Запослили смо неколико професионалаца који су постали координатори добровољаца. Они волонтере свему уче на лицу места, организују читав циклус послова и воде рачуна о квалитету. А градска администрација им обезбеђује грађевинске материјале.
Наше бригаде данас осим у Маријупољу раде и у Јасиноватој, Авдејевки, Волновахи и Доњецку. Има врло много молби. Још има врло много људи који немају куд да иду и који живе у рушевинама. Ми им помажемо да се врате у нормалан живот.
Иако то ни сами нисмо очекивали, обновили смо већ 700 кућа, мада – послу се не види крај.
Четврти правац представља пружање помоћи у медицинским и социјалним установама. С нама су редовно у контакту руководиоци локалних болница, војних болница, старачких домова, места за привремени смештај избеглица и моле нас за помоћ. Да би лекари могли да спасавају животе, а медицинске сестре да негују пацијенте, ми се бавимо свим осталим – рибамо подове, љуштимо кромпир, носимо воду, обављамо ситне поправке и просто се налазимо поред људи, а то је већ много. Тамо влада велика оскудица персонала.
У рад Патријаршијске хуманитарне мисије је тесно укључена и наша дежурна линија. Објављујемо информације о њој на подручју зоне ратног сукоба. Само у току прва три месеца 2026. године, после телефонског позива помоћ је добило преко 200 породица које су пострадале од ратних дејстава.
— Колико људи учествује у овом раду и ко су они? Имајући у виду размере о којима сте говорили, значи да нема само неколико десетина људи!
— Апсолутно тачно, нема их неколико десетина, па чак ни неколико стотина. Кад сам први пут обилазио ове градове и села, схватио сам главну ствар: колико год помоћи тамо да се шаље – то ће мало шта променити у животу пострадалих мештана. Тамо су пре свега потребни активни људи, веште руке и срца којима није свеједно. Главна ствар коју Црква може да уради јесте да ангажује добровољце за рад. Што их више буде било, више ћемо моћи да урадимо. Читаво моје искуство у служби милосрђа чини окосницу начина на који сад градимо рад мисије: ширење информација, пријем позива, разговори, куповина карата, обука, дочек на лицу места, уређење свакодневног живота и организација рада.
Наравно, добровољци не могу да раде сами, потребни су и радници-професионалци. Међутим, њихов задатак се пре свега састоји у координацији рада добровољаца.
Тренутно у сваком тренутку у Донбасу, Новоросији и регионима у близини границе ради око 25 наших сарадника и преко 120 добровољаца. Смена сваког у просеку траје од 7 до 14 дана. Свакога месеца у добровољце Патријаршијске хуманитарне мисије се учлани око 300 људи у целој земљи. А за последње три године у добровољце се учланило већ 7.000 људи.
Ко су добровољци Патријаршијске хуманитарне мисије?
— Ко су људи који постају добровољци? И како им се неко може придружити?
— Добровољац може да постане апсолутно свака пунолетна особа. За то је довољно да попуни анкету на сајту помочьвбеде.рф или да назове нашу дежурну линију 8-800-70-70-222. Главно је да има искрену жељу да помаже потребитима и десет слободних дана за путовање.
Затим се наши координатори повезују са сваким човеком који се одазвао, обављају разговор с њим, бирају правац рада, дају му инструкције и организују пут до места на којем ће радити.
Код нас долазе најразличитији људи – и највиши менаџери великих фирми из великих градова и обични неквалификовани радници из провинције, и млади студенти и седокоси професори, и православци, и муслимани, па чак и атеисти. За свакога ће се наћи посао.
— Поменули сте разговор. Како се он одвија? Да ли то значи да не дозвољавате свима да иду Донбас?
— Са скоро свим људима који одлазе из Москве и ближе околине разговарам лично. Они долазе код нас у Синодско одељење и разговарамо. То је двадесетак људи недељно. С онима који долазе из других региона разговор или у онлајн-режиму обављају наш координатори или понекад свештеници из епархија које познајемо. То је још око 50 људи недељно.
Задатак разговора није да се људи одбију, већ да се упознамо с њима, да схватимо њихову мотивацију, да их правилно усмеримо, да им испричамо шта их чека и шта очекујемо од њих. Мада, наравно, не дозвољавамо свима да иду.
Дешава се да човек има малу децу коју нема коме да остави или да има старе родитеље којима је потребан, а хоће да иде у Донбас и да „спасава свет“. У таквим случајевима објашњавамо да су његови главни штићеници – ближњи.
Понекад се испостави да човек има озбиљне здравствене проблеме које није до краја оценио како ваља. У том случају се трудимо да га усмермо на помоћ у сопственом граду, а понекад тражимо варијанте преко локалне епархије.
Има и случајева, премда су ретки, да човек има потпуно погрешну мотивацију и да уопште нема намеру да ради.
Ипак, већина људи који подносе молбе на крају одлазе.
— А шта значи исправна или погрешна мотивација? С каквом мотивацијом људи долазе?
— Долазе с врло различитом мотивацијом. Једни иду да стекну ново искуство, другима недостаје активност у животу. Многи долазе да би испунили унутрашњу празнину, да се изборе с чамотињом или депресијом. За њих је одлазак у Донбас као лек. И то је нормално.
Истинска мотивација служења ближњем се ређе среће. Узгред речено, то није увек случај са дубоко верујућим православцима. Долазе и људи који уопште не верују у Бога, а које просто покреће жеља да чине добро. Човек је свестан: „Имам времена и снаге. Други су у невољи и желим да помогнем.“
Важна је следећа ствар. Каква год да је мотивација на почетку, одлазак у Донбас мења људе. Отрежњује их и односи све сувишно. Кад човек доноси намирице осамдесетогодишњој баки која је неколико месеци провела у подруму под бомбама и која је једина преживела из целог улаза, кад својим рукама уграђујеш прозоре на кући у којој живе и смрзавају се мала деца – то човеку преокрене душу.
Виша економска школа је 2025. године обавила социолошко истраживање међу нашим добровољцима. Испоставило се да је 94% људи до те мере било надахнуто овим искуством да обавезно желе поново да се врате. И многи се враћају. Има на стотине људи који код нас долазе по други, трећи и четврти пут. Неки су све свој одморе за наредних неколико година резервисали за Патријаршијску хуманитарну мисију. Има и случајева кад иду читаве породице.
Мисија милосрђа
— А зар неверујућим људима није нелагодно због тога што иду да раде заједно с Руском Православном Црквом?
— Па, ако иду, вероватно није. Ретко се дешава да дођу убеђени атеисти, мада има и таквих. Углавном долазе верујући људи, али потпуно нецрквени, који не знају ништа о Цркви. Кад дођу у директан контакт са Црквом почињу да мењају своје мишљење о њој. Већ се преко 20 људи крстило за време путовања.
Никад нисмо себи постављали мисионарске задатке, али служење милосрђа само по себи просвећује, посебно ако је у колективу створена правилна атмосфера. Човек је дошао, видео је да Црква није оно што су либерални медији писали до 2022. године, већ сабрање људи којима је стало до других људи, које обједињују жива вера у Христа и дела милосрђа, и схвата да жели да буде с њима, не само у раду, већ и духовно. Знамо само за људе који су се крстили за време смене. А колико добровољаца је открило за себе пут ка Цркви од оних који су били „крштени, али нису били просвећени“, то зна само Бог.
— Да ли се добровољци крсте за време путовања у локалним храмовима? Да ли на неки начин сарађујете с њима?
— Имамо врло добре односе са свим епархијама Донбаса и Новоросије и са свим храмовима у градовима у којима радимо. Координатори сваке недеље и већим празницима одлазе у један од најближих храмова. Већина добровољаца одлази на службе с њима. Иако они који то желе тога дана могу да се наспавају, обично скоро сви иду. Узгред речено, већина центара за помоћ Патријаршијске хуманитарне мисије се по благослову епархијских архијереја стационира управо при локалним храмовима. И владике, и свештеници се увек с радошћу срећу с нашим добровољцима, одржавају беседе и истичу њихов рад за време проповеди. За добровољце је то важно и драгоцено. Схватају да их људи овде поштују, цене и чекају.
И, наравно, ако неко од добровољаца изрази жељу да се крсти или да се по први пут исповеди, увек добије посебну пажњу.
— Навели сте бројку од 7.000 добровољаца. С једне стране, то је много, а с друге, у нашој земљи живи скоро 150 милиона људи. Зашто је само 7.000 отишло да помаже?
— Знате, и мене највише мучи ово питање. У нашој земљи постоји велики број људи којима је стало до других људи. Чак не можемо ни да замислимо колико их има. Скоро сваки први. Руски човек је врло уздржан споља и врло је танкоћутан изнутра. Главна ствар је да се до њега допре, да му се исприча и да се он надахне. А ако се дотакнеш његовог срца, преврнуће планине.
У Патријаршијској хуманитарној мисији постоји читаво одељење које се бави тиме што људима говори о нашим задацима и о нашем раду. Од велике помоћи нам је прес-служба Синодског одељења за доброчинство и информисање. Помажу и многе епархије. Неке централизовано окупљају и у групама одлази по 10-20 људи – из Череповеца, Рибинска, Уфе, Казана, Ижевска, Јекатеринбурга, Уљановска, Гатчине и других градова.
Људи постепено сазнају за нас и одазивају се, премда нам и на овом попришту предстоји још врло много посла.
— Шта бисте рекли онима који се још увек питају да ли треба да иду?
— Сигуран сам да је за сваког човека одлазак у Новоросију драгоцено искуство живота „не за себе“. Савремени свет је толико усмерен на сопствено „ја“, на комфор и корист. Тамо се човек одваја од ове испразности, излази из „зоне комфора“ и недељу дана живи међу другима. Помаже људима које види први пут у животу. Осећа да је доспео у потпуно други свет. И то мења његов однос према свему, између осталог, и према сопственом животу.
Људи у Донбасу су у последњих 12 година доживели такве ствари које нам не дао Бог да искусимо. Оно мало што можемо да урадимо јесте да одемо и да се потрудимо ради њих. И да притом стекнемо велику корист за себе.
Сећам се коментара једног добровољца који је написао у једном од наших четова за време повратка кући: „Имам 55 година, имам добар посао, породицу и децу и све је у мом животу сређено и уређено. Али тек сад, након што сам недељу дана радио у Донбасу, схватио сам да сам у току целог свог живота живео ради себе. За само недељу дана сам осмислио многе ствари. Тек сад, после овог путовања, почео сам истински да живим.“
Чини ми се да се управо у томе састоји најважнији задатак служења милосрђа – да помажући другима учимо да „истински“ живимо.“