Фото: Патријаршијски егзархат Африке
Званична регистрација Руске Православне Цркве у Конгу, планови за отварање нових парохија у Африци, лажне вести у медијима о врбовању Африканаца, као и превођење богослужбених књига на ретке језике континента помоћу вештачке интелигенције. О овим и другим темама у интервјуу за ТАСС је говорио патријарашки егзарх Африке, митрополит каирски и северноафрички Константин. Са архијерејем је разговарао Михаил Климовски.
— Руска Православна Црква у Конгу је званично регистрована. Колико је то било компликовано?
— Таква питања су сложена, али су потешкоће разумљиве. Наш задатак у свим земљама у којима радимо јесте да поступамо исправно, у складу са законима дате земље и легално. Зато у свакој земљи настојимо да сазнамо који је исправан поступак за прибављање државне регистрације и поступамо у складу с процедуром. Те тешкоће су уобичајене у раду и у читавом низу земаља већ смо успели да их превазиђемо и да се региструјемо.
— У којим земљама се још евентуално у ближој будућности планира регистрација или отварање нових парохија?
— Почетак верске делатности у неким земљама могућ је и пре добијања регистрације. Африка је веома велики континент и на њему постоје државе са различитим законима. У некима су закони у области верског рада толико строги да је пре добијања регистрације делатност ове врсте противзаконита, па чак и кривично кажњива. У другим земљама је процес регистрације још увек у току и можда ће дуго потрајати, што наше црквене заједнице уопште не спречава да раде у складу с важећим законима. Не можемо тек тако да купујемо земљу и градимо храмове као сталне објекте. Овај процес (регистрација – прим. ТАСС) је сад један од најважнијих праваца наше делатности, одвија се у нормалном режиму и ми га решавамо.
— Рекли сте да се у новој школској години у руске богословске школе уписало 70 афричких студената. Колики је проценат оних који се враћају у Африку да служе, а колико их, на пример, остаје у Русији?
— Сви студенти који се уписују у богословске школе из афричких земаља планирају да се врате у своје земље. Они су држављани својих земаља. Што се тиче њиховог повратка – још увек немамо дипломце, односно момке који су се већ уписали и који су завршили школовање. У најскорије време тек очекујемо прве свршене студенте.
— У последње време видимо пораст лажних информација у медијима о томе како се Руска Црква наводно бави врбовањем Африканаца за учествовање у борбеним дејствима. Да ли сматрате да се иза тога налази усклађена кампања на дискредитацији мисије Руске Цркве у Африци и који је њен крајњи циљ?
— Да, наравно, разумљиво је да је то координирано, да је циљ да се оцрни и да се, пре свега нашим верницима, прикаже како се наша Црква бави нечим чиме се заправо не бавимо. Али наши верници и свештеници виде да ми то не радимо. Што се тиче спољашњег света, ми једноставно саопштавамо истину и благонаклоно, мирно настављамо да радимо даље.
— Егзархат је присутан у 36 земаља и број свештеника је премашио 270 људи. У које регионе планирате да пре свега усмерите главне снаге?
— Мислим да мајка воли сву своју децу. Зато све снаге треба усмеравати једнако, али посебно тамо где је теже. Зато што је добро тамо где је већ добро, а тамо где је теже треба да се потрудимо. Међутим, сваки свештеник ми је најближи и најрођенији и свака парохија и њен рад захтевају мој труд.
— Много путујете у далеке парохије и у целини познајете свакодневни живот Африканаца, што улива огромно поштовање. Да ли постоје места на којима су вас служење или свакодневица највише изненадили? И ако је било таквих случајева, који стереотипи о Африци су нестали након што сте лично посетили континент?
— Пре него што сам добио послушање да идем у Африку имао сам стереотипе, као и сваки други Рус, о томе како је Африка једна држава, да је тамо врућина, пустиња, да сви унаоколо иду с аутоматима у рукама и пуцају, да половина људи умире од глади и страшних болести. И још да оне који умиру поједу крокодили и лавови. У ствари, Африка је огроман континент, величине две Русије. То значи да постоји различита клима. Тамо можете да се налазите на екватору и да носите прслук зато што је прохладно.
У једном делу Африке је лето, у другом зима. Код нас је сада крај априла (интервју је снимљен крајем априла – прим. ТАСС), а у Јужноафричкој Републици је, у суштини, крај октобра. Наравно, месец се зове „април“, али је време јесење. То је други универзум, други начин живота, а задивљујући су и природа и начин живота. Оно што ме је посебно запањило јесте да тамо живе људи, жива Црква. Они су исти као ми, негде једноставнији, негде сложенији, а негде искренији.
Има ствари које они треба да уче од нас, и постоје ствари које ми треба да учимо од њих. Навешћу једноставан пример. Знамо за проблем наталитета у нашој отаџбини. Код нас је наталитет нешто више од једног детета по жени, а тамо у неким земљама петоро деце по жени. Тамо постоји много мања зависност, на пример, од интернета, друштвених мрежа, игара и свега осталог, јер има мање технологије. И нама преостаје само да сањамо о таквом животу, имајући у виду све наше зависности од тих ствари.
— У којој афричкој земљи коју сте посетили видите највећи потенцијал за развој православне заједнице и због чега?
— Афричке земље су многобројне и имају различиту историју. Постоје муслиманске земље, и тамо можемо само да будемо присутни и да се посветимо нашим сународницима; мисија у садашњој ситуацији тамо није могућа. Постоје земље које су више наклоњене хришћанству и у којима постоји већа могућност за развој. Међутим, све што је везано за већи развој није условљено само почетним потенцијалом земље, већ и људима, јер да бисмо се бавили мисијом, потребни су нам мисионари.
Наш задатак сада није да изговарамо велике речи које се врло лако могу говорити, али за које после тога треба одговарати, већ да мирно и тихо радимо на уређивању црквеног живота.
— За последњих пола године Егзархат је обавио веће хуманитарне акције: од пружања помоћи жртвама поплава у Кенији до поделе хране у Конгу. Да ли планирате да систематизујете овај рад, можда кроз оснивање сталног фонда за пружање помоћи, или ће то увек бити реаговање на невољу кад се она деси?
— Егзархат је у овом случају главно седиште, део Руске Православне Цркве. Због тога су овакве ствари повезане са жељом људи да помогну, с њиховим материјалним могућностима. Пружање систематске велике хуманитарне помоћи људима представља врло амбициозан и велики задатак који захтева значајне ресурсе и став државе. Црква нема задатак да се бави акцијама, већ да ради.
И нека се понекад дешава да је дело врло мало, оно треба да буде реално. Акционизам је врло штетан и зато често они који се тиме баве схватају да није у питању дело, већ акција. Због тога је, да избегнемо тешке и високопарне речи, пожељно да оно што радимо буде реално.
— Поред храмова у Уганди дали сте благослов за изградњу школе и новог бунара. Да ли ће стварање такве социјалне инфраструктуре при парохијама бити приоритет у раду Егзархата?
— Поново се поставља питање могућности. Међутим, стандардна је ситуација у којој, не само у Африци, већ и у Русији парохија треба да буде средиште које привлачи све здраве снаге. У Русији кажемо да при парохији треба да постоје школе за веронауку, да треба да постоји социјални рад. У Африци је иста ствар. То је и питање чесми, и бунара, и образовних установа, у овом или оном облику, и медицинских. То је уопште норма у раду Цркве.
— Недавно је Егзархат покренуо онлајн-курсеве на француском језику. Какви су први резултати и да ли је то привремена мера или је потпуна алтернатива за школовање у руским богословским школама?
— За нас је тема образовања једна од приоритетних. И ово се односи на најразличитије облике. А онлајн-курс је само један од њих (он се неће одржавати само на француском, већ и на енглеском језику) који омогућава људима који би у будућности желели да раде на добробит Цркве, пре свега као будући ученици богословских школа или свештенослужитељи, или на другим црквеним послушањима, да начине први корак. Њима курсеви омогућавају да се мало упознају с црквеним вероучењем и са црквеном стварношћу, а нама да схватимо какви су то људи.
— Пре две године сте говорили о потреби за кретањем „у дубину“. Да ли сте за ово време успели да изградите чврст административни „костур“ Егзархата?
— Наравно, тиме се бавимо с тачке гледишта административне структуре и то је у знатној мери већ урађено, Али верујте ми да је најлакше правити „костуре“. Ипак, мој задатак је, осим тога да безусловно стварамо ове службе, учиним да оне буду испуњене реалним животом.
— Да ли се планира превођење и штампање духовне литературе у локалним шампаријама. На које језике ће књиге пре свега бити преведене?
— Основали смо духовно-просветни центар који носи име светог апостола и јеванђелисте Марка. Већ је именован његов руководилац, протојереј Тигриј Хачатурјан, познати мисионар. Створена је структура, „костур“, изабрали смо људе и посао је већ почео. Што се тиче превода: рад на превођењу је почео, одређени су почетни спискови књига које треба пре свега превести и језици на које треба преводити, зато што је наш задатак да преводимо на језике главних афричких народа, а у будућности, на све оне којима говоре наши парохијани.
Налазимо се на почетку пута. Што се тиче штампања у овим или оним штампаријама – питање је врло конкретно и увек треба гледати како је боље. Можемо да штампамо и код нас, али се поставља питање допремања. Ако штампамо на лицу места, колико је то добро? Ипак, главно је да смо кренули овим путем.
— Чуо сам да се за превођење Светог Писма на ретке афричке језике користи вештачка интелигенција. Да ли је то тачно и како се одвија?
— Вештачка интелигенција улази у наш живот. И мислим да ће проћи врло мало времена кад ћемо потпуно заборавити ову реч, зато што ће једноставно постати део нашег живота. Користимо сва могућа средства која нам помажу. Уједно, искуство показује да чак и приликом употребе техничких средстава као што је превођење помоћу вештачке интелигенције текст свеједно треба да провере људи којима је то матерњи језик, зато што поред механике постоји и живо искуство, жива реч.
— Више пута сте истицали: „Ми смо у Африку дошли на дуг период.“ Како видите Патријаршијски егзархат за 5-10 година?
— Црква је Божја Црква и глава Цркве је сам Бог. Због тога Он као архијереј над архијерејима одређује њену будућност. И у Његовој вољи се налази овакав или онакав живот Цркве. Ако узмемо историју Руске Православне Цркве уочи револуције тешко да су људи који су живели 1915. године могли да замисле шта ће се десити 1922. године.
Сећам се прославе 70-годишњице Октобарскe револуције, кад је све било обележено црвеним заставама у складу с Лењиновим заветима и у сусрет победи комунизма. Прошло је неколико година и Совјетски Савез више није постојао. Појавила се нова Русија у којој се комунизам није често помињао у пристојном друштву.
Зато, што се тиче Цркве, то је Божја Црква и како Њему буде било угодно, тако ће и бити. Желео бих да то буде заиста Православна Црква, изграђена на исправном темељу, исправном богослужењу и на личној побожности клира и верника.
— Шта бисте желели да саопштите афричкој пастви која се суочава с огромним бројем земаљских потешкоћа и искушења?
— Мислим да ни руска паства не заостаје по броју земаљских потешкоћа и искушења. И не бих у том погледу Африканце издвајао од других. Узгред речено, и они би желели да их други сматрају равноправнима, а не нарочитима. Због тога су жеље врло уобичајене: живите по заповестима Божјим, волите Бога и волите људе. И чините оно за шта сте постављени.