Москва, 14. мај 2026. године
Дана 14. маја 2026. године, на заседању Светог синода, прочитан је извештај председника Синодске комисије за канонизацију светаца, тројицког епископа Панкратија, у вези с молбом митрополита орловског и болховског Тихона да се име Атанасија Андрејевича Сајка уврсти у поименични списак Сабора новомученика и исповедника Руске Цркве, саопштава Патриархија.ru.
На архијерејском јубиларном сабору 2000. године донета је следећа одлука: „Након овог Сабора поименично укључивање у списак већ прослављеног Сабора новомученика и исповедника руских врши се по благослову Његове светости патријарха и Светог Синода, на основу претходних истраживања која обавља Синодска комисија за канонизацију светаца“ (тачка 14 Дела о Саборном прослављању новомученика и исповедника руских).
Свети синод је донео одлуку о томе да се име Атанасија Сајка (+1967) уврсти у поименични списак Сабора новомученика и исповедника Руске Цркве, у збор исповедника. Спомен на блаженог Атанасија Сајка, исповедника, вршиће се 22. априла / 5. маја, на дан његовог упокојења. Часне остатке блаженог Атанасија Сајка, исповедника, у случају да буду обретене, треба сматрати светим моштима и указивати им заслужено поштовање. Синод је донео одлуку да се ради поклоњења сликају иконе новопрослављеног свеца у складу са одлуком VII Васељенског сабора.
Име блаженог Атанасија Сајка такође је уврштено у раније одобрени сабор орловских светаца.
***
Атанасије Андрејевич Сајко је рођен 1887. године у селу Даничеву у Волињској губернији у породици службеника. Од 1905. до 1908. године је служио војску, а од 1910. до 1916. године је радио у различитим установама. У родно село се вратио 1917. године и ту се запослио као радник.
У јулу 1920. године је ухапшен и интерниран у град Орјол у концентрациони логор бр. 1, где се налазио до новембра исте године. После ослобођења се настанио на звонику Богојављенске цркве у граду Орјолу и од тада је почео да се подвизава подвигом јуродивости. Почетком 1920-их година, после исцељења од тешке болести, по благослову духовника је отшао у манастир. Од 1926. до 1931. године је певао за певницом цркве Васкрсења Господњег на бившем манастирском Афанасјевском гробљу у Орјолу.
У априлу 1931. године је поново ухапшен. Оптужен је да је „у маси верника вршио агитацију против активности совјетске власти и партије у селу“. Атанасије је приликом давања исказа потврдио да је на питања људи о уласку у колхозе одговарао негативно, али је остале оптужбе одбацио. У забелешки Орловског оперативног сектора Уједињене државне политичке управе наведена је следећа карактеристика: „Врбовање је бесмислено, даља обрада није потребна“. Дана 28. октобра 1931. године кривични поступак против низа лица међу којима је био и Атанасије је обустављен због тога што није било доказа за кривично дело.
Атанасије је 1932. године примљен у Орловску психијатријску болницу у којој је провео 9 година. Код њега је у болницу долазило мноштво верника ради савета и утехе. Од 1941. до 1948. године подвижник је живео у Орјолу, певао је за певницом у храму и помагао је становницима града у домаћинству. У ратним годинама је крепио људе, давао је духовне савете, упозоравао је на невоље, причао је о судбинама војника и заробљеника.
Од 1948. године је неколико пута био ухапшен и смештан у душевне болнице у којима је провео још 7 година. У историји болести лекари су увек истицали религиозност, мир, дружељубивост и добро расположење Атанасија. За све време које је проводио у болницама код њега су, као и пре, долазили људи по помоћ и савет.
Атанасије Андрејевич се упокојио 5. маја 1967. године у 81. години живота. Сахрањен је на гробљу Светог Јована Крститеља у Орјолу.
Без обзира на то што је у болницама провео преко 18 година у његовом психичком стању нису установљени симптоми медицинсих поремећаја. Достављени списи из архива истраге и историје болести из душевних болница (Орловске, Вороњешке и Томске) документовано потврђују исповеднички пут подвижника.
Пример његових хришћанских врлина – кротости, незлобивости, трпљења и смирења служио је као поука за људе који су долазили код њега. Поштовање исповедника почело је још за његовог живота и траје и данас, након више о 55 година после његовог упокојења. Постоје сведочанства о чудесној помоћи по молитвама упућеним подвижнику вере од којих су нека забележена у медицинским документима.