На последњем степенику митарстава на путу ка Царству Небеском човекова душа полаже свој последњи испит. И чак и ако је строго држао постове, ако се ограничавао у свему, ако се непрестано молио, али није био милосрдан према другима, сви његови „успеси“ постају бесмислени и њихова вредност тежи нули. Чак и Господ Који је, као што знамо, дуготрпељив и многомилостив, због наше немилости према другима може да пресече пут према Себи.
Велике кнегиње Олга и Татјана Николајевна с рањеницима. Царскоселска болница. Први светски рат
Милосрђе је увек било и остаје најважнија хришћанска врлина која нас подстиче на то да улажемо напоре тела и духа на добробит ближњих и људи који нам нису нарочито блиски како бисмо испуњавали заповест о љубави према Богу, да у сваком човеку видимо Његов лик, без обзира на статус, врлине и мане – како своје, тако и онога коме је помоћ потребна.
Стране принцезе – руске подвижнице
Царица Александра Фјодоровна и њене кћерке су три године, од самог почетка рата све док нису биле ухапшене, служиле у војним болницама као обичне милосрдне сестре. Да ли у светској историји постоји још неки пример да су супруга и деца владара годинама лично неговали рањене војнике? Царица и њена рођена сестра су биле принцезе енглеске крви из протестантске Немачке и имале су родбину у целој Европи, али су једине свој живот и све своје снаге у потпуности посветиле делима милосрђа.
Јелисавета и Александра Фјодоровна
Оне су примиле свето православље и постале велике подвижнице које су својим животом и својом смрћу доказале оданост Богу. Доброчинство или, како се оно називало у Русији – труд милосрђа – било је традиционално у царским домовима. Обичај пружања помоћи сиромасима поштовао се у току целе историје рода Романова, али је врхунац достигао у периоду владавине Николаја II.
Царица Александра Фјодоровна с рањеницима у војној болници. Царско Село. Први светски рат
Царица је за војну болницу дала просторије свог дворца у Царском Селу где је породица стално живела, а Јелисавета Фјодоровна је за сличне потребе дала зграду коју је подигла за Строгановску школу у Москви и где се данас налази Московски архитектонски факултет. И, наравно, сви добро знају за обитељ милосрђа Свете Марте и Марије коју је велика кнегиња такође основала недуго пред почетак рата.
Царско дело
Александра Фјодоровна је већи део свог живота у зрелим годинама патила од хроничне неуралгије фацијалног нерва и исцрпљујуће срчане болести. И поред тога се није нимало штедела. Још пре Првог светског рата који се пре доласка бољшевика на власт (који су га на крају изгубили и због тога су променили њен назив) звао Велики или Други отаџбински рат, заједно с породицом је непрестано чинила дела милосрђа отварајући мноштво фондова и комитета. На пример, основала је „Друштво за заштиту мајчинства и новорођенчади“. Под старатељством царице била су породилишта у којима су лекари давали савете трудницама. Царица је отварала јаслице за бебе и дечје вртиће. Прва школа дадиља и гувернанти у Русији такође је отворена захваљујући царичином труду. Премда је обично била стидљива, постајала је смела и одлучна кад се радило о побољшавању живота деце.
Николај Александрович и Александра Фјодоровна су давали огромна средства у добротворне сврхе, редовно смањујући сопствене трошкове који су ионако били мали, посебно ако се пореде с трошковима европских монарха. Легендарни „Бели цвет“ такође је организовала царица: за борбу против туберкулозе на сајмовима је успевала да заради огроман новац продајући заједно с децом на улици ручне радове који увек били направљени с изузетним укусом.
Свакодневица у рату
Одмах после почетка рата царска породица је отпутовала за Москву у Успењски храм у којем се још Александар I молио пре почетка рата с Наполеоном. По повратку у Петербург спартански начин живота породице је постао још једноставнији. Цар је лично захтевао да због отежаног снабдевања намирницама трпеза постане скромнија. Ако су чланови породице и шили неку одећу за себе, то је била само униформа милосрдних сестара, а и иначе су све три године за време рада у болници царица и деца носила исту одећу – закрпљене хаљине и изношену обућу. Сва средства су се трошила на доброчинство. Цар се налазио или у Главом штабу или на фронту.
Милосрдне сестре: царица Александра Фјодоровна, велике кнегиње Олга и Татјана и дворска дама Ана Вирубова. Први светски рат
Царица се о првих дана рата посветила рањеницима и ангажовала је за то своје старије кћерке. Кад је избио рат, 1914. године, Олга Николајевна је имала око 19, а Татјана Николајевна је тек напунила 17 година. Александра Фјодоровна, Олга и Татјана су почеле да похађају курсеве за милосрдне сестре пажљиво слушајући сва предавања и усрдно се припремајући за испите из практичног дела како би имале право да раде равноправно с осталим медицинским сестрама. Часове су похађале код познате следбенице чувеног хирурга Пирогова Вере Гедројц, која је увек цитирала свог учитеља: „Главни циљ хируршког и административног рада на попришту ратних дејстава не треба да буду операције које се обављају на брзину, већ правилно организована нега рањеника и конзервативно лечење у најширим размерама.“
Царица Александра Фјодоровна обавља превијање у присуству В. И. Гедројц
Након успешно положених испита сваки дан су проводиле негујући рањенике који су евакуисани у Царско Село, доносећи чак и самим својим присуством радост и утеху. Царица се потпуно посветила болничком раду. У њега је улагала све своје снаге са жаром и страшћу који су за њу били карактеристични, и премда је њено здравље било знатно нарушено, испољавала је запањујућу издржљивост. Господ и захвалност рањеника давали су јој снагу да увек и изнова чини свој подвиг.
Олга Николајевна и Татјана Николајевна Романова у војној болници с рањеницима. Први светски рат. Царско село.
На личну молбу Александре Фјодоровне у земљи је отворено 70 војних болница, опремљени су санитетски возови, прилагођени за превоз рањеника у позадину на посебан начин – кретали су се споро, али безбедно за тешке рањенике. Организован је магацин Њеног Императорског Величанства који је армију снабдевао рубљем и завојима. Царица је, осећајући својим танкоћутним срцем колико је за многе рањене војнике који нису могли да се крећу важно да се помоле у црквеној атмосфери на коју су навикли од детињства, од својих средстава опремила мобилну цркву која се превозила по војним болницама.
Такође, царица је оснивала комитете за помоћ избеглицама и породицама чији су хранитељи били мобилисани за рат. Одговорност за њихов рад поверила је старијим кћеркама. Ови комитети су имали одељења у многим градовима у Русији и били су врло популарни. Треба истаћи да су се на пример Александре Фјодоровне угледале многе мецене из Руског царства. Приватна иницијатива се никад пре тога није испољавала с таквим полетом и милосрђем.
Три сестре
Оне су обављале најтежи и најпрљавији посао, а притом је свака од њих имала своје таленте. Александра Фјодоровна је радила и у операционој сали помажући у тешким операцијама. Царица се држала храбро и увек је налазила речи утехе за рањенике. А захтевни доктори су увек истицали да су ретко имали прилике да сретну тако сталожену, вешту и способну хируршку сестру као што је Татјана Николајевна. Велика кнегиња Олга Николајевна чији су здравље и нерви били слабији није могла дуго да остане да ради као хируршка сестра, али се зато у потпуности посветила животу војне болнице, чистећи за болесницима равноправно с другима.
Милосрдне сестре – царица Александра Фјодоровна и велике кнегиње Олга и Татјана
Једном се десило кад је уочи вечерњег парастоса за официра који се упокојио у војној болници на којем је због великог броја окупљених било тесно и загушљиво, друг покојника изашао из гробљанске цркве на ваздух, где га је потресао призор који је угледао. Изненада се код ограде зауставио аутомобил из којег је изашла дама у црнини која није одмах отишла у храм, већ је прво обишла један гроб, затим други и тако све док није обишла све и молила се пред сваким крстом. Кад је дошла до официра он је у њој препознао царицу која се сама, усред ноћи, молила за душе оних који су их положили за своје другове.
Мале старатељке
Велике кнегиње Марија и Анастасија обилазе рањенике. Први светски рат
Млађе велике кнегиње због свог младог узраста нису могле да раде као милосрдне сестре (Марија је напунила тек 15 година, а Анастасија 13), али су свакодневно долазиле у војну болницу при царској цркви Светог Теодора (војна болница за официре и ниже чинове у име великих кнегиња Марије и Анастасије), а дању су заједно са старијим сестрама обилазиле остале. Понекад је у овим обиласцима учествовао и десетогодишњи Алексеј Николајевич који је волео да општи с рањеницима који су се веома радовали разговорима с њим.
Велике кнегиње Марија и Анастасија с рањеницима
Млађа деца су шила рубље за војнике и њихове породице и припремала су завоје. И обе мале принцезе су веома жалиле због тога што због година нису могле да постану праве милосрдне сестре као њихове старије сестре Олга и Татјана. Међутим, у њихове обавезе је спадало свакодневно општење с рањеним војницима, што су веома заволеле поставши праве дадиље-старатељке за војнике који су лечени у болници. Марија и Анастасија су сваког знале поименце. Играле су се с рањеницима који су се опорављали или су се једноставно распитивале о њиховом животу и породицама како би им скренуле пажњу са тешких болова и бриге.
Велике кнегиње Олга и Татјана у Царскоселској болници. Први светски рат
Захваљујући таквом свакодневном труду и бескрајном милосрђу рањеници су Александру Фјодоровну називали царица-мајчица, а њене кћерке су им постале као рођене сестре. Све су умеле да утеше и укрепе војнике и официре с подједнаком љубављу као рођена мајка.