Тешко је писати о хришћанскоj уметности. Одмах се поставља питање супротстављања световне и хришћанске (црквене) уметности. И овде чак ни професионалци често не могу да дођу до заједничког имениоца. Уметност иконописа је читав поглед на свет кроз који човек схвата смисао творевине. Православна икона мање приказује, а више пројављује и ближа је књизи него слици. Уједно, поштовање правила у иконопису не омета слободу стваралаштва. Многи познати иконописци су се придржавали истог канона, али се њихова дела по начину извођења у великој мери међусобно разликују.
Ми, са своје стране, све желимо да упознамо са радовима из радионице Антона и Олге Перов, да испричамо и покажемо јединствена дела на порцелану. Зато смо интервјуисали сликара на керамици Антона Перова у његовој московској радионици у којој већ око пет година ствара своје радове заједно са супругом Олгом.
***
Дмитриј Гољцов (ДГ):
Антоне, реците нам – како је све почело? Шта вас је подстакло на то да се бавите овим правцем у стваралаштву?
Антон Перов (АП):
Ја сам по струци инжењер и радио сам у једном од научно-истраживачких института у главном граду. У тешким деведесетим годинама мноштво производних предузећа и научних центара је било затворено. Тако сам се обрео у фабрици у Гжелу. Тамо сам рекао шефу службе о томе да сањам да будем сликар. Дао ми је лист папира и рекао: „Цртај.“ Прве две недеље сам управо то и радио (можда шеф тада просто није имао времена за мене). После тога сам проучио технологију производње порцелана и учио сам од мајстора. Затим сам радио у низу производних линија где сам почео сам да стварам. Супруга Олга и ја смо 2000. године одлучили да отворимо сопствену радионицу. Она је завршила Ванредни народни уметнички универзитет (ВНУУ) и такође се бавила сликањем на керамици. Пронашли смо просторију за радионицу – у то време је то био подрум до пола поплављен водом. Уредили смо га и свој стваралачки пут смо повезали с овим местом. Од тада скоро двадесет пет година радимо у нашој радионици у Москви. Сад супруга и ја овде заједно стварамо.
ДГ:
Који је био ваш први озбиљан рад? Наведите примере јединствених сложених радова (пројеката).
АП:
Први озбиљан рад је фасадна икона на храму Покрова Пресвете Богородице (село Перхушково, Одинцовски градски округ у Московској области). Такође, наша радионица је направила порцелански иконостас за манастир Покрова Пресвете Богородице (село Лешје, Србија). Уметници радионице су направили фасадне иконе за храмове Гребњевске иконе Мајке Божје (град Одинцово), Покрова Пресвете Богородице (село Перхушково, Одинцовски рејон), Свих светих у Красном селу (Москва), иконе Мајке Божје Нечајанаја Радост (град Алатир, Чувашија), подворје Тројице-Сергијеве лавре (Москва), као и за храмове у Тулској и Калушкој области. Многи наши радови се налазе у приватним колекцијама.
ДГ:
Реците нам нешто о технологијама, специфичности производње и осликавања ваших дела.
АП:
Сами припремамо сировине. Ради тога купујемо прашак за порцелан који растварамо у бурадима. Прашак мешамо с водом док не постане густ као павлака. Разливамо га у калупе. Треба рећи да се сировина смањује приликом сушења и да треба доливати по мало раствора. Она може да се скупи и 16% и 20%, управо зато кад додајемо било какве уметничке елементе урачунавамо скупљање, односно, правимо више материјала од самог почетка. С годинама смо научили да то радимо одока. Процес може да траје пет минута, а може и сат и по времена, у зависности од величине и сложености сировине. Затим сировину стављамо на стакло да би постала идеално равна, пошто порцелан поседује „сећање прве деформације“. Припремамо производ: чистимо и уклањамо вишак. Затим следи фаза првог печења на температури од 800 степени. Прво печење омогућава сировини да посане тврђа. После тога се специјалним бојама за порцелан наноси цртеж. Боје се наносе испод глазуре и изнад глазуре. Назив боје говори о томе кад се наноси – пре или после процедуре наношења глазуре. Глазура по саставу веома личи на порцелан и сам цртеж после њеног наношења постаје бео. Следећа фаза је друго печење у току којег глазура постаје провидна и после које се виде боје. Онда иде наношење боја изнад глазуре (то су врло често златни елементи) и производ се пече по трећи пут.
ДГ:
Колико времена уметнику треба да створи своје дело? Да ли у стваралаштву постоје јасно одређени канони? Да ли у вашем послу постоје уметничке забране? Где проналазите надахнуће?
АП:
Порцелан је тешка основа за сликање, боје се дуго суше, пада прашина. Важно је да се ради брзо и уредно, да се не би замазао цртеж. Истовремено, порцелан је дуготрајан и отпоран материјал. Рокови умногоме зависе од наручиоца, као и од величине рада. Моја супруга је једном обавила посао за један дан, али се икона у просеку слика недељу дана. Велике иконе смо сликали по две недеље. Наравно, канони постоје и ми их се придржавамо. У православној уметности се поштују многа правила и наши радови су у складу с њима. Недопустиво је приказивање светаца из профила, треба да постоји обрнута перспектива кад су линије перспективе усмерене према гледаоцу, односно, стапају се у његовом срцу, сваки детаљ иконе има дубоки смисао и симболику. Задатак иконе није да гледаочев поглед ужива у њој – ликови треба да представљају оличење неземаљске суштине, продуховљености и божанствености. Иконописци се данас ослањају на византијски иконописни канон који је усвојен 787. године на Седмом васељенском сабору. На пример, једном ми се на изложби десио смешан догађај – девојчица је погледала моје радове, пришла ми је и упитала: „Чико, зар ви уопште не умете да цртате?“ Односно, тема канона је сложена... Истовремено се не слажем с тим да приликом стварања иконе треба строго поштовати користити одређене боје, начин осликавања лица светаца ли то да коврџа косе треба да буде насликана само у једну страну и на само један начин. Што се тиче надахнућа, без њега се не може стварати. Ја га црпим у свету око себе, у Библији, у Јеванђељу.
Коментар аутора:
Деведесете године прошлог века су представљале сложен период у нашој историји. Оне су промениле животе многих људи: једнима су уништиле судбину, а другима су подариле наду и подстакле су их да окрену нову страницу у животу. Без обзира на строге каноне у хришћанском иконопису постоји стваралачка слобода. Управо слобода, а не самовоља. Канон који ограничава уметника уједно му даје слободу стваралаштва. С једне стране, оквири не дозвољавају иконописцу разновртност, али се захваљујући њима стваралачка енергија уметника не усмерава у ширину, већ у висину – ка духовној компоненти ликова које ствара. Зато се слажем с тим да је главни задатак уметности да очисти срце човека, уметника, зато што чисто срце не може да рађа „прљаве“ ликове. За мене до овог сусрета порцелан и хришћанска уметност нису представљали нешто што може да се подудари, да има додирних тачака и да чини целину. На порцелан сам увек гледао као на елемент „луксуза“ заборавивши да је порцелан пре свега светлост и прозрачност као што су то помисли истинског иконописца. Због тога ми, критичари, треба да се повучемо са својим академским захтевима према делима у тренутку кад видимо да уметникове очи пламте чистом унутрашњом светлошћу.
