У име Оца и Сина и Светога Духа!
У Херсонесу Тавричком је склопљен брак. Пре више од хиљаду година овде се десио догађај који историјска логика ни дан-данас не може да оцени по заслузи. Срела су се два потпуно супротна пола: јаросна и необуздана енергија северњачког ратника и хиљадугодишња и префињена мудрост византијске принцезе. Владимир и Ана.
Овај брак је створио јединствену, велику и парадоксалну легуру коју данас називамо „руски човек“.
Ми смо византијски Руси, византијски Варјази.
У нашим венама тече крв људи који имају окретност Варјага и византијску душу. Ми градимо жестоке, а понекад и беспоштедне државе – то смо наследили од Владимира, од његове гвоздене воље и умећа да влада простором. Међутим, унутар ових сурових зидина увек, у свим вековима, тражимо „невидљиви град Китеж“ – управо ону небеску истину коју је у Русију донела Ана.
Овај савез је кључ за све загонетке нашег бића. Зашто је Русија толико непредвидива? Зашто се не уклапа ни у западне, ни у источне калупе?
Зато што је Русија хиљадугодишњи дијалог Владимира и Ане у сваком од нас. Погледајте нашу историју: ми можемо да ратујемо као нико други на свету. Кад непријатељ стоји на прагу у нама се буди исти онај јаросни Варјаг који је у „Повести о древним временима“ назван Рус. Али шта се дешава после битке? Ми не идемо да пирујемо на костима непријатеља. Градимо храмове на местима битака. Чак и кад бранимо своју земљу, молимо Бога да прими покајање за људску крв коју смо пролили. Тада у нама проговара Ана. Овај глас нас подсећа на то да је сила без правде – ђавоиманост, а да је власт без милосрђа – пут који води у погибељ.
Ми смо народ који гради империје, али сања о манастиру. Ми стварамо најмоћније армије, али наши главни јунаци остају кротки страстотрпци Борис и Глеб – Анина деца одгајена на јеванђељском млеку. У њиховој кротости је корен наше снаге, у њиховој жртви је онтолошки код руског духа.
У томе се састоји наша трагедија, али и наша непобедива сила. Запад види нашу „варјашку“ опну и плаши је се. Исток види наш нуморан немир духа, нашу неспособност да се зауставимо, нашу вечиту чежњу за нечим чега још увек нема – и не схвата је. А ми живимо у овој напетости. Градимо „Трећи Рим“ с јасном свешћу о томе да је наш истински дом – на Небесима.
Данас, кад свет поново покушава да нас раскомада, важно је да се сетимо овог херсонеског корена.
Ако у нама победи само „Владимир“, бићемо бездушна машина која саму себе прождире. Ако у нама остане само „Ана“ – остаћемо незаштићена жртва у свету грабљиваца. Наша мисија је да сачувамо њихов савез.
Бити плод овог савеза значи поседовати снагу која је у стању да заштити Истину која нам је поверена, али и мудрост да се ова сила не претвори у зло. А то значи градити државу као тврђаву у којој сија Храм.
Ми смо наследници њихове љубави, њихових спорова и њиховог заједничког избора. И све док је ова дијалог жив у нашем срцу Русија остаје жива, непредвидива и непобедива сила у историји.
†
Али имајмо на уму: у сваком нараштају у Русији има сила које сањају о томе да раскину овај брак. Да нас претворе у голу силу без форме, у империју без душе, у песницу без молитве. Или – да нас претворе у чисту форму без снаге, у културу без државе, у апстрактни дух без тела.
Сваки пут кад смо покушавали да будемо само Владимир, рађали смо силу без одрживог циља, империју која прождире своју децу. А сваки пут кад смо покушавали да будемо само Ана, препуштали смо се немоћи, мучном сањарењу, лепим речима и празнини. Све наше катастрофе су покушај развода. Сва наша васкрсења су повратак венчању.
Живи смо само заједно. Викинг и византијска принцеза. То није наша слабост. То је наша природна грађа. То је наша суштина. Напослетку, то је наша генетика. И у томе се крије наша вечита загонетка и наша неисцрпна снага.
†
Тада, пре хиљаду година, да би се прихватила Византија био је потребан геније једнак величини Новог Рима. И испоставило се да је Владимир такав геније. Он не само да је „пристао“ на веру, него ју је прихватио. Био је довољно велика личност да схвати да не узима за супругу само обичну жену, већ саму Историју. Било је то испуњење великог предназначења. Византија је већ била на заласку своје земаљске славе. Владимировим потомцима је било суђено да преузму Крст из све слабијих руку василевса. Међутим, управо је равноапостолни кнез први примио штафету цивилизације и пренео ју је на снегом покривене равнице севера почевши да гради ковчег за византијски дух. Русија је постала место на којем је наслеђе ћесара и отаца Цркве нашло своје ново и бесмртно уточиште.
И овде се приближавамо невероватној ствари. Овај брак је почињао као хладна нагодба, као сувопарни политички уговор потписан крвљу и мастилом. У њему није било места за романтику: били су ултиматум варвара и очај империје. Међутим, Бог је учинио чудо: прагматични споразум је прерастао у истинску љубав. Челик и злато се нису само додирнули – претопили су се и слили. Владимир није просто „узео жену“ – заволео је Светлост коју је она носила. А Ана је у страшном мужу успела да види велику душу која жуди за преображајем и на само извориште руске породице Ана је донела Византију као драгоцени мираз. Из овог савеза, из ове тихе домаће победе љубави над рачуницом родило се нешто што свет још није видео.
†
Истаћи ћемо: Запад је Христа примио као што ученик прихвата учитеља – кроз школу, кроз катихизис, кроз латинску граматику и римско право. Његова вера је почела од лекције. Наша вера је постала брачни савез Владимира и Ане који се бескрајно воле.
Лекција се може заборавити. Брак, било да је успешан или тежак, не може се заборавити. Ненаучена лекција се може научити и испит се може положити. А брак или постоји или га никад није било. Због тога је развод у хришћанству забрањен и Црква га дозвољава само у виду крајњег израза снисходљивости. Учитељ одлази кад се час заврши. Жена остаје у породици или, у трагичним случајевима, у сећању.
Ево зашто у ХХ веку, кад нам је било одузето све – и књига, и језик, и историја – вера није умрла. Није то била вера научена из уџбеника. Оно што је рођено у породици не држи се у сећању разумом. Оно што је рођено се у сећању држи крвљу. То чини породица.
Ана је Русији родила прве руске свеце. Њихова имена су Борис и Глеб. Погледајте их: у њима нема ни капи варјашке свирепости, али у њима постоји челична варјашка воља. Они су свету показали светост невиђене врсте – страстотрпљење. Одбили су да подигну руку на брата чак и по цену сопственог живота. Приставши да буду жртве спречили су најстрашније – међусобицу.
Откуд то у деци дојучерашњег паганина? То је генетика њихове мајке уткана у снагу њиховог оца. Борис и Глеб су живи доказ за то да се брак у Корсуну није одиграо само на папиру, већ и у вечности. У њиховој жртви је сва будућа руска душа: снажна толико да може да дозволи себи највећу раскош – да буде кротка. Управо Борис и Глеб које је убио старији брат опијен свешћу о дугоочекиваној власти, постали су истински наследници наше земље.
†
Ана у историји неће остати као просветитељка, премда се у просвећивању Х века које има гигантски значај и димензије несумњиво виде и њена несвакидашња воља, ум, знања и напослетку – и пре свега – вера. Истински просветитељ био је њен равноапостолни и моћни супруг. Ана је у судбину своје отаџбине ушла као прва велика мајка Русије. Не метафорички. Реално. Биолошки. Државно. Духовно. Културно.
Ко још у нашој историји може да стане поред ње по величини мајчинског дара?
Ми смо деца Владимира и Ане. И у томе су наше призвање, наш крст и наша победа.