Уочи храмовне славе цркве Светог Николе у Ници надлежни владика Корсунске епархије митрополит Марко је дао свој први већи интервју после именовања на ову дужност. Разговарали смо о призвању, о православљу у иностранству, омладини, унутрашњој слободи, руској култури и о томе зашто у свету спољашњег успеха човек све чешће тражи тишину и смисао.
Корсунски митрополит Марко (Головков)
„У вишим разредима сам први пут почео озбиљно да размишљам о смислу живота“
– Преосвећени владико, кад сте први пут осетили призвање за служење?
– Вероватно сам о служењу Цркви почео озбиљно да размишљам још у вишим разредима у школи – деветом или у десетом разреду. То је узраст кад човек почиње истински да размишља о смислу живота и о сопственом путу.
Одрастао сам у верујућој породици. Моји родитељи су били дубоко религиозни људи. Отац је похађао богословску школу иако није постао свештеник. Ипак, целог живота је радио при храму: био је појац, помагао је и обављао је различита послушања.
У нашој кући је постојала велика библиотека духовне литературе. У совјетско време се верске књиге практично нису издавале и зато су то углавном били богословски радови који су издати пре револуције и журнали богословских академија. И управо тада сам почео да читам свесно, да размишљам о вери и да тражим одговоре на важна питања.
Постепено сам почео да схватам да бих желео да живот посветим служењу Цркви. После школе сам одлучио да се не уписујем на световни факултет. У то време је за упис на богословију обично било потребно да човек има одслужен војни рок и зато сам две године служио војску, а после тога сам се уписао у Московску богословску школу у Сергијевом Посаду.
„Данас је изузетно важно да човек чује унутрашњи глас“
– Ваш пример је изузетно важан за младу генерацију. Данас је многима тешко да одлуче шта желе у животу. Чини ми се да је данас изузетно важно да човек чује унутрашњи глас и да схвати у ком правцу га срце заиста води.
– Да, наравно. Много тога потиче из породице, од духовног темеља који човек стиче у детињству.
Много тога потиче из породице, од духовног темеља који човек стиче у детињству
– Поменули сте да је у вашој породици било много књига. Да ли постоји нека књига која је посебно утицала на вас?
– Тешко бих могао да наведем конкретну књигу. Читао сам врло различите текстове – чланке и богословске радове. Свака књига је у извесном тренутку одговарала на одређена животна питања.
„Задатак епископа је да буде оруђе Божјег Промисла“
– Недавно сте дошли на чело Корсунске епархије. Како доживљавате ову мисију?
– Задаци епископа су увек исти, независно од земље и места на којем служи. То је служење Богу и људима.
Епископ треба да се брине о свештеницима, да им помаже, да их поучава и да води рачуна о томе да црквени живот буде људима на корист.
Ако говоримо о дубљем смислу, задатак епископа је да буде оруђе Божјег Промисла.
С једне стране, он треба да буде обичан трудбеник у Христовом винограду, а с друге, он кроз своје служење треба да помаже људима да проналазе пут ка спасењу.
„У Руској Цркви нема национализма“
– Руска православна традиција у иностранству живи у специфичном културном контексту. Многи млади православци су рођени у Европи и одрасли су овде, али и даље одржавају везу с Црквом. У чему видите улогу Цркве за овај нараштај?
– Православље је увек дубље од националности. Вера постоји међу најразличитијим народима и културама.
Ако је реч о Руској Православној Цркви, њој је историјски увек била својствена отвореност. У руској црквеној традицији нема национализма. Напротив, човеку друге културе и другог порекла се посвећује изузетна пажња ако стекне веру.
Рус у другом уме пре свега да види човека.
Управо зато се у многим парохијама у иностранству људи најразличитијих националности осећају као код куће. У нашим храмовима се заједно моле Руси, Французи, Молдавци, Украјинци и представници других народа. И Црква постаје место које људе не дели, већ их обједињује.
Сетио сам се једне приче из времена Другог светског рата.
На северу Русије је заробљен немачки војник који је умео да вози кола. Одређен је да ради заједно с руским војником: превозили су терет и успут су примали људе. Путници су им понекад давали новац.
Руски војник је на крају дана зарађени новац поделио на равне части и половину је дао немачком заробљенику.
Овог човека је то потресло. Он је дошао као непријатељ, одгајен у складу с националистичком идеологијом, а видео је људски однос према себи. Касније, кад се вратио у Немачку, постао је присталица руско-немачког пријатељства и чак је убедио чланове своје породице да науче руски језик.
Вероватно се управо у таквим поступцима огледа истинска снага људске душе.
„Црква је место за љубав“
– Да ли Црква данас може да буде место за дијалог?
– Не само да може, већ и јесте место за дијалог, љубав и живот.
Главно је да се дијалог одвија у љубави, а не у агресији и у сукобима.
Црква људима помаже да се међусобно разумеју чак и онда кад спољашњи свет покушава да их подели
Данас, посебно у ово нимало лако време, у нашим храмовима се моле људи различитих националности – Руси, Украјинци, Молдавци и многи други. И Црква људима помаже да се међусобно разумеју чак и онда кад спољашњи свет покушава да их подели.
„Ница за мене представља слику старе Русије“
– Ваша посета Ници је уприличена поводом храмовне славе Никољске цркве. Шта ово место значи вама лично?
– Веома волим овај храм. За мене он представља слику старе Русије коју више никад нећемо видети.
Сећам се речи Ивана Буњина који је говорио: „Наша деца никад неће сазнати колико је Русија била дивна земља.“
И заиста, Русија је некада била врло компактна и врло органска земља. Наравно, у њој је било одређених сложености и тешкоћа, али су уједно постојале посебна култура, племенитост и дубина.
Храм у Ници није само леп храм. Он је део историје руске емиграције, део сећања на руско присуство у иностранству.
Овде сам се први пут обрео 2012. године на прослави стоте годишњице освештања храма. И сваки пут кад човек долази овамо има посебан осећај.
То је простор испуњен сећањима, молитвама и љубављу људи који су изградили овај храм и који су га чували.
„Човеку је увек потребан смисао“
– Азурна обала и Монако се често асоцирају са успехом, спољашњим благостањем и лепим животом. Међутим, чини ми се да човек на оваквим местима посебно снажно почиње да тражи унутрашњи смисао.
– У то нема сумње. Људи који су постигли спољашњи успех често живот посвећују управо спољашњим достигућима, али је човеку увек потребан дубљи смисао.
На пример, предузетништво такође може представљати известан облик служења – служења људима и друштву. Све зависи од тога како се човек односи према свом послу.
Сећам се приче о једном руском банкару који је у тешко време подигао лична средства у Европи како би исплатио све људе који су му поверили свој новац. Спасио је друге, али је на крају сам умро у сиромаштву.
То је већ право служење и права одговорност.
„Историју стварају људи који су опијени Богом“
– Недавно сам с колегама разговарала о историјату православног радија који је из Монте Карла емитовао програм за Совјетски Савез. И чини ми се да је данас изузетно важно да поново говоримо о култури, религији и уметности – о ономе што је у стању да спаја људе.
– На памет ми падају речи француског богослова Оливијеа Клемана: „Историју стварају људи који су опијени Богом.“
И ове речи су врло истините.
„Човек не може да живи само због спољашњег“
– Како ће се, по вашем мишљењу, мењати улога Цркве у будућем свету?
– Свет постаје све више технолошки, брз и дигитални. Међутим, људска природа се не мења. Човек не може да живи само ради спољашњег благостања. Увек су му потребни љубав, смисао и унутрашњи ослонац.
И зато ће улога Цркве увек бити важна – као простора у којем човек може поново да се сретне са самим собом, с Богом и с другим људима.
„Главно је да човек сачува живо срце“
– И последње питање: који савет бисте данас могли да дате православној омладини?
– Да се не плаши да чува веру, да чува унутрашњу чистоту и живо срце. И треба да има на уму да човекова снага није само у знањима или у успеху, већ пре свега – у љубави, верности и способности да остане човек.