Објављен је интервју уредништва алманаха „Соловецко море“ (2026. бр. 25) који је за ово издање дао намесник и игуман Соловецког ставропигијалног мушког манастира Преображења Господњег, директор Соловецког државног историјско-архитектонског и природњачког музеја-националног парка Порфирије (Шутов), епископ озерски, викарни епископ Његове светости патријарха московског и целе Русије.
– Преосвећени, драги владико Порфирије, интервју бисмо желели да започнемо на необичан начин – од јубиларне теме. Прошле године у земљи је обележен јубилеј велике Победе. Братија и пријатељи Соловецке обитељи су Вам честитали јубилеј. Ми припремамо јубиларно издање нашег алманаха и већ почињу манифестације посвећене 600. годишњици монашког живота на Соловкима која се ближи. Зашто су људи, по Вашем мишљењу, толико везани за округле датуме и шта Ви видите у њима? Да ли има смисла прослављати нецрквене свечаности?
– Одавно је примећено да се све у Русији ради поводом јубилеја. Мислим да се у томе испољава добро позната црта националног карактера, тачније, навика да не преоптерећујемо своју вољу. Недостатак умећа да усаглашавамо своја дејства с унутрашњом логиком радова (на пример, грађевинских или било којих других) компензујемо додатним спољашњим стимулансом – да обавезно нешто урадимо поводом јубиларног датума. Између осталог, од тога потиче вечита неспремност за ратове, а и зима код нас долази потпуно неочекивано. Наравно, то је слабост и то опасна, тако да треба да је се ослобађамо. Један од наших тумача Јеванђеља је скренуо пажњу на упорност четворице другова парализованог човека који никако нису могли да се прогурају до Христа кроз гомилу народа који Га је окруживао – ни кроз врата, ни кроз прозор, после чега су раскопали кров куће и постигли свој циљ (уп. Мк. 2: 3-5). Треба да тежимо ка таквој еластичности и личне и националне воље.
Ипак, важнија је друга страна питања. Наш народ има славну и вишевековну историју, пуну великих постигнућа и подвига. Света је обавеза и врлина потомака, који су верни својим националним коренима, да узносе част нашим побожним прецима свечано обележавајући спомен-датуме. И обрнуто, тешко народу у којем усахне историјско сећање. Такав народ губи своју самосвест и асимилирају га суседи који имају јачи национални дух. Шестота годишњица Соловецког манастира, која се ближи, спада у један од спомен-датума који чине тачку ослонца у руском националном духу и ми заједничким снагама до милиона срца треба да пренесемо лекције дивног стваралаштва које представља историја монашких Соловака.
– Последње године су код нас у Русији опет, као што је некада писао песник – „судбоносне, ратне, барутне“. Део земље се бори, ради у позадини, помаже фронту и брине се за оне који су на првој борбеној линији, оплакује погинуле и моли се за победу. Други део живи као да рата уопште нема. Чиме бисте објаснили овакву поделу друштва?
– Увек и свуда је у годинама недаћа било људи који су глуви за бол ближњег, којег има врло много у оваква времена. Ако сматрају да је могуће да и даље воде безбрижан и весели живот, као што су то чинили у време пре рата, у њиховој души неће задрхтати ниједна струна како би то престали да чине. Пир за време куге није ништа ново у нашем свету (и древни израиљски пророци, и Шекспир, и Пушкин су писали о њему).
У нашој стварности је ново то што се овај пир износи наочиглед свих. Једна је ствар кад људи чине грехове и стиде се својих прљавих поступака и кад друштво овакво понашање осуђује као безакоње. А потпуно друга слика се указује пред нама кад грех труби о себи тако да га сви чују и кад не осећа дејство моћне руке која га обуздава. Тада се већ ради о бестидности греха. То је већ његова дрска претензија на власт: „Ето, ја сам такав и тако треба да буде!“ У таквом друштву безакоње постаје норма, пење се на пиједестал и осећа се ледени дах антихриста.
– Вероватно су у праву они који кажу да на фронту нема атеиста. Међутим, позната је и друга ствар: поред вере у Бога код данашњих војника често се може срести и тежња ка отрову неопаганства. Колико је ова појава честа у војсци и зашто постоји?
– Од очевидаца сам чуо: кад су доспевали у заиста опасан окршај – сви су сложно у помоћ призвали Христа Спаситеља...
Али добри Промисао Божји не доводи увек и све на линију смрти. А у мирно доба има места и времена за слободнија духовна трагања. Па, добро, нека траже. Главно је да притом у човековој души постоји тежња да пронађе Истину. У недељу Победе православља помињемо јеванђељског Натанаила којег је Христос похвалио због жеђи за Истином (уп. Јн. 1: 45-51). Ревносно – „од свег срца и од свег разума“ – Савлово служење једином Богу од заблуде га је довело ка откривања Истине и препород у великог апостола Павла (Дап. 9: 4-6).
– Шта се у животу манастира и у ходочашћима у манастир променило у току година СВО?
– У свакодневном животу браће појавили су се нови труд и молитва каквих раније није било. Ујутру и увече на богослужењу узносимо посебне молбе. То је молитва за Свету Русију која се чита свуда у нашим храмовима, као и друга дубока молитва коју је написао соловецки исповедник светитељ Атанасије (Сахаров). Организован је и систем за пружање практичне помоћи фронту: свештеници своју службу обављају у војним јединицама и у војним болницама, а монаси помажу медицинарима заједно с добровољцима. Издали смо низ књига сумирајући стечено искуство.
Повећава се број ходочасника који долазе на Соловке. Чини ми се да расте и свесно присуство наших сународника у храмовима наше Цркве. Брига за заједничку судбину отаџбине и то што сви и свако схватају опасност каква опасност се надвила на све нас брже отварају пут ка храму.
– Сад има много људи који издалека гледају Цркву, али се притом према њој односе негативно, а понекад и агресивно. Ови људи негирају Цркви право да говори о важним питањима (о абортусима, породичном животу, образовању итд.), негодују због било каквог учествовања клира у друштвеном животу, противе се часовима о православној култури у школи и изградњи храмова. Како треба реаговати на овај став? Да ли имате осећај да су оваква расположења бременита новим таласом хришћанских прогона?
– Слажем се. Присуство људи с таквим ставовима се осећа. Притом су то често крштени људи, односно, носе име хришћана. Како да се човек не сети разобличења из Апокалипсе: „Носиш име као да си жив, али си мртав“ (Откр. 3: 1) или учитеља ране Цркве, Тертулијана: „Ономе коме Црква није мајка, Бог није Отац.“
Правилном односу према таквима учимо се од апостола Павла: „Зашто да судим спољашњима? Спољашњима суди Бог“ (1 Кор. 5: 12-13). Ако човек покушава да им докаже да је њихов став погрешан, ништа неће постићи, него ће само учинити да њихова срца постану још више окорела. Можемо их пожалити као људе који пате од тешких духових болести и помолити се за њих по заповести из Проповеди на гори: „...благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за не који вас вређају и прогањају“ (Мт. 5: 44). У Божјим рукама је суд над нама и на све нас се односе Божје судбине. Неки од прогонитеља ће се покајати, други ће овде претрпети велике невоље како би се смањила њихова казна у вечности. А ми за Златоустом треба да говоримо: „Слава Богу за све!“
Што се тиче судбине друштва, ако оно буде гушило глас разобличавања греха, он постаје норма – без обзира да ли је у питању обичај или закон. То не значи да ће закон Божји, који је Творац уткао у основу моралног живота човечанства, одједном бити укинут или неефикасан. Не, морални закон и даље функционише, само што сад делује разорно за оне који не желе да воде рачуна о њему. Пехари гнева Божјег за које је Јован Богослов предсказао да ће се излити на одступника од Божје истине биће изрази гнева Божјег у последња времена. „Страшно је пасти у руке Бога живог“ (Јевр. 10: 31)!
– Кад бисте, владико, ван храма имали прилике да се обратите сасвим младим људима, који улазе у одрасли живот, шта је главно што бисте им рекли?
– Апостол Павле каже: „Проповед моја није у убедљивим речима људске мудрости, већ у појави духа и силе“ (1 Кор. 2: 4). Ништа убедљивије није се појавило од тада. Ово правило има универзално дејство, тј. једнако делује у присуству сваке духовне силе – без обзира да ли је то Свети Дух или зла непријатељска сила демона. Ђаво је, као што је познато, лукав и његово највеће достигнуће састоји се у томе што су бездуховни људи убеђени у то да су сами аутори лоших намера, речи и поступака. Зато за њих може бити посебно корисна лекција управо с демонстрацијом реалности злих духова.
Зато бих младим људима посаветовао да погледају амерички филм из 2023. године „Нефаријус“. У њему је уметнички врло убедљиво и у целини тачно илустровано православно поимање демонске суштине, приказана је незаштићеност аутономног – односно себи довољног човека који је лишен божанског покрова и који се суочава с демонском стварношћу. По сведочанству преподобног Серафима Саровског „пошто су створени са силом и својствима анђела, они (демони) поседују такву моћ коју не може да савлада ништа на земљи, тако да најмањи међу њима својим ноктом може да преврне сву земљу. Само божанска благодат Свесветог Духа која се на дар даје нама, православним хришћанима за божанске заслуге Богочовека Господа нашег Исуса Христа, чини ништавнима све непријатељске сплетке и зла довијања“ (из разговора с Н. А. Мотовиловом).
– Алманах „Соловецко море“ излази 25 година. Ниједно издање на Соловкима није доживело тако зреле године. Да ли бисте нешто пожелели уредништву и нашим читаоцима?
– Пре свега дозволите да поделим с вама заједничку радост издавача и читалаца због пута који је алманах прешао за 25 година. Ваше издање је стекло свој јединствени глас којим до умова и срца доноси реч о непролазним вредностима које су испуњавале и испуњавају смислом људски живот. Уместо несигурности која је својствена првим корацима на вашем попришту (на пример, кад је реч о способности да изаберете потребан материјал за следећи број) наступило је достојанство угледног издања. Преостаје ми само да вашем броду пожелим да и даље сигурно плови таласима Соловецког мора и нека ваш ковчег у себе стално прима нове ауторе, сараднике и читаоце!