Католикос-патријарх целе Грузије Илија II. Фото: sputnik-georgia.ru
Дуго времена сам покушавао да преточим на папир сећања на нашег вољеног патријарха, али би ми сваки пут рука замрла. Никако да смогнем снаге да о њему пишем у прошлом времену. Ни сад, започињући ово казивање, нећу о Његовој светости говорити као о човеку који је отишао. Он није напустио своју паству – само нам је постао ближи у духу. Отишао је код Бога како би његово молитвено заступање за наш многострадални народ, за сваког православног хришћанина, постало још јаче.
Отишао је код Бога како би његово молитвено заступање за наш многострадални народ постало још јаче
Мој пут у олтару почео је врло рано, кад сам имао пет година. Међутим, то што сам као дечарац постао црквењак у главном храму у Грузији – саборној цркви Свете Тројице (Самеба) – сматрам очигледним чудом и бригом старца Гаврила (Ургебадзеа). Први пут сам од Његове светости благослов затражио кад ми је било 18 година, али се лично и дубоко познанство десило знамените 2014. године – за време обретења светих моштију преподобног Гаврила. Управо тих дана су ме одвели код патријарха. Он ми је дао благослов, прво да прислужујем код моштију свеца, а затим и у самој цркви Самеба. За време сваке службе сам се трудио да станем преко пута трона поглавара. Нетремице сам гледао патријарха као да покушавам да упијем мир и тиху светлост којима је тако обилато зрачио. Нисам могао да се заситим овог призора. Била је то задивљујућа школа смирења која се одвијала без иједне речи.
Кад сам касније добио благослов од Његове светости за превођење књиге, а затим и за снимање филмова о преподобном Гаврилу мојој радости није било краја.
Сећање на бакарну дијадему
Један догађај ми се нарочито урезао у сећање. То се десило под сводовима древне Мцхетске саборне цркве Светицховели. Тек је изашао мој превод књиге „Дијадема Старца“ и ја сам похитао да први примерак однесем патријарху. Одвели су ме право код њега у олтар. С трепетом сам погнуо главу пред њим, уручио сам му књигу и испрекидано и узбуђено сам почео да говорим о томе колико је резултат нашег рада добар.
Овде морам да начиним важну опаску. У Свјатјејшем постоји једна особина која ме је потресала до дубине душе: Његова светост ми је увек персирао. Мом чуђењу и нелагоди није било краја – велики старац, поглавар Грузијске Цркве, према младићу се опходи с тако дубоким и царским поштовањем! У томе се испољавала његова истинска хришћанска племенитост.
Патријарх је пажљиво, страницу по страницу прегледао књигу.
– Изванредно, – тихо је рекао и одједном се његов поглед задржао на једној од фотографија. На њој је снимљена проста бакарна дијадема старца Гаврила.
– А каква је ово фотографија, Константине? – упитао је.
Подсетио сам га на причу која је забележена по речима игуманије Кетеван:
„Једном је у манастир Самтавро дошао Његова светост Илија II. У сусрет му је са своје куле изашао отац Гаврило с дијадемом на глави. Кад су разменили поздраве патријарх га је у шали упитао: ‘Оче Гаврило, а да ли је ваша дијадема златна?’ – ‘Није, Ваша светости, – без размишљања је одговорио старац, – да је златна, већ одавно би ми одсекли главу!’“
Наш патријарх је и даље поред нас и његова молитва, као дијадема старца, чува наш народ
Чувши то и сетивши се тог давнашњег догађаја, патријарх се преобразио. Лице му је озарио дивно топао и као у детета светао осмех пун разумевања. У овом осмеху се састојала читава суштина њихове тајанствене везе – два стуба вере који су се разумевали без сувишних речи. И данас, сећајући се ове светлости, знам: нисмо сирочад. Наш патријарх је и даље поред нас и његова молитва, као дијадема старца, чува наш народ.
Пре лечења
Десио се још један догађај. То је било 2015. године. Путовао сам за Москву да полажем испите на факултету и да одем у болницу на лечење. У том периоду ми је здравље било нарочито пољуљано и, као што то обично бива, уочи самог полетања обузела ме је мучна и тескобна брига.
Пут према аеродому водио је поред храма Свете Тројице. Време је било на измаку, већ сам катастрофално каснио на чекирање, али ме је нека непозната сила приморала да обавезно замолим друга да свратимо до храма. Сећам се да је паркирао кола код главне капије. Био сам толико слаб да је пут од капије до врата храма трајао бесконачних 15 минута – ноге су ме једва држале.
Литургија се ближила крају кад сам прекорачио праг олтара. Архиђакон Димитрије ме је одмах одвео до трона Свјатјејшег. Пао сам на колена пред величином првосветитеља и једва сам успео да прозборим: „Благословите, Ваша светости и блаженство,“ сузе су ми саме наврле на очи и почео сам горко да ридам.
Његова светост ме је благословио и лагано ми је ставио руку на главу... И знате ли шта сам осетио? Осећај који се не може описати и кад цело биће прожима топао благодатни талас од којег човек за тренутак губи дах. Патријарх се с дубоким саосећањем распитивао о свему: куда идем, како се осећам и како напредује филм. Разговарали смо више од десет минута – то су тренуци кад се време зауставља. Затим ме је закрстио и рекао је: „Нека ти Отац наш Небески дарује благослов и радост, Константине. Све ће бити у реду.“
И тек на путу, кад је аутомобил убрзао, постао сам свестан какво чудо је Господ учинио по молитвама нашег патријарха
Са страхопоштовањем сам му се захвалио, устао сам и кренуо према излазу. И пут од храма до капије за који ми је пре тога требало 15 минута, прешао сам за тачно минут! Буквално сам летео до кола – срећан, препун полетне енергије, не осећајући ни бол, ни тугу, ни пређашњи страх. И тек на путу, кад је аутомобил убрзао, постао сам свестан какво чудо је Господ учинио по молитвама и бескрајној љубави нашег патријарха.
У сећању ми се појављује тако много свега да ако будем покушао да преточим на папир све успомене, нећу имати довољно времена, а и за то би биле потребне стотине страница. А и да ли је могуће људским језиком описати велику љубав која обухвата цео свет и којом је одисао наш патријарх?
Десет ларија
Овог догађаја ни дан-данас не могу да се сетим без трепета. У току 2016. године, кад је рад на мом првом филму о преподобном Гаврилу био у јеку, прислуживао сам као црквењак на недељној литургији. Мало пре тога сам се вратио из Москве где ми је једна побожна жена по имену Људмила дала поклон за Свјатјејшег – невероватно леп везени убрус. Кад сам га дао патријарху, дуго и са свештеним страхом је гледао везени лик Господа. Поклон му се веома свидео, искрено се обрадовао и одједном ми је пружио новчаницу од 10 ларија. Патријарх је тога дана обилато делио мале поклоне људима из околине. Нежно је рекао: „Ово ти је од мене. Сад немам више код себе, али ће ти добро доћи.“
Пружио ми је новчаницу од 10 ларија. Тога дана патријарх је обилато делио мале поклоне људима из околине
Замро сам од радости, али сам се у истом тренутку снажно зацрвенео и повикао сам: „Вајме (карактеристчан грузијски узвик, прим. прев.) Ваша светости, не брините се. Много ми је непријатно!“ То сам рекао с тако чистом искреношћу наш патријарх није могао да сакрије топао осмех.
Кад се служба завршила и кад сам се вратио кући чврсто и непоколебљиво сам одлучио: никад, ни по коју цену нећу потрошити ових десет ларија. Сачуваћу их као драгоцену светињу.
А треба рећи да је у то време моја породица живела у тешкој и исцрпљујућој оскудици. Отац је недавно пре тога преминуо, сестра је отишла на школовање у Немачку, мама је радила у мом родном граду, а ја сам сâм живео и студирао у Тбилисију. Било је дана кад нисам имао пара ни за жетон у метроу, а да не говорим о намирницама. Живео сам само по милости Божјег Промисла. Пошто у стану који сам изнајмљивао није било фрижидера, храна коју је мама доносила се брзо кварила. Не волим да износим у јавност сличне животне недаће, већ то помињем само зато што је у овој причи важан сваки детаљ.
...Прошло је неко време. Врло касно сам се вратио са факултета. Сео сам на столицу потпуно изнемогао и глад ме је моћно обузела, до те мере да сам осетио вртоглавицу. У кући није било ни мрвице хлеба. Морао сам да донесем тешку одлуку – да купим намирнице управо од оних 10 ларија које ми је дао патријарх.
Морао сам да донесем тешку одлуку – да купим намирнице управо од оних 10 ларија које ми је дао патријарх
Поноћ. У целој мрачној улици радила је само једна мајушна продавница према којој сам се упутио. Купио сам хлеб и још нешто скромно за јело... Са сигурношћу могу да кажем следеће: да те ноћи нисам имао новац који ми је патријарх дао, не само дао бих остао гладан, већ се могло десити да паднем у критично стање, пошто сам у том периоду веома патио од тешког хипогликемијског синдрома.
Наш Свјатјејши је спасио од глади сиромашног студента који је до последњег тренутка чувао његов поклон. Само Бог зна колико је још таквих гладних и очајних људи неприметно за цео свет спасила тиха и пожртвована љубав нашег првојерарха!
После сахране Свјатјејшег
Међутим, прича се није завршила на томе. Прошло је дугих 10 година. Наш патријарх се упокојио у Господу. И ја сам као његов верни црквењак у току ових тужних дана опроштаја последњи пут прислуживао покрај његовог мртвачког сандука у стихару који ми је лично благословио пре много година.
У ноћи уочи сахране остали смо у Самеби све до зоре. Отприлике у 3 сата после поноћи мој добар друг Отар и ја смо на крају изашли из храма. Полиција је направила прстен у свим кварталима у центру града, путеви су били затворени и било је немогуће позвати такси. У току целог дугог и тешког дана нисмо имали ни најмање прилике да седнемо и снага ме је потпуно напуштала.
Полицајци из кордона су нам показали једини отворени пролаз за пешаке. Унаоколо није било живе душе, глуво доба ноћи и сва светла у излозима су била угашена. Требало је да препешачимо око пет километара. Успут сам тихо признао Отару да сам потпуно изгубио снагу и да ћу ако одмах ништа не поједем просто пасти на асфалт због напада болести. Међутим, као тшо сам већ рекао, све унаоколо је утонуло у потпуну ноћну тишину.
Полако смо се пели пустом Улицом Табукашвилија. И одједном је испред нас блеснуло замагљено светло. Испоставило се да је једина продавница која је била отворена ноћу на целом нашем путу од неколико километара... била иста она продавничица у којој сам пре тачно 10 година купио намирнице од оних драгоцених 10 ларија које сам добио од патријарха!
Отар ме је опрезно повукао за рукав: „Види, изгледа да је тамо отворено...“
Десет година касније, кроз растанак и тајну смрти, поново сам физички осетио како је наш велики патријарх невидљиво стао поред мене
Кад сам схватио где се налазимо, прошлост ми је поново искрсла у сећању и сузе су ми незадрживо наврле на очи. Ушли смо у продавницу и купили храну. Гласом који је дрхтао од узбуђења испричао сам Отару сву истину, а он ме је слушао у побожној зачуђености.
Како бих после тога могао да кажем да је у питању била случајност? За мене не постоји слепи случај. Чак и тада, десет година касније, кроз растанак и тајну смрти, поново сам осетио како је наш велики патријарх невидљиво стао поред мене. Као да се благо осмехнуо из вечности и да ме је подсетио на давнашње спасење из студентског доба и као да је срцу разједеном од туге подарио највишу утеху: „Физички сам отишао, али вас никад нећу напустити.“
Покрај гробнице
Константин Церцвадзе покрај гробнице Његове светости патријарха Илије II
На крају желим да поделим с вама сећање на још један догађај који се у мом животу десио сасвим недавно. То је сведочанство о томе колико је отац наше нације спреман да брзо притекне у помоћ и колико је безгранична његова љубав. И не само то...
Пре буквално месец дана нашао сам се у паклу тешких искушења. Моје здравствено стање се одједном погоршало: у телу је истовремено букнуло неколико упалних процеса који су праћени снажном слабошћу, притиском и потпуном физичком изнемоглошћу. Међутим, најтеже ми је падала духовна борба – душу су мучиле тешка чамотиња и унутрашња пометња. Било ми је тешко и да се крећем. Сваки корак је био окован врло јаким болом.
Једне вечери сам непомично седео на балкону кад ме је одједном нека невидљива и неописива сила подстакла на рад – не само да сам устао, већ као да сам скочио и кренуо према Сионској саборној цркви. Чинило ми се да ме позивају сам древни храм или нека недокучива сила.
С огромним потешкоћама, корак по корак, дошао сам до храма и кренуо право према крипти Свјатјејшег патријарха. Са свештеним страхом сам црквењаке који су се тамо налазили измолио дозволу да стојим мало покрај узглавља гроба и да читам молитве. Они су ме врло љубазно примили и милостиво су ми дозволили са останем.
По завршетку молитве у мислима и скрушеног срца сам почео да вапијем нашем драгом оцу:
– Ваша светости и блаженство, вољени мој патријарше... Опростите ми због дрскости. Код вас је дошао грешни Константин... Веома ми је лоше. Молим вас, помозите ми и благословите ме онако као што само ви умете. Али главно је то што ме је обузела врло тешка духовна борба. Дајте ми бар неки знак да ме чујете. Преклињем вас, учините да то осетим.
Истовремено сам у мислма молио за опроштај и старца Гаврила. Мислио сам: „Вероватно сам му већ досадио својим сталним роптањем,“ – премда ме ни он никад није оставио. Због малодушности и немоћи размишљао сам, обузет сумњом: „Кад бих бар сањао Свјатјејшег, каква би то утеха било за мене...“
Само што сам то помислио у срцу, десило се нешто што разум није могао да схвати до краја, али је срце одмах одгонетнуло. Један од црквењака који воде рачуна о гробу изненада се окренуо према мени и рекао је:
– Опростите, друже мој, морамо одмах да одемо до богословске школе због хитног посла. Да ли бисте могли овде да останете накратко и да припазите на крипту?
Пред Господом кажем: у том тренутку се у мени десило нешто незамисливо. Као да је врло моћан и светлоносни импулс прожео моје тело и као да је пробудио душу. То је био одговор! Жив и муњевит одговор Његове светости на моју молбу. Целог живота сам сањао о томе да просто будем поред њега, да га бар једном видим... И он ме је поставио као стражара покрај свог гроба!
Међутим, на томе се нису завршила чуда за мене, који сам остао потпуно сам покрај његовог гроба. Изненада ми је пришла жена која је чистила у Сионском храму. Испоставило се да је допутовала из Србије и да је овде била на послушању. Погледала ме је са задивљујућом топлином и упитала је:
– Опростите, да ли сте ви Константин? Ви сте снимили филмове о оцу Гаврилу?
– Да, ја сам, – одговорио сам запањено.
Жени су наврле сузе на очи. Погледала је гроб патријарха, а затим мене, па је узбуђено рекла:
– Знате, управо захваљујући вашим филмовима данас се налазим овде. Ваше стваралаштво ми је вратило веру, препородила сам се... Хвала вам на свему. Нека с вама буде благодат старца Гаврила! Сигурна сам да вам он увек помаже и да је поред вас.
Нисам могао да препознам самог себе. Некуда су нетрагом нестали моја немоћ, бол у мишићима и страх који је оковао душу
Ове речи су ме погодиле као гром из ведра неба. То је већ друго знамење! Само, овога пута од нашег вољеног оца Гаврила. Видевши моје срце он је расејао малодушну сумњу која ме је мучила до свега пре неколико тренутака и опипљиво ми је дао да осетим да ме ни он никад није напустио.
Око сат времена сам провео на стражи покрај патријарховог гроба. Кад сам већ изашао из храма изненада сам замро – нисам могао да препознам самог себе. Некуда су нетрагом нестали моја немоћ, бол у мишићима и страх који је оковао душу. Све се исцелило за трен ока, што касније потврдило и на медицинским прегледима.
***
Овог незаборавног дана сам осетио бескрајну помоћ двојице великих угодника Божјих и дубине душе сам очигледно осетио њихов јединствени очински глас: „Ту смо, поред тебе!“
Како да не будем запањен, како да задржим сузе и да не будем испуњен најдубљом захвалношћу пред тако великом милошћу? Данас чврсто, без икакве примесе сумње знам: у овом свету туге нисмо сами. Свака наша бол, свако наше тајно уздање и суза чују се на Небесима. И кад на земљи понестане снаге свеци нам сами пружају руке да нас понесу.
Слава Богу за све!