„Ако је неко тражио Бога, тамо Га брзо проналази,“ – јереј Фјодор Зинченко у пројекту „О чему се говори у Смоленску“ „Вратио сам се“.
Овога пута херој нашег пројекта „Вратио сам се“ је помоћник командира 144. гардијске моторнострељачке дивизије за рад с верујућим војницима јереј Фјодор Зинченко, старешина храма Светитеља Николаја Чудотворца у селу Деменшчина у Смоленском рејону у Смоленској области.
Отац Фјодор је свештеник на редовној служби, капелан. Он духовно руководи људима који своју дужност према домовини обављају на фронту.
„Кад сам дошао на место где је била лоцирана јединица сместили су ме у бункер с војницима. Било их је осморица. Добио сам врећу за спавање и показали су ми где могу да се одмарам,“ – обичним гласом, без икаквих емоција отац Фјодор је одговорио на моје питање о томе како је почео да служи у зони СВО.
Није могуће оценити по заслузи важност и тешкоће у служби капелана. Јер, војни свештеник не само да крсти, исповеда и причешћује борце, већ војнику треба да даје такве савете како би у сваком тренутку могао да остане човек, а у појединим ситуацијама – и да подржи борбени дух на линији борбеног додира...
— Оче Фјодоре, да ли је вашим одласцима у зону СВО претходио неки конкретан догађај? Зашто сте одлучили да постанете војни свештеник?
— Мој син је официр (капетан гарде). Кад је упућен у СВО неко време смо изгубили везу с њим, од њега није било никаквих вести. Кад се појавила прилика да сазнам како с момцима стоје ствари на линији борбеног додира, испоставило се да су њихови положаји били изложени снажној непријатељској паљби. Син је касније рекао да сад у априлу слави још један рођендан...
И кад од сина нисмо добијали никакве вести, постало ми је јасно да не могу да седим и да чекам скрштених руку... Тада сам чврсто одлучио да треба да будем тамо. Да не треба да седим и да чекам, већ да нешто предузмем, да треба да идем и да помажем, да служим тамо где за тим постоји акутна потреба. Схватио сам да треба да идем и да пружам нашим борцима духовну помоћ, да се молим раме уз раме с њима, а неке и да научим како се то ради.
— Како се у пракси остварила одлука да кренете у зону борбених дејстава?
— У нашој епархији се крајем године увек одржавају епархијске скупштине клирика. И на таквом скупу у децембру 2023. године наш владика митрополит Исидор је рекао да су потребни војни свештеници за зону СВО и да добровољци могу да се обрате руководиоцу епархијског савета за сарадњу с Оружаним снагама јереју Сергију Маркову.
Наравно, одмах после састанка сам се без имало колебања обратио оцу Сергију и после новогодишњих празника сам по благослову владике именован за помоћника командира 144. гардијске моторнострељачке дивизије – као редовни војни свештеник.
А у априлу 2024. године сам отишао на свој први службени пут – у једно од насељених места у ЛНР где се налазила наша 144. дивизија. Понео сам све што је потребно – свеће, уље за кандило, крстиће, иконе и резервне Дарове за Причешће, црквене одежде, војничку опрему и личне ствари. Испоставило се да имам два велика тактичка ранца.
Искористио бих прилику да се захвалим нашим волонтерима („Наша позадина-67“) који су ми радосно и љубазно обезбедили све што је потребно за одлазак у зону СВО (између осталог, ранац и маскирну униформу). Кројачица Нађа је сашила униформу за мене лично – маскирни епитрахиљ, епиманике и скуфију. Увек се радосно и са захвалношћу молим за наше волонтере!
— Како ви за себе дефинишете мисију војног свештеника?
— Данас, кад гажење Божјих и људских закона постаје уобичајена ствар, ова мисија је изузетно важна. Наши борци, војници, браниоци Русије не само да имају огромну одговорност, већ треба да се подвизавају и подвигом личног хришћанског живота.
Војник мора имати на уму да човек не може да победи спољашње зло ако га не победи у себи. Због тога је улога православних капелана веома важна. Борце пре свега треба научити да буду верујући људи, људи који свесно врше своју тешку и пожртвовану службу – заштиту отаџбине од многобројних непријатеља и заштиту религиозних вредности у складу с којима живе народи Русије. Зато је за војног свештеника мало да има само знања, већ и сам треба да пружа пример у свему својој војничкој пастви. Ако желиш друге да научиш пожртвованости – сам буди пожртвован.
— Како борци дочекују свештенослужитеље?
— С топлином и с огромном радошћу, врло радо и с духовним трепетом. Тамо се свака војна јединица труди да позове свештеника у бункер. Служе чај и за шољицом чаја разговарамо на духовне теме и ја борце позивам да приступе тајнама Исповести и Причешћа.
Сви ови сусрети и разговори за време обичног пијења чаја, као и причешћивање Светим Христовим Тајнама помажу момцима да преживе у условима реалне смртне опасности и да схвате да и у нељудским условима сваки од њих треба да остане Човек, па чак и више – Хришћанин. У току четири службена пута крстио сам десет људи.
— Где се одвијало крштење?
— Док није било храма све се одвијало у „политичкој соби“. За време првог службеног пута тамо сам крстио тројицу војника (сва тројица су јуришници). И недавно сам (за време четвртог одласка на службени пут) крстио још седам људи. Тајну крштења сам већ обављао у новом пољском храму у част светог мученика Меркурија Смоленског који смо изградили. Крштење је обављено после освештања храма. Момци су сами упутили ову молбу, чак су се унапред уписивали на ред.
— Оче Фјодоре, у оквиру наше рубрике „Вратио сам се“ имала сам прилике да разговарам с врло различитим нашим момцима који су учествовали у СВО и сви су јединствени у мишљењу да су тамо – на првој линији фронта – људске помисли и поступци чистији него овде, у мирном животу. А шта показује исповест? Да ли људи тамо заиста греше мање него у мирнодопском животу?
— Греше и тамо и овде, као што се каже у Светом Писму, нема човека, а да не греши. Међутим, постоји грех који је за ратну атмосферу карактеристичнији (чак га је и наш Свјатјејши патријарх једном посебно издвојио на сабрању) – то су псовке. Оне нису тако невине као што се некоме може учинити. Треба да чувамо уста да буду чиста. А псовке су језик нечисте силе и човек који га користи постаје заједничар овог зла. Користећи језик демона човек привлачи велику несрећу.
И у великој заблуди су они који лакомислено кажу: „Псовке су други језик армије.“ Ми као свештеници, као духовна лица, томе посвећујемо посебну пажњу и објашњавамо зашто је псовање велики грех. Псовке су транслација мисли и речи оних страшних сила које се боре против Бога, а понављање оваквих речи значи придруживање тамној сили. Ако човек прљавим речима помиње мајку, он пре свега помиње Свету Богородицу, а затим скрнави и рођену мајку... И кад им човек то објасни, момци постају свесни и схватају да се човек док псује заиста одриче Бога и урања у таму ђавољих сила. А кад призвамо име Божје, Бог нам помаже.
— Да ли је потребна нека специјална припрема за свештеника који креће у зону борбених дејстава?
— Наравно, ако свештенослужитељ креће на службени пут у рат, не треба да има само физичку кондицију, већ треба добро да зна правила понашања у зони борбених дејстава.
Треба да зна да у случају задобијања ране помогне и себи и другима, треба да поседује знања у области топографије и многих специфичних војних питања. И, наравно, треба да уме да преживи у екстремним условима. Треба да буде спреман на све, зато што одсуство знања и умећа врло брзо могу довести до повреда и смрти. Зато се за оваква путовања треба припремати врло озбиљно, јер од тога ће у различитим животним ситуацијама зависити не само живот самог свештеника, већ и људи око њега.
Похађао сам обуку за стручно унапређивање помоћника командира одељења и војних јединица за рад с верујућим војницима у Кубинки (на Војном универзитету Министарства одбране РФ при главном војном Храму РФ).
Између осталог, учили смо и тактичку медицину. Недељу дана смо провели на полигону. После смо све градиво усвајали у пракси, у пољским условима.
— Оче Фјодоре, да ли сте морали да служите под паљбом?
— Под директном паљбом нисам. Пољски храмови се налазе мало даље од саме линије борбеног додира где се одвијају јуриши. Борци у храму добијају благослов уочи борбе и одлазе на задатке право на места на којима се одвија борба. Међутим, код храма се чују одјеци борби.
Свештеник с војницима најчешће ради у другом или трећем ешалону. Међутим, има екстремних ситуација у којима свештеници морају да изађу на прву борбену линију, кад војнике треба подржати у борбама. То је веома важно мада, нажалост, то не схватају сви командири. А свештеник је заиста спроводник силе Божје у овом свету. Преко њега Бог може да промени ситуацију, не само да укрепи дух, већ и да утиче на саму реалност.
Због тога свештеници не излазе на линију фронта само да би охрабрили борце, већ и да би својом молитвом заједно с момцима који се моле од Бога измолили победу.
Међутим, већи део посла свештеници ипак обављају у позадинским деловима где се борци изводе с прве линије, с линије паљбе, да би се одморили и повратили снаге за борбу.
Због тога смо командир наше дивизије и ја донели одлуку да подигемо пољски храм по угледу на бункер у част Светог мученика Меркурија Смоленског у другом ешалону – на безбеднијем месту.
— Да ли сте се плашили? Тамо је страх нормална ствар. Питање је како га победити.
— Наравно, сви момци и њихови командири у зони СВО осећају изузетну психичку напетост, стрес, као и страх. Мене од страха спасавају вера у Бога и молитва. Она ме умирује и одагнава страх. Томе учим и борце.
Сами момци (они који имају више искуства) кажу да је у зони борбених дејстава човека страх само док први пут не изађе на прву борбену линију и у току првих дана у рововима. После тога почиње да схвата шта се дешава, почиње на основу звукова да одређује из чега и одакле противник гађа. Почиње да схвата логику борбених дејстава и страх после извесног времена нестаје.
Знате, кад је мој син кренуо с прве борбене линије кренуо ради добијања појачања за хаубице, чули смо се преко видеопозива. И видео сам да стално врти главом. Питам: „Шта то тражиш?“ А он ми одговара: „Не тражим, само ми је необично... тихо је. Ова тишина изазива неку напетост.“
Човек временом схвата да не треба да се крије од минобацача, већ од дрона који наводи и коригује минобацаче. Не пуца оператер минобацача, већ коректор и оператер дрона.
А с добрим командиром нема никаквог страха. Такав командир прати ситуацију и захтева поштовање безбедносних мера. Такви командири немају велике губитке људства.
Има једна пословица: „Добар командир није онај који ти дозвољава да будеш лењ, већ онај који те добро муштра.“ Захваљујући томе ћеш остати жив, извршићеш задатак и вратићеш се као херој. Нека би Бог свим командирима дао заступништво светаца и милост Божју!
— Шта борци обично питају свештеника? Да ли често имате прилике да чујете: „Зашто ме је све ово задесило“?
— Борци не питају ради чега је све то. Јасно им је да је у току борба са злом и кад се у храму читају молитве и кад се изговара реч „победа“, не ради се само о победи у реалној борби, већ и о победи Добра над злом.
Што се тиче конкретних питања бораца, она су углавном следећа: „Бојим се за своју породицу, бојим се да ће остати без мене. И ако се не вратим овамо, да ли ћу починити духовни злочин?“ У таквим случајевима човеку кажем да ће то бити његов избор и да га нико неће осуђивати због тог избора.
— Оче, да ли по вашем запажању људи постају суровији кад су принуђени да се суоче са смрћу?
— Не бих тако формулисао питање. Ради се о томе да борбена дејства не само да мењају човека, већ и његове приоритете у животу. Наравно, сваки рат је велико зло, несрећа и чемер. Међутим, момци смисао својих дејстава виде у заштити живота цивила и обичних породица. Због тога нисам видео суровост у њиховим очима и срцима. Зато сам у њиховим очима јасно видео да су свесни свог избора – да иду и да бране своју отаџбину.
Тамо, на првој линији, јасно се осећа танка линија између живота и смрти. И у таквим условима за наше борце је изузетно важна подршка свештеника који, као и ја, као и други капелани, заједно с њима живе у теренским условима.
— Да ли постоји прича неког борца која вас је потресла или вам се урезала у сећање?
— Наравно, има прича, али сам једну посебно запамтио. Дошао сам у суседну јединицу, у војну болницу која се зове „Реконвалесцентски војни пук“. Тамо се налазе момци – војници који су били рањени. И тамо је био један борац, човек у годинама. Зове се Петар. Рањен је у десну руку и десну ногу и чак се крстио левом руком. Испричао ми је шта му се десило. Кад су јуришали на једно од насељених места против њих је излетело читаво јато „птица“ (дронова). Хтео је да се сакрије, али су сви покушаји били узалудни. А дронови су почели да бацају гранате. Она је просто легао ничице на брисаном простору и почео је да се моли. Изговорио је све молитве које је знао. Неке гранате су експлодирале поред њега, али му нису наудиле. Једна граната му је експлодирала тик код главе, па је био контузован и рањен у руку и ногу. Тако је лежао цео дан не дајући знаке живота. И тек увече, кад је пао мрак, сам себи је пружио прву помоћ, превио је ране и почео да се креће према својима. Каже: „Захвалан сам Богу за живот, а ране ће се зацелити.“ Нека би му Бог дао дуг живот! Молим се за њега.
— Видите да ли се људи мењају. Шта вам каже ваше искуство општења с борцима – да ли има много људи који се тамо мењају?
— Да, мењају се. Човек у тим условима мора да се промени, тим пре ако је неко тражио Бога – тамо Га брзо проналази. И момци се враћају после боја и долазе у храм да мало стоје и ћуте пред иконама. Желе да их крстим. То није просто молба, већ зов, крик душе, зато што је у рову или за време јуриша једини спас да се човек држи за веру. Чак и они који нису веровали почињу да осећају потребу да буду с Богом. У том тренутку човек постаје свестан да је немоћан и да само вера у Бога може да га подигне и заштити.
— А да ли су вас променили одласци у зону СВО?
— Мислим да јесу. Чак је и наш владика Исидор рекао: „Отац Фјодор се пронашао у војсци“ и ја се у томе у потпуности слажем с њим. Некако сам одмах схватио да је то моје и живот је попримио нови смисао.
— Да ли одржавате везу с борцима кад се вратите са службеног пута?
— Обавезно. Дописујемо се преко „Телеграма“. Трудим се да свима честитам празнике, распитујем се како су и где су. Шаљем им фотографије, као и они мени. И то представља велику духовну помоћ и за мене и за момке.
— Некоме је потребно чудо да би поверовао. Да ли сте имали прилике да видите нешто слично?
— Не, нисам. Моје искуство каже да на првој борбеној линији нема оних који дуго дискутују или захтевају чудо. Тамо човек или верује и иде у борбу с Богом у срцу или се (ако се још није окренуо Богу) пут уцрквљења одвија брзо, без неких дугих сумњи и чуда.
— Оче, хвала вам велико на томе што сте нашли времена за овај разговор. Часопис „О чему се говори у Смоленску“ с овим интервјуом с вама ће бити послат на фронт. Зато имате прилику да се обратите нашим војницима штампаном речју...
— Драги борци, момци! Сваки од вас лично је већ схватио за шта се бори. Ми бранимо право на веру, на слободу и правду. Наше оружје је усмерено против оних који угњетавају слабе, убијају цивиле и незаштићене људе, који руше и скрнаве храмове.
Истина Божја је на нашој страни и управо зато ћемо победити.
Борци, увек имајте на уму завет нашег великог војсковође Александра Васиљевича Суворова који је говорио: „Увек се моли Богу, Он даје победу. Бог је наш генерал, Он нас води! Без молитве ништа не започињи, сабљу немој исукати и оружје немој напунити!“
И војници се увек труде да све то поштују. Човека у војсци нико не тера да се моли, војници се моле по заповести срца.
Цар Александар III је говорио: „На целом свету имамо само два верна савезника – Руску Православну Цркву и руске Оружане снаге.“ То су два крила којима Русија поново може да се вине у висине на које ју је узнела верност народа вери својих великих предака.
Наравно, сви знате заповест: „Не убиј,“ за коју се чини да забрањује човеку да узима оружје у руке, али Господ нам је дао и другу заповест: „Ово је заповијест Mоја: да љубите једни друге као што Ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15: 12-13).
Војник-хришћанин оружје у руке не узима да би убијао, већ да би бранио оне који не могу да се заштите. Он иде да умире да би други живели. ТО ЈЕ ПОДВИГ!
Драги војници, хтео бих да вам пожелим Божју помоћ у вашем ратном делу, храброст, постојаност и јачину духа. Ви сте наши браниоци отаџбине, а отаџбина је наше све: наша родна груда, наши храмови, породице, жене, деца, родитељи, браћа, сестре и пријатељи.
Војник треба да поштује законе добра, љубави и милосрђа. Међутим, кад је потребно, он треба да узме оружје у руке и да се бори ради искорењивања сила зла.
Нека би вам дао Бог да схватите своју меру одговорности пред Богом. Чувајте Русију и имајте на уму да од вас зависи њена будућност! Ми се боримо за правду. Победа ће бити наша!