Беседа митрополита Тихона у Прву недељу по Педесетници, Свих светих, у симферопољском храму Свих светих
У име Оца, и Сина, и Светога Духа.
Данас је спомен на Све свете, а пре тачно недељу дана смо прослављали Педесетницу – силазак Светог Духа на Свету Божју Цркву. И данас видимо плодове силаска Светог Духа. У следећу недељу ћемо такође видети плодове Светог Духа у људском роду – Сабор Свих светих који су заблистали у Руској земљи. Прослављамо познате и непознате свеце; прослављене и заборављене. У већини случајева не постоје иконе ових светаца – за њих зна само Бог.
А ко је светац? Да ли је то можда неки специјалан човек који је посебно изабран, који никад није падао; који је био безгрешан у својим одлукама и изборима? Не, није тако. Знамо свеце који су живот почињали исто као сви ми. Свети Давид Псалмопојац и највећи пророк починио је грех прељубе – одузео је жену свом саборцу и крив је за његово убиство. Међутим, без обзира на ове, по људској и Божанској мери страшне грехове, он је свет. Исто се може рећи и за многе свеце. Не само за Мојсија Угрина који је био разбојник; не само за разбојника који је разапет заједно са Христом – већ и за многе друге. У молитвама Свим светима често се говори: „Они су по страстима били слични нама...“ Имали су сличне страсти као ми! Али они су се својим огромним покајањем и смирењем пред Богом узвисили над овим страстима.
Светац је човек у којем је Бог нашао Своје место; који је примио Бога у себе, који је Богу дао власт да буде у човеку, у људској души. Свеци отварају врата кад Господ говори: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном“ (Откр. 3: 20). Вечера је трпеза за званице, братска и породична вечера кад су сви испразни послови остављени по страни и кад се човек усредсређује на свог дуго очекиваног госта.
Свети апостол Павле пише Коринћанима и нама: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор. 3: 16-17). Ево зашто говоримо: „...дођи и усели се у нас, Душе Свети“. Зато што у сваком тренутку свако од нас поред оних ствари које су нам очигледне (да будемо људи са савешћу и чашћу; да испуњавамо своју дужност и призвање, да спознајемо овај свет; да будемо родитељи, деде и баке; да будемо супружници или да будемо монаси који спознају своју немоћ пред Богом и који теже ка Њему), има своје главно призвање – да буде храм Божји. Ово је дело целог човековог живота – од рођења до смрти; од тренутка кад као бебе интуитивно живо осећамо анђеоски свет (јер, каже се да су деца као анђели Божји). Међутим, касније често издајемо ово призвање; затим му се поново и поново враћамо; затим га, на несрећу, поново издајемо. Међутим, кајући се пред Богом, поново и опет се враћамо овом нашем највишем призвању.
У овом дивном храму Свих светих усудићу се да кажем да главни храм Божји на земљи није онај са златним куполама, није онај који је украшен дивним фрескама, већ да смо то ми – свако са својим греховима и заблудама, али и с оним што Господ очекује од нас: „Сине, дај ми срце твоје!“ (Прич. 23: 26) – древни пророк нам упућује речи Божје. Дакле, имајмо на уму да наше главно призвање није да само долазимо у храм, већ да сами постанемо храм.
Свети људи су изграђени храмови. Освештани. У којима се служи. Ми смо храмови и код једних је постављен само темељ; код других нема зидова; код трећих нема крова; код четвртих има све, али су у храмовима идоли. Шта је потребно да бисмо подигли свој храм у себи?
Одговор на ово питање нам даје само Свето Писмо које за нас, православне хришћане, има апсолутну вредност и безусловни и непоколебљиви ауторитет!
Дакле, подизање храма почиње од темеља. О истом том, о почетку изградње храма наше душе говори апостол Павле: „ Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос“ (1 Кор. 3: 11). Без Христа нема храма Божјег! Човек може да гради морал, културу, честитост и разноразна исправна и добра дела. Међутим, без Истинског Темеља он ће остати само кућа на песку која ће се срушити после првог земљотреса.
Треба одмах да размишљамо: чиме не треба да буде испуњен наш храм и ко тежи да заузме место Бога у њему? „И какво је слагање храма Божијег са идолима? Јер ви сте храм Бога живога“ (2 Кор. 6: 16). Какви су то идоли које одмах треба да истерамо из својих душа? Они су нам добро познати.
Новац. Сигурност земаљског живота. Животни комфор. Они могу бити неопходни кад прате наш животни пут у разумним и сразмерним оквирима. Међутим, ако новац постаје циљ по себи, он се претвара у немилосрдног идола који све прождире и ради којег је његов слуга спреман на све злочине.
Признање. Страст ка признању, таштина. И то је идол ако је постало циљ људског живота. Увреде. Овог самоубилачког идола који нас мучи често гајимо, хранимо и шетамо као живо биће. А то по Христовој заповести једноставно не треба да постоји у нама.
Страхови – посебно данас, у данима искушења за целу земљу и за наш Крим. Страхови су прави идол који заокупља нашу пажњу. А пажња је призвана да буде усмерена на спознају Промисла Божјег, на схватање да у нашем животу не постоји ништа случајно.
„Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном“ (Откр. 3: 20).
А наш дом ће испунити Сам Господ Бог: „Дом мој – дом молитве нека се зове“ (Мт. 21: 13) – каже Господ. Он куца на наша врата. Али да ли Му их ми отварамо? Ово питање је упућено сваком од нас. „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном“ (Откр. 3: 20).
Камење од којих се граде зидови нашег храма су врлине. „И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни“ (1 Петр. 2: 5) – позива нас првоврховни апостол Петар.
Свака врлина коју испуњавамо је камен који је уграђен у зидове нашег храма. Трпљење, кротост, самилост, честитост, чистота мисли, марљивост, храброст, разумно уздржање – од овога се гради храм Божји. Грађевина је без камења празна – простор оивичен конопцем.
Знамо да се у грађевини камење спаја специјалним малтером без којег ће се зидови распасти. У нашем духовном делу подизања храма Божјег јединство свег камења-врлина – може да обезбеди само љубав. Она све спаја, чини чврстим и богоугодним.
У сваком храму постоји жртвеник. У храму наше душе жртвеник није Бог! Није новац који стављамо у ковчежић; нису свеће којима украшавамо богослужење. „Дајте телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу“ (Рим. 12: 1) – апостол Павле кличе хришћанима. У храму наше душе жртва смо ми сами. А Бог прима ову жртву. „Ако ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде“ (Лк. 9: 23) – чули смо у данашњем Јеванђељу.
Без крова нема никаквог храма. Пашће кише, дунуће ветрови и храм ће се пре или касније распасти. Наш кров је наше трпљење у целом животу. Постојаност. То није „до прве потешкоће“. Није до тренутка кад сам се охладио и „нећу“ више да градим. То је способност да наставимо дело Божје и да не престанемо до свог последњег даха.
Напослетку, освештање храма наше душе. Управо то зависи од нас. То је већ дело Божје. Свети Дух освештава храм. „Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14: 23) – апостол Јован Богослов овај божански завет упућује свакоме од нас.
Сви свети су они који су дошли, који су завршили градњу. Они у којима је створена обитељ. Они су живи доказ за то да је све могуће њима и сваком од нас. Они су позвани да у себи граде овај велики храм. Свеци су недостижна висина! Они су просто наша старија браћа и сестре који су живели пре нас и који су нам својим животом дали пример извршавања Божјих заповести. Светост није привилегија малобројних, већ је послушање и призвање за све.
И последња ствар: немојте покушавати да постанете свети сопственим снагама. Претераћете и пашћете у гордост. Једноставно, чинећи све што зависи од вас, оно о чему смо малочас говорили, смерно себе препуштајте Богу као глину у руке грнчара. Предајте Му свој живот и Он ће Сам учинити Божје чудо о којем смо данас говорили. Амин.