Проповед митрополита симферопољског и кримског Тихона у Четврту недељу по Педесетници у храму Архистратига Михаила у граду Алупка од 28. јуна 2026. године
У име Оца, и Сина, и Светога Духа.
Господ улази у град Капернаум и одмах је уследио сусрет. Прилази му капетан (римски официр, паганин, окупатор на туђој земљи) и моли: Господе, слуга мој лежи дома одузет, и страшно се мучи (Мт. 8: 6). Запазите, он не моли за сина или за рођака, већ за роба који се по римским законима могао заменити као поломљени алат. Капетан је дошао лично. Управо то показује да се налази у безизлазној ситуацији; нико не може да му помогне, како му се чини... како се и нама чини у овим данима искушења. Капетан има власт да убија, али нема довољно власти да спаси једног слугу.
Господ му одговара: Ја ћу доћи и исцелићу га (Мт. 8: 7). И тада се капетан не слаже са Спаситељем изговоривши задивљујуће речи: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мт. 8: 8). Нема никаквог ценкања, никаквог „ја сам заслужио“, „саградио сам вам синагогу“, „милостиво се односим према вашем народу“, „још нешто ћу урадити“ – нисам достојан... Капетан објашњава: Јер и ја сам човек под влашћу, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди, и иде: и другоме: дођи, и дође; и слуги своме: учини то, и учини (Мт. 8: 9). Он схвата да се реч која је речена с влашћу испуњава сама по себи. Ако он, обичан човек, поседује такву власт над сто легионара, Онај Који је пред њим поседује власт над свим. Он је то осетио и поверовао је више од правоверних Јевреја: Човек код Којег је дошао поседује власт над свим – над болешћу, над растојањем, над смрћу.
И Господ се чуди. Ова реч је у Јеванђељу врло ретка – да се Господ зачуди. Он чак Својим апостолима каже: Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8: 10). Римски капетан који је рођен у свету Јупитера, Марсова, Афродита, обоготвореног Цезара, препознао је у Христу Бога и утврдио се у свом највећем открићу вере. И тада Господ додаје нешто што је страшно за традиционалне вернике – за нас: Многи ће доћи од истока и запада и сешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме; А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу (Мт. 8: 11) то значи да се место у Цркви, место поред Бога у Царству Небеском, не наслеђује по припадности, у традицији у целом роду, зато што је ово место – човеково срце. Сва традиција, наша помоћ, сва помоћ Цркви је изузетно велика помоћ, највећи компас који постоји и који нас води; али ако у нашем срцу не буде постојало главно – бићемо избачени напоље.
Сам Господ нас на другом месту Свог пута – туђиновања Владике на земљи – на проповеди у Назарету, граду који се налазио у суседству с Капернаумом, подсећа на два слична случаја кад је због потпуно безизлазне ситуације Господ људима показивао Своје снаге. Зашто је то учинио управо овим људима? За сваког од нас је бесконачно важно да то схвати. Господ Своју реч упућује ученицима и онима који су дошли да Га слушају једноставно као великог Учитеља: А ваистину вам кажем: Многе удовице бејаху у Израиљу у време Илије... и ниједној од њих не би послан Илија до у Сарепту Сидонску жени удовици. И многи бејаху губави у Израиљу у време пророка Јелисеја.
Какви су то били људи? Од мноштва су изабрани само двоје – обоје у безизлазној ситуацији и обоје с истим даром који је имао капетан. Удовица у Сарепту. Глад. Господ је по Илијиној молитви затворио небо да киша не пада три и по године. Илија, којег је прогањала нечастива царица Језавеља бежи у туђу паганску земљу, у Сарепту Сидонску, у само срце феничанског паганства. Људи су се тамо клањали најстрашнијим боговима који су захтевали људске жртве – дечје жртве, одвајајући дете од мајчиних груди. Међутим, Господ каже Илији: Ево, заповедио сам онде жени удовици да те храни (1 Царств. 17: 9). Бог није морао да јој се јавља. Господ каже: Заповедио сам (1 Царств. 17: 9). А сама удовица то чак ни не подозрева. Како јој је заповедио? Кроз њено срце! Није уткао у њу ништа ново. Препознао је оно што је постојало у њој. Илија долази код ње и каже (не тражи, јер је Јудејац... он је велики пророк и захтева): Донеси ми и хлеба мало (1 Царств. 17: 11). Такви су били односи између Јудејаца и пагана. И жена одговара: Тако да је жив Господ Бог твој, немам печена хлеба до грст брашна у здели и мало уља у крчагу; и, ето, купим дрваца да отидем и зготовим себи и сину својему да поједемо, па онда да умремо (1 Царств. 17: 12) – нема ништа друго. Све је било чудно. Илија говори удовици и њеном сину: Не бој се, иди, зготови како си рекла; али умеси прво мени један колачић од тога и донеси ми, па после готови себи и сину својему (1 Царств. 17: 12). Он јој чак није помогао да прикупи дрва! Како би обичан човек данас поступио? Пришао би рекао: „Мати, дај да ти помогнем.“ Он јој се чак ни не приближава и изговара ове речи. То је специфика тадашњег времена. Чујмо њене речи: Тако да је жив Господ Бог твој! (1 Царств. 17: 12). Ово није обрт у говору, није идиом, већ је исповедање. У Сидону су људи служили Валу и Астарти. Тамо су спаљивали људе на жртву Валу. А ова жена се куне именом Бога истинитог Којем није припадала по рођењу, али у Којег верује упркос свем мраку који је окружује тако да Господ Илију није послао ни код једне Израиљке, већ управо код ње. Жена се налази у ситуацији кад не говори „код нас је лоше“, већ даје пророку први комад од последњег што има пре него што даје свом сину. Затим се ствари одвијају по вољи Божјој и по Илијиној молитви: брашно у качици не нестаје, уље у ћупу се не смањује све док траје глад. Кад је узимала последње и кад је припремала јело ништа није остало. И само је њена вера наставила да је држи на овом путу. Сутрадан се брашно напунило у качици и уље се поново придодало. То је било искушавање вере у току три и по године.
Затим је Господ поменуо Неемана Сиријанина. Велики војсковођа свог цара – храбар и силан, али се разболео од губе. Болест је неизлечива – прво унакази човеково тело, доноси му неиздрживе болове, а затим га неминовно докрајчи. Смрт и болест од којих не могу да се одбране ни слава, ни власт, ни армија, ни богатство. Живео је у Дамаску и био је паганин који се клањао Римону. У његовој кући је живела заробљена Израиљка која му је испричала за истинитог Бога и посаветовала му је, као последњу наду, да се обрати пророку, за кога је сматрала да је Исус.
И Нееман иде... Сиријски војсковођа, поред положаја који заузима, иде код туђег пророка, код туђег Бога. Управо то није гласно исповедање, већ дејство. Он иде путем и замишља, исто као ми: а како ће се све што се дешава завршити – овако... онако? Исто тако размишља: ја сам главни војсковођа свог цара – доћи ћу; пророк ће изаћи да ме дочека, утешиће ме, загрлиће ме, лепо ће подићи руке, молиће се специјалном свечаном молитвом; ставиће руке – и спасење ће се остварити. Он и даље сања, у својим сценаријима (сценаријима!!!) о спасењу. Исте такве сценарије градили су и апостоли: Он ће бити свемогући Цар, ставиће нас с десне и с леве стране Свог Престола. Заборавите на сценарије! Све ће бити другачије!
Нееман долази, али пророк Јелисеј чак ни не излази пред њега. Пророк шаље свог слугу Гијезија да каже: Иди и окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тело твоје и очистићеш се (2 Царств. 5: 10). Без објашњења, без церемонија, без поштовања статуса. Нееман је обузет правом јарошћу; он препричава свој сценарио – како то треба да буде с његове тачке гледишта. Он је обећао у величанству, а добио је јавно понижење. Само што није отишао у гневу; само што није изгубио исцељење због гордости. Међутим, спасавају га сопствене слуге: Оче, да ти је казао пророк што велико, не би ли учинио? А зашто не би кад ти рече: Окупај се, па ћеш се очистити? (2 Царств. 5: 13). И Нееман смирава своју гордост, окупао се у Јордану и његово тело је постало као у малог детета. И тада се завршава његово исповедање Бога: Ево, сад видим да нема Бога нигде на земљи до у Израиљу (2 Царств. 5: 15). Он је дошао да тражи исцељење и Бога – и нашао је и то, а што је главно, и Њега.
Сад погледајмо ово троје: капетан, удовица и Нееман. Шта имају заједничко? Ниједно од њих троје није од људи изабраних по рођењу. Све троје су у апсолутно безизлазном положају. Све троје имају посебне особине: капетан – смирење пред лицем највише власти; удовица – милосрђе – дала је последње парче пророку Божјем; Нееман – способност за смирење кроз пружање отпора свом гневу, ипак није учинио као што је хтео, већ Божје. Четврто и најдубље – велику веру. То није вера уопште, већ је вера у истинитог Бога. Све троје су препознали Јединог, Живог. Њихова вера се пробила кроз таму која их је окруживала и довела их је на изворе истинског богопоштовања. Велика вера може да се роди било где: у Сидону, у Дамаску, у римском гарнизону, у наше време које је скоро потпуно изгубило веру.
Постоји и пето запажање – најоштрије за нас. Погледајмо како су се опходили према овим људима. Према удовици – Илија; према Нееману – пророк. Што је најважније: погледајте шта не раде ни удовица, ни Нееман. Они се не вређају на вољу Божју. Нееман је савладао себе; капетан и удовица који су у таквом стању, не вређају се на Промисао Божји, не ропћу: „Нека је благословено име Господње“, „Благословен Господ који све чини с нама...“ Њихова вера и послушање нису били усмерени на људе који су их вређали, већ на Бога Који је стајао иза овог човека. Њихово понашање се није заснивало на људима, већ на стајању пред Богом. То је лекција која нас данас у највећој мери ослобађа. Не оно што чине људи, већ оно што очекујемо од Господа.
Стојећи пред Њим ми смо усмерени на Самог Христа. Очи су ми свагда управљене ка Господу (Пс. 24: 15) – каже се у Псалтиру. Очи су ми свагда управљене ка Господу! То је услов за спасење. То је услов за излазак из сваке тешке ситуације. Кад је твој живот окренут ка Богу, ти си слободан. Никаква грубост те се не дотиче. Никакво понижење ти не одузима достојанство. Ниједна неправда те не лишава пута. Идеш, зато што стојиш пред Богом.
И у нашој души се налазе парализоване слуге, последње тешке муке, губа, болести, наизглед за нас немогуће спасење и страхови. По правилу, чинимо једну од две ствари: или падамо у очај (све је готово!) или се гордимо (ја ћу то сам). А још се стално осврћемо на људе: ако нас увреде, затворимо се у себе; ако нас не похвале – изгубили смо смисао; ако нам не изађу у сусрет – отишли смо гневни (као што је замало отишао Нееман). Ниједно од ових кретања нам неће открити чудо Божје. Чудо открива трећи пут – онај којим су прошли капетан, удовица и Нееман. Треба доћи код Христа као што је то учинио капетан: нисам достојан, али реци само реч. Треба поделити последње као удовица. Треба се смирити као Нееман – треба да учинимо ништавно и понижавајуће по нас.
У све троје постоји једно: вера, стајање пред Богом. Зашто је тако, зашто Господ не бира јаке и угледне, већ дошљаке, сироте и губаве? Зато што у њима постоји место за Бога. Такав сиромах и губавац може да постане и капетан који има власт и војсковођа сиријског цара који има велику власт. У човеку који је дошао до краја, који је схватио да није достојан, који је спреман да подели последње, који пристаје на смирење, који не гледа на људе, већ на Бога, унутра се отвара простор у који улази Господ. Сила се Моја остварује у немоћи (2 Кор. 12: 9), – каже Господ, како нам преноси апостол Павле. Ни ово није идиом и слика – то је закон. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5: 3).
Данас свако од нас стоји пред нечим својим. Али Господ је поред! Није „можда ће доћи“, већ је већ сад ту: у Капернауму, у Сарепти Сидонској, код Јордана, на Криму, код твоје куће. Он већ стоји. Преостаје само једно: да начиниш корак који су учинили ово троје. Веруј као што су они веровали усред паганства стојећи пред Богом, а не пред људима. Видећеш да Господ чини чуда тамо где их не може бити – ни из чега, истог часа!
Амин!