Ђакон Николај Серебрјаков се уписао на Геолошки факултет МДУ кад се професија геолога више није сматрала романтичном. Затим се тридесет година бавио петрологијом и истовремно је истраживао тему односа науке и религије. Постављали смо му питања о томе како је било на Геолошком факултету 1990-их година, о дијалогу хришћанства и науке, о стицању вере и о почетку служења у познатом храму Светитеља Николаја у Кузњецима.
Геолог од тринаесте године
— Оче Николаје, ви сте се на студије уписали 1991. године кад је Совјетски Савез пуцао по шавовима и кад професија геолога више није изгледала романтично. Зашто сте ипак изабрали Геолошки факултет?
— Разлог је прилично једноставан: моји родитељи су геолози. Завршили су Московски универзитет средином 1960-их година. Отац ми је умро кад сам имао само три године и од тада је мој живот везан за сећање на њега. Код куће смо имали полицу с примерцима минерала – отац их је донео из експедиције и од детињства сам волео да их разгледам. Још у школским годинама сам почео да се бавим геологијом: од 13 године сам похађао такозвани Школски факултет Московског геолошког факултета (ШФ МГФ; тада се овај институт налазио у центру Москве поред старог здања Московског државног универзитета, између осталог – у корпусу где се сад налази геолошки музеј „В. И. Вернадски“). И упис на геолошки факултет је био потпуно логичан.
— Какве су биле године вашег школовања на универзитету?
— Врло занимљиве, али наравно, нимало једноставне. У земљи је владао тежак период почетка 1990-их година. Неколико дана пре почетка мојих студија, крајем августа 1991. године избио је пуч и ја сам слушајући вести на радију чак мислио да су се моје студије завршиле пре него што су уопште почеле. А у децембру је престао да постоји Совјетски Савез и ми смо после прве године отишли на геолошку праксу на Крим, који је тада већ био у другој држави – Украјини. После друге године, у току лета 1993. године, за време уралске петрографске праксе затекла нас је новчана реформа: тада је у крајње кратком року требало променити старе новчанице за нове и тројица изасланика (између осталог и ја) су у име целе групе практиканата мењала новац у граду Мијасу. А у јесен, у октобру 1993. године у Москви је избила још једна политичка криза – с познатим јуришем на Бели дом.
Међутим, у личном животу нисам превише осећао ове тешкоће. Имали смо стан у Москви, мама и старија сестра су радиле. Имали смо викендицу с окућницом која нас је хранила целе године, тако да сам могао да се бавим само студијама.
Међу нашим професорима биле су многе истакнуте личности. Неки од њих су предавали још мојим родитељима, други су чак студирали заједно с њима, а деца њихових других другова са факултета су студирала у истој групи са мном. Тако је мој близак друг за време студија постао управо син другова мојих родитеља са факултета. Увек сам сматрао да је повезаност генерација драгоцена.
Ако је реч о самим студијама, треба истећи да нисмо ишли на предавања само у Главну зграду МДУ где се налазио Геолошки факултет. Морали смо да идемо и у зграде Физичког и Хемијског факултета, у зграде факултета друштвених наука. Тамо смо имали прилике да сретнемо различите професоре. Ипак, наравно, највише смо запамтили наше професоре са студија. Николај Владимрович Короновски који нам је на првој години предавао општу геологију за време предавања је цртао кредом на табли различите геолошке објекте говорећи притом да геолог треба да уме да нацрта оно што види. Академик Алексеј Александрович Маракушев је својим сликовитим језиком („ове тачке на дијаграму као гуске седе на истој линији“) помагао у преношењу студентима све премудрости петрографије. Академик Вилен Андрејевич Жариков је често долазио са шољицом кафе на предавања из термодинамичких основа петрологије, Леонид Љвович Перчук и многи други (узгред речено, тројица последњих су били ученици академика Дмитрија Сергејевича Коржинског у чијој лабораторији сам касније радио 30 година).
Наравно, у сећање ми се највише урезала летња теренска пракса после прве и друге године. На нашем геохемијском смеру су постојале три праксе: две општег усмерења – на Криму, а одмах после прве кримске смо отишли на већ поменуту петрографску праксу на Урал. Заједничка весела студентска свакодневица (без обзира на то што је била у тешким условима распада земље), заједнички посао, дивна природа – све то ми се дубоко урезало у сећање. Истина, кад сам 25 година касније само једну ноћ провео у бази наше кримске праксе, утисци су били, што се каже, не баш најбољи. Природа је била исто тако прелепа, али сам ја постао другачији и схватио сам да сад не бих више могао да читавих месец дана проведем у полутеренским условима (загушљиве бараке итд.). А тада, у младости, све ми је то падало лако и једноставно.
— Да ли сте имали омиљене професоре?
— Било је оних с којима сам био прилично близак. Наравно, то су ментори мојих семинарских и дипломских радова: Јевгениј Николајевич Граменицки, специјалиста за експерименталну петрологију и Павел Јурјевич Плечов. Он је сад директор Минералошког музеја „А. Ј. Ферсма“. Још као студент сам с Павелом Јурјевичем провео три месеца у експедицији на Хибинским горама (Колско полуострво) док сам још био млади приправник. Зато није чудо што су прве три године школовања на МДУ и моја прва научна истраживања протекла под његовим руководством.
„Екстремна катихизација“ за недељу дана
— Крстили сте се на другој години. Шта је утицало на то да поверујете у Бога?
— Све се десило захваљујући двојици мојих најбољих другова са Школског факултета МГИ. Кад сам завршио прву годину 1992. године један од њих се изненада крстио, што ме је тада веома зачудило и чак је у мени изазвало протест. После се крстио и други. Притом они као и сви неофити, нису крили своју веру и отворено су са свима разматрали верска питања. Слушајући њихове разговоре и ја сам почео да размишљам о вери, тим пре што сам у свом, у потпуности совјетском детињству, понекад ипак (пре свега кроз производе антирелигиозна пропаганде) долазио у додир с црквеним реалијама и оне су ме због нечега већ тада привлачиле. На пример, у викендици смо имали неку атеистичку брошурицу коју чак нисам ни читао, али сам зато на њеним корицама први пут видео слику кадионце и то сам запамтио. Или, код куће смо имали познати стрип „Стварање света“ Жана Ефела коју сам могао бескрајно да прелиставам и на крају сам, не читајући саму Библију, солидно знао садржај прве три главе књиге Постања. А крају, једног лета, средином 1980-их година сам са другарима у селу ушао у полуразрушени храм и тамо сам осетио нешто посебно и важно што касније нисам могао да заборавим. Тако да су неколико година касније речи мојих другова пале на у извесној мери већ припремљено тле.
А касније, крајем јануара 1993. године отпутовао сам у Казахстан за време распуста. Мој друг, његова жена и ја смо отишли по минеролошке узорке на једно налазиште. И тамо су одмах почеле авантуре. Само што смо возом стигли на станицу Тобол и оставили ствари на станици, друга и мене су напали локални тинејџери (шесторица-седморица) и добро су нас претукли. Срећа што смо имали на себи зимску дебелу одећу, па су нам настрадала само лица која су много отекла и претворила се у једну велику масницу, а очи су нам биле крваве (то нам је због нечега било много смешно). Међутим, захваљујући томе о нама су почели да воде рачуна локални милиционари, као и родитељи ових тинејџера који су се уплашили да ће њихова деца бити кажњена. Бесплатно су нас довезли у рудник и касније, кад је било време да идемо кући послали су по нас кола. Међутим, време је у казахстанској степи зими сурово и непредвидиво и на да одласка мећава је замела снегом пут према руднику тако да се возило „КамАЗ“ које су послали по нас заглибило на путу. И тек сутрадан је друго возило ипак успело да нас одвезе на станицу. Јасна ствар, наше возне карте су пропале, али су нам опет помогли родитељи тинејџера који су успели да набаве нове.
Међутим, главна ствар се десила на самом руднику. Све време нашег боравка тамо (у собици без прозора) моји пријатељи су свакодневно наглас читали јутарње и вечење молитве, певали су неке песме, читали су Јеванђеље и анализирали су га. Ја сам прво просто седео са стране или сам се претварао да спавам, али то је било врло тешко у соби три са три метра кад се поред мене одвијао тако интензиван живот. Зато сам се хтео – не хтео прикључио овом процесу иако, разуме се, испочетка ништа нисам схватао. Узгред речено, још тада сам враћајући се возом у Москву с великим занимањем прочитао своју прву хришћанску књигу „Писма Хромог дабе“ Клајва Луиса која ме је запањила по неким описима, пошто су се у великој мери подударали с мојим тадањшим осећајима и размишљањима.
И после недељу дана овако „насилне“ и врло екстремне катихизације одлучио сам да се крстим. Мој друг ме је 8. марта одвео код познатог старца из тог времена – протојереја Николаја Гурјанова на острво Залит у Псковској области где је већ био пре тога. Наравно, идеја је била лепа: да се Николај крсти у храму светитеља Николаја код старца Николаја. Међутим, очигледно да је таква лепота за мене тада била сувишна, зато што је отац Николај рекао: „Не, превише је хладно. Иди у Москву да се крстиш.“ То сам схватио као извесну проверу и на крају, три дана касније, 11. марта 1993. године сам се крстио у храму Великомученика Теодора Стратилата у Антиохијском метоху на у крају града Чисти пруди. У принципу, све је било авантуристички, као што је обичај кад је геолог у питању.
— Тих 1990-их година се крстило врло мого одраслих људи?
— Наравно. После прославе Покрштавања Русије 1988. године, а посебно после распада Совјетског Савеза Црква је добила дугоочекивану слободу. Људи који су се до тада уморили од совјетске идеологије и који су са зебњом доживљавали катаклизме које су се десиле у Русији 1990-их година почели су да траже нови смисао и циљ. Многи су управо у Цркви видели извор овог смисла и окренули су се вери.
Узгред речено, није само Православна Црква могла да привуче људе који су трагали за смислом. Јер, са проглашавањем слободе у земљи из подземља су изашле многе верске заједнице. Не само то, из иностранства су почеле да продиру многобројне верске и псеудорелигиозне секте: муновци, сајентолози („Светски институт сајентолошких предузећа“ и „Библиотека Л. Рона Хабарда“ су у Русији проглашене за непожељне организације – „ТД“), јеховисти („Јеховини сведоци“ су у Русији проглашени за екстремистичку организацију чији рад је забрањен – „ТД“). Придружиле су им се и домаће организације као што су „Богородичин центар“ или „Бело братство“. Врло добро се сећам како су 1993. године усред наставе у клубу Главне зграде МДУ студенте који су ишли с једног предавања на друго сачекивали представници протестантске секте „Црква Христа“ (наизглед исти такви студенти), поклањали су некакве сувенире и мамили су их на своје скупове. А ако би им човек рекао да си хришћанин (тада сам још увек мислио да су сви хришћаи исти) и да идеш у цркву, позвали би старијег човека и говорили нешто у стилу: „Упознајте се, ово је доктор Мајкл, Американац, научник. Он зна све о историји Цркве. Каже да је у стара времена, у доба апостола, Црква била потпуо другачија, не као код вас, православаца, већ као код нас. Зато дођи код нас.“ Или је један мој друг са факултета (такође на другој години) доспео у „Богородичин центар“. За то смо сазнали за време друге праксе на Криму кад је почео, тако да сви виде, стојећи у поменутим баракама да пева псалме. Међутим, главно је то да у нашој трпезарији није хтео да једе ништа осим сушеног воћа из компота. На крају је отприлике на средини праксе доспео у болницу због чира на желуцу. На срећу, чуо сам да је после тог напустио секту. У принципу, постојао је огроман број места на која је човек могао да доспе и, хвала Богу, ја сам доспео тамо где треба.
Посао, дисертација и ново школовање
— Ви се после факултета нисте запослили у некој компанији која се бави сировинама где су биле велике плате, већ сте почели да се бавите науком на Институту за геологију рудних налазишта, петрографију, минерологију и геохемију Руске академије наука. С чим је повезан такав избор?
— Знате, за време студија почела је да ме занима управо чиста наука, конкретно петрологија – наука о рудама. Њом сам хтео да се бавим (што сам касније и радио дуги низ година). Нисам морао да радим да прехраним породицу коју у то време још увек нисам имао или да зарадим за стан који сам, као Московљанин, имао. Зато сам врло лако могао да живим од минималне плате коју сам у Академији наука примао као нижи научни сарадник у другој половини 1990-их година и то је било нормално. Осим тога, пред сам крај студија изненада сам добио благослов да се упишем на Православни богословски институт „Свети Тихон“ (потоњи Православни универзитет друштвених наука „Свети Тихон), а тешко да бих могао да ове студије искомбинујем са строгим радним временом у озбиљној геолошкој производњи. А живот у академском институту је у то време био слободнији.
— А ко вам је дао благослов и шта је било после тога?
— Благослов ми је дао један стари и тада познати свештеник код којег сам понекад ишао на исповест – протојереј Василије Швец. Наравно, идеја да се упишем на још један факултет ме није нимало одушевила. Тек завршавам факултет и сад опет да идем нешто да студирам?! Тим пре што сам од познаника већ чуо да је на ПБИСТ наставни програм прилично озбиљан. Ипак, нисам могао да се оглушим о благослов. Одлучио сам да се упишем на вечерњи факултет, али сам због геолошких путовања пропустио време за предају докумената и пријемне испите, тако да сам успео да се упишем само на ванредне студије – тамо су се испити полагали у септембру. Истина, после успешног уписа одмах сам се на институту договорио (тада је све било једноставно, владала је кућна атмосфера) да ћу ипак похађати вечерња предавања иако ћу почети од октобра, са закашњењем од месец дана. Међутим, у новембру сам схватио да ништа не стижем: не схватам о чему причају, ништа не могу да урадим. Онда сам отишао код руководиоца одељења за наставу и она ми је поново изашла у сусрет предложивши ми да једноставо дођем за годину дана и да од септембра почнем да идем на наставу за прву годину. Јасно је колико сам се обрадовао кад сам то чуо. И тако сам напокон почео да студирам у септембру 1997. године.
— Док сте студирали ПБИСТ написали сте и одбранили магистарску дисертацију из геологије. Како вам је то пошло за руком?
— Ипак сам је одбранио после завршетка факултета, већ 2004. године, и само сам прикупљао материјале за време студија. Наравно, све се одиграло на задивљујући начин. Велика је срећа што сам на Институту за геологију рудних налазишта доспео у лабораторију академика Коржинског (1899-1983) где су у другој половини 1990-их – почетком 2000-их година још увек радили његови ученици. За лабораторију је био карактеристичан добронамеран однос према младим стручњацима. Тамо су нас буквално тетошили. Трудили су се да нам све буде добро. У лабораторију сам дошао као приправник-истраживач, а затим као постдипломац. Мој руководилац, шеф лабораторије, доктор геолошко-минеролошких наука Владимир Леонидович Русинов (1935-2007) је створио све услове за то да могу мирно да пишем дисертацију. У последњој фази (2003-2004. године) кад је већ требало да пишем сам текст дисертације, пола године уопште нисам ишао на институт – само сам седео код куће и непрекидно радио. Само захваљујући томе сам успео да напишем и одбраним дисертацију.
Четири погледа на религију и науку
— Одавно се бавите проблемима дијалога науке и религије. Како сте се заинтересовали за ову тему?
— Сад се већ трудим да се више не бавим овом проблематиком, али заиста, тридесетак година сам се темељно бавио овом темом. Опет, за мене је то било сасвим природно: кад сам се крстио као студент-геолог сам почео да се питам о томе каква веза постоји између библијске приче о стварању свта и човека и научних представа о настанку Васељене. Зато сам тражио сву могућу литературу које је тада још увек било мало. Управо 1994. године објављена је прва књига у постсовјетској Русији на ову тему – рад протојереја Стефана Љашевског (истина, сама књига је написана још 1946. године). Међутим, ова књига ми није донела задовољење. Почео сам да тражим даље, чак сам отишао у Синодску библиотеку у Андрејевском манастиру где су ми дали нека издања из времена пре револуције. После тога сам се трудио да пратим све нове радове на ову тему који су излазили у нашој земљи.
Већ на студијама у ПБИСТ (мислим, на трећој години) једном сам на зиду института видео објаву да код нас постоји семинар „Наука и вера“ којим је руководио (а и сад руководи) тадашњи заменик декана мисионарског факултета, доктор физичко-математичких наука професор Андреј Борисович Јефимов. Разуме се, отишао сам тамо и касније сам постао стални учесник, па чак и секретар овог семинара. Управо под руководством Андреја Борисовича сам 2002. године написао завршни дипломски рад о проблему Шестоднева.
По завршетку ПБИСТ дуго година сам наставио да се бавим темом Шестоднева, између осталог, учествујући у нашем семинару „Наука и вера“, у различитим конференцијама и округлим столовима одржавајући курсеве на ПУДНСТ о односима хришћанства и науке, а такође сам на ову тему објавио нешто више од десет чланака. Тек однедавно сам почео полако да напуштам ову тему: све што сам могао рекао сам у својим чланцима и рефератима, па нека се сад тиме баве паметнији људи. Овај проблем је врло сложен и дискутабилан. Зато није чудо што наша Црква још увек није утврдила ниједну од постојећих варијанти за њено решење. А пошто тема занима многе људе, наравно, треба дејствовати максимално опрезно. Премда је период најоштријих разматрања био крај 1990-их – 2000-их година. Сад је све мирније. Ипак, изазов још увек постоји, зато се ни рад Цркве на решавању овог проблема не прекида.
— А који су главни ставови који постоје у Цркви на однос библијског казивања и науке?
— Ако се говори у извесној мери уопштено, тренутно постоје четири главне тачке гледишта на однос Шестоднева и науке. Прва тачка гледишта је веома раширена на Западу, али и код нас има много њених присталица. Њена суштина је у томе да наука и религија немају никаквих додирних тачака: имају различите објекте проучавања, циљеве, методе и језике. Човек може да се бави науком, а да се притом моли Богу, али су то две потпуо различите сфере његовог рада које практично немају никакве везе. Због тога и проблем односа библијског казивања о стварању света и научних представа (које представљају само појединачни проблем односа религије и науке) као такав не постоји. Наука проучава и описује законе и историју створеног света својим строгим, математичким језиком на основу посматрања и експеримената. Библија такође говори о стварању света, али језиком слика, поетским језиком, а и овде се акценат не ставља на то како је и шта створено, већ због чега и ради чега је створено – односно, кроз описивање стварања, а пре свега се указује на Самог Творца, Његову премудрост и доброту. А пошто је тако, библијске и научне текстове чак ни не треба поредити, пошто говоре о различитим стварима. Овај приступ једноставно укида проблем, стављајући веру и науку у различите углове и многима се то свиђа.
Он је посебно близак људима који се не баве природним наукама (космологијом, геологијом, биологијом) и од којих је овај проблем врло далек у животу. А природњаци не могу тако лако да га избегну, пошто је тешко поделити свест на пола: „овде сам научник, а овде сам хришћанин“. Човек ипак жели да има складну и целовиту слику света како би његова вера била у складу с његовим знањима. Не само то, овакав „подељени“ приступ не одговара и двомиленијумској црквеној традицији у којој су се речи из првих глава књиге Постања увек односиле на ову или ону слику света (античку, средњовековну или новог доба), не сматрајући да то није могуће.
Није чудо што хришћани из редова научника природних наука чешће прибегавају другим тачкама гледишта, које се (насупрот првој) обједињују по следећим уверењима: да, Библија је несумњиво написана другачијим језиком, али ипак можемо покушати да направи „превод“ с библијског језика на научни и ако нам то пође за руком, видећемо да између Шестоднева и научне слике света неће бити противречености. Међутим, овај превод такође може бити различит и он доводи до различитих варијанти односа Библије и науке.
Тако друга варијанта која се најчешће назива хришћанским еволуционизмом, овакав превод чини прилично праволинијски: ове речи из Шесетнева означавају то и то у научној слици света, а ове – то и то. Као што се види из назива, присталице ове тачке гледишта су убеђене да оно што се у науци сматра еволуцијом (од еволуције Васељене до еволуције живих бића) у потпуности одговара начину на који Библија описује стварање света. Само у том случају дане стварања не треба схватати буквално као 24 часа, већ у ширем значењу – као дуже временске периоде: од десетина или стотина милиона до милијарди година. У том случају се, како неки сматрају, у Шестоднев лако може уклопити сва историја света који еволуира и коју су научници описали.
Наравно, поред све привлачности овог приступа (јер с њим се смело може ићи у школе и на факулете) он је превише оптимистичан. Постоје озбиљне неподударности између библијске и научне слике света, што признају и сами представници ове тачке гледишта. На пример, проблем четвртог дана стварања (у току којег се, по Библији, стварају сва небеска светила – притом после Земље, па чак и биљака); или стварање у току трећег дана свих биљака одједном; или стварање истовремено и риба и птица. Постоје и богословски проблеми у случају оваквог директног поређења. Најпознатији је постојање смрти у свету животиња до пада првих људи у грех, што се не слаже много са хришћанским представама о томе да је свет који је Бог створио био идеалан, као што је то описано у првој глави књиге Постања. Још озбиљнији богословски проблем је повезан с тим што прихватање еволуционог порекла човека доводи под удара традиционалну представу о историчности конкретних Адама и Еве, њиховом пребивању у Рају и, напослетку, паду у грех – што је, са своје стране, тесно повезано с учењем о узроцима Богооваплоћења. Симптоматично је то што су се људи који су тако смело усаглашавали Библију и науку још крајем XIX – почетком ХХ века одрекли свих ових кључних елемената хришћанског учења.
Није чудо што хришћански еволуционисти имају опоненте. Једни од најпознатијих су такозвани креационисти. Управо њихов приступ представља трећу тачку гледишта. По њој Свето Писмо треба схватати само буквално. И ако се данашња научна слика света у понечему разилази од библијске, то значи да је научна слика лажна. Ослањајући се на своја схватања Библије креационисти тврде да свет не постоји око 14 милијарди година, као што то тврди наука, већ свега 7-10 хиљада година, да никаква еволуција није постојала; да иста она промена организама која се запажа у слојевима земље – није сведочанство о постепеном развој живота у времену, већ да је само резултат библијског светског потопа који је трајао само годину дана. Пошто креационисти покушавају да образложе буквално схватање Библије, они се труде да искористе поједине научне податаке, због чега је њихова варијанта добила громки епитет „научни“. Мада, искрено речено, у њиховом приступу не остаје практично ништа од науке и зато су ретки научници који иду овим путем.
Ова тачке гледишта која претежно има протестантске корене од почетка 1990-их година је у Русији стекла многобројне присталице међу православцима који су дали значајан допринос разради овог приступа, али не с научне, већ с богословске стране. Управо православни креационисти су у разматрање укључили мноштво светоотачких сведочанстава која показују како су се у црквеној традицији схватале прве главе књиге Постања. Управо православни преставници овог приступа су до крајности заоштрили проблематику с православним еволуционистима и тако су показали сву важност и сложеност проблема. Управо њихова активност је подстакла хришћане који нису могли да се сложе ни с еволуционистима, ни с креационистима, да траже нова решења.
И таква решења су се појавила. Имам у виду четврту тачку гледишта које се и сам придржавам. Наравно, то није коначно решење (очигледно, оно не може ни постојати у овом животу) и овде такође постоје компликације, због чега се многи не слажу с овом тачком гледишта – њу критикују, како хришћански еволуционисти, тако и креационисти. Међутим, мене ова варијанта мање-више задовољава управо као човека који је и геолог и хришћанин, пошто се у њој не одбацује научна слика света, али се не занемарују ни црквене догме.
У овом приступу акценат се ставља на кључни догађај у библијској историји као што је пад првих људи у грех. Јер, у црквеној традицији (в. указивање у 1 Мојс. 3: 17 и код апостола Павла у Рим. 8: 19-22) се сматра да овај догађај није утицао само на судбину самог човечанства, већ и целог створеног света, пошто је Бог материјални свет створио управо за човека. Кад су пали Адам и Ева заједно с њим је оштећен и космос који им је дат. Притом је ово оштећење, како наводе многи свети оци, било врло озбиљно: свет је од нетрулежног и веома доброг (в. 1 Мојс. 1: 31) постао трулежан и почео је да се распада. Другим речима, грехопад сву историју нашег света дели у две фазе: пре пада у грех и после њега. И то представља веома важан моменат за наше разматрање. Јер, изучавајући сад објекте природе, ми проучавамо свет у право у његовом палом и трулежном стању. А да ли се резултат овог проучавања може преносити на свет у нетрулежном стању? Присталице четврте варијанте сматрају да то није могуће. Зато сматрају да наука мало шта може да нам каже о свету пре пада у грех, те о томе говоре прве главе Књиге Постања. Дакле, научне представе и Шестоднев не могу једни другима да противрече, пошто говоре о различитим фазама постојања света.
Да, овде се прави разлика између Библије и науке, само не „у глави“, као у првој варијанти, већ у историји. Овај приступ је сложенији од хришћаског еволуционизма или научног креационизма и зато нема много присталица, али их ипак има. Кратко, али врло језгровито је о томе још 1918. године говорио кнез Јевгениј Николајевич Трубецкој у књизи „О смислу живота“. Ову тачку гледишта је у писму упућеном грчком богослову Александру Каломиросу 1974. године прилично детаљно изложио јеромонах Серафим (Роуз) чија се канонизација тренутно припрема у Руској Заграничној Цркви. Од савремених аутора овај приступ је близак декану факултета црквених уметности ПУДНСТ протојереју Александру Салтикову. Иако је он историчар уметности, ова тема га одавно занима: отац Александар је још 1970-их година заједно с Андрејем Борисовичем Јефремовом предложио сличну концепцију користећи, између осталог, познату слику портрета из романа Оскара Вајлда „Портрет Доријана Греја“. Од научника-природњака присталица оваквог приступа је прилично познати аутор, магистар биолоших наука, палеоентомолог Александар Валерјевич Храмов који је написао много публикација о овом проблему, а између осталог, књигу „Мајмун и Адам“. Такође су врло занимљиви радови другог биолога – магистра биолошких наука Василија Васиљевича Иваненкова.
У литератури је оваква варијанта односа Шестоднева и природних наука добила назив „алтеризам“ (од речи alter – ини, други). Мени се овај назив не свиђа нарочито, али пошто није предложено ништа друго, нека буде такав назив. Само што га не треба схватати у смислу да је пре пада у грех постојао неки други свет (као што се, авај,може заључити из познате књиге још једног присталице овакве тачке гледишта – „Теорија распада Васељене и вера отаца“ епископа Василија (Родзјанка) – и као што често на основу ове књиге тврде критичари таквог приступа). Бог је створио само један, наш свет, као што се наводи у Светом Писму. Међутим, овај свет може бити у различитим стањима и у поређењу са стањем у којем сад живимо стање света пре пада у грех је заиста било другачије. А после Другог доласка, биће и неко треће стање кад ће се појавити „ново небо и нова земља“ (уп. Ис. 65: 17).
— Неки научници говоре да је оваква тачка гледишта „префињени покушај да се избегне проблем“, а неки православци ваше погледе називају „моделом Салтикова-Серебрјакова“ и чак их оптужују за јерес. Шта бисте одговорили једнима и другима?
— Па, шта ту може да се каже? Да, полемика је оштра и ми смо већ одавно сврстани у јеретике. Мада, сама синтагма „модел Салтикова-Серебрјакова“ звучи смешно: отац Александар и ја смо заједно написали само једа чланак и то десет година након што се појавио овај израз. Међутим, још једном ћу поновити да је проблем заиста врло сложен и да овде нема једноставних одговора. Управо зато нас они људи који желе једноставне одговоре не схватају. А ако неко каже да избегавамо проблем, шта ту може да се ради? Чини ми се да ми, обрнуто, покушавамо да решимо овај проблем.
Искрено речено, уморио сам се од спорова на тему у којима људи обично једну друге не слушају. Сад се ови спорови претварају у агресивне препирке на друштвеним мрежама. Мислим да су научне публикације најбољи начин за полемику. Ја сам објављивао своје чланке, други објављују своје. После људи све ово читају, пореде и одлучују шта је убедљивије.
— Да ли постоје достигнућа у науци и религији у Русији?
— Зависи од тога шта се подразумева под достигнућима. У идеалном случају постоји ситуација кад ће сви проблми између науке и религије бити решени. Међутим, не мислим да ће се то десити у овом веку. Од реалних могућих достигнућа је пажљив међусобни однос пун поштовања код учесника у дијалогу.
О родној кући
— Како вам унверзитетско образовање помаже у служењу Цркви? За која знања или умећа се испоставило да су нарочито корисни?
— Чини ми се да је главна лекција коју стиче природњак који је завршио МДУ то да све треба проверавати и поново проверавати. Очигледно је да је то веома важно у науци, али је важно и у религиозном животу. Вера не треба да буде слепа, већ треба да види, да буде разборита. Тим пре што у духовном животу постоје многе ствари према којима се треба односити с великим опрезом, иначе то може да доведе до трагедије. У том смислу научна деликатност има потпуно аскетску примену.
— Ви већ 21 годину предајете на Православном унниверзитету „Свети Тихон“. По чему се његови студенти разликују од студената МДУ? И како су се студенти уопште променили за ово време?
— Тешко питање. У МДУ сам био само студент и зто не могу то време да оценим с позиције професора. Вероватно су студенти који су дошли да студирају из школских клупа свуда исти. И у МДУ и на ПУДНСТ сви они нешто желе, некуда хрле, лако говоре и не слушају увек, ал то су те године. Наравно, има изузетака, али не много.
Вероватно је најпривлачнија слика у смислу односа студената према настави – на факултету за стручно усавршавање на ПУДНСТ. Спектар узраста на њему је веома широк – од 25 до 75 година. То су углавном људи који имају породице и различита достигнућа на основном послу. На универзитет су се уписали како би боље и дубље упозали своју веру, оно што их веома занима. По томе се у великој мери разликују од већине студената који су управо дошли из школе. Одрасли студенти су апсолутно неуморни слушаоци и то, наравно, у великој мери надахњује сваког професора.
— Храм светитеља Николаја у Кузњецима где служите, познат је по богатој историји, великој заједници, као и по томе што међњу његовим клирицима има доста оних који су завршили МДУ. А због чега је драг вама лично?
— Пре свега, по томе што је с њим повезан наш Универзитет „Свети Тихон“. Ја сам ПБИСТ завршио 2002. године и од тада сам почео да долазим у овај храм. Прво сам био просто парохијанин, затим сам позван да служим у олтару, а сад је већ девета година откако служим као ђакон. Овде сам се упознао и са својом женом – и она је и парохијанка и професор на ПУДНСТ.
Међутим, на мене постоји још једна важна околност. Недалеко од нашег храма у Улици Бахрушина раније је била вила трговаца Алексејева (2010. године је на њеном месту саграђен хотел) где су се у совјетско време 1960-их година у подрумском делу куће налазиле стамбене прострије. Недавно сам установио да су управо овде (очигледно, још од 1930-их година) живели моји прадеда и прабаба. Могуће је да је баки чак служено опело у Никољском храму, тако да је и у том смислу наш храм за мене родна кућа.