„Слава Богу што можемо да идемо по својој земљи где је још увек мирно небо над главом. Треба то да ценимо, да идемо и да се молимо. Оваква процесија доноси огромну корист Белорусији, зато што се земља освештава у литији,“ – каже руководилац литије Сергеј Мелешко.
Од 18. до 26. августа 2026. године по благослову митрополита минског и заславског Венијамина, патријарашког егзарха целе Белорусије, поново ће се одржати годишња Белоруска литија „Жировичи – Минск“. Ходочасници ће за 9 дана прећи 250 километара. Њихова маршрута ће водити кроз четири епархије и обићи ће 21 храм.
Зашто људи девет дана подносе врућину, жуљеве и тешкоће? Какав је смисао овог пута? О томе смо разговарали с руководиоцем литије Сергејем Мелешком.
— Сергеје, рецимо да човек има неку молбу, неку потребу, и да иде у литију како би решио своје питање. Зашто треба да креће на тако сложен пут, а не да, на пример, закаже молебан у храму и да се моли код куће? Шта му даје такав пут?
— Код светих отаца постоје речи: „Дај крв и прими Дух,“ односно, они не кажу: „Седи на кауч и прими Светог Духа.“ Јер, благодат није нешто што се може стећи за један трен. Свети оци су се за њу борили годинама, а неки и целог живота. То је дуг и тежак пут. И многи од њих су говорили: „Кад се молите за нешто, принесите неку жртву.“ На пример, одреците се нечега на неко време – кафе или слаткиша, како бисте своју молитву поткрепили овом жртвом.
Протојереј Николај Савостјанов, духовник литије, каже да је то у извесном смислу духовна специјална јединица. Ми идемо, ноге су нам изранављене, подносимо жегу и пљускове, превладавамо невероватне тешкоће – и калимо се. То је као гвожђе које је прекаљено у ватри – његов спољашњи изглед може остати исти, али се мења структура и оно постаје чвршће. И тешкоће које савладавамо су управо она жртва која поткрепљује нашу молитву.
— Човеку је у обичном животу тешко да примора себе да подноси неку нелагоду. Да ли то значи да литија ствара услове за духовни подвиг?
— Да. Човеку је тешко да у свету учини неки духовни подвиг. Ту су свакодневица, породица, посао, неки проблеми, а на литији има све услове. И нема варијанти: ако си већ кренуо, треба да идеш до краја. Господ види овај подвиг и даје људима Своју милост. Зато многи учесници у литијама говоре о томе колико чуда им се десило и како се после литије мења њихов живот.
— У ком смислу? Да ли се човек сам духовно мења или се мењају неке животне околности које су га оптерећивале?
— Пре свега, долази до извесног духовног прогледавања у људима, као да им пада пелена с очију и, наравно, мењају се њихове животне околности.
На пример, човек није могао да пронађе себе, а после литије се све средило: један је нашао посао, други је засновао породицу, трећи је био немиран, није знао какву одлуку да донесе, а сад је све кренуло потребним колосеком и човек се смирио. И, наравно, људи духовно прогледавају, почињу нешто да схватају о себи. Многи говоре: „Видео сам колико се у мени угнездило страсти које у обичном животу тихо спавају. Наизглед, све је мирно – не дирам их и оне мене не дирају. А чим се појаве неке ванредне околности, све страсти испливавају на површину.“ Људи виде ову нечистоту у себи и почињу да се кају.
Како се мења живот људи? На пример, за четири године од прве литије неки наши учесници у литијама су постали свештеници и ђакони, а има и много оних који похађају богословску школу. Људи се у литијама упознају и заснивају породицу.
— Учесници у литијама обично кажу да им је физички врло тешко да иду – врућина је, добијају жуљеве и лишавају се неких ствари, али притом на путу осећају помоћ и духовно укрепљење. Да ли бисте можда могли да наведете примере за то како су људи превладавали своју немоћ?
— Овде је умесно сетити се порођаја. Кад жена рађа, она осећа бол, али кад види детенце, радост због рођења премашује овај бол и она га заборавља. Исто је и овде. Човеку је тешко док иде у литији и све га боли, али благодат која га посећује све то покрива. И ако неко човека упита како је то било, он ће рећи да је било тешко, али не може да каже да је било неиздрживо, зато што је благодат све изгладила и покрила. И, наравно, стално се дешавају случајеви укрепљивања људи за време литије – то је прави преображај. Једном сам видео да човек уопште није могао да хода, практично је губио свест, али је издржао и дошао је до циља. И на крају литије је просто светлео. Односно, веома је важно да се човек не преда и да трпи, па ће благодат која дође све покрити. Нека то звучи и помало патетично, али могу да кажем да ми, учесници у литијама, знамо шта је благодат.
Људи за време литије осећају присуство Светог Духа. У извесном тренутку почињу да осећају неки полет и почињу буквално да сијају. Као што ми је једна жена после таквог преломног тренутка рекла: „Готово је, сад могу да прелазим и стотине километара и ничега се више не бојим.“
За време организације прве литије плашио сам се дана кад идемо око 40 км. Тешко је превалити толико растојање, посебно по врелини. Мислио сам: „Па, како ћемо?“ Међутим, те вечери су сви очигледно осетили како је сишла благодат – људи су се осмехивали, а унаоколо су владали лакоћа и радост! Ово стање се не може описати речима. И сад ми је јасно да се тог дана дешава прекретница и веома га волим. Запажам да они који савладају овај део пута сигурно долазе до краја.
— Једном сте рекли да је учествовање у литијама као болест. Молим вас да нам кажете шта сте имали у виду.
— Ако се човек „разболео“, „боловаће“ од литија до краја живота. Из године у годину расте број учесника. Ове године ће, ако Бог да, бити 800-1000 људи. Односно, људи су осетили каква је то сила. И они који су ишли настављају да иду и доводе познанике.
Сад је Свебелоруска литија постала велика породица, јединство блиских и сродних душа. Људи који иду више година увек срећу много познаника. И већ имају жељу да се окупе бар једном годишње, да се друже, да се помоле и да пређу овај пут.
— Да ли сам добро схватила да на литију не долазе само људи из Белорусије?
— Географија овог православног догађаја се шири. Традиционално се окупљају ходочасници из Русије, балтичких земаља и Србије. На прву литију је допутовала група верника из Немачке и они и дан-данас учествују у њој.
Прошле године се десио занимљив случај. Допутовао је момак из Холандије. За нас је сазнао од своје куме – Рускиње која живи у Холандији. Она је већ више пута ишла с нама. Младић је разговарао само на енглеском и зато су се сви учесници у литији дружили с њим. То је врло весео момак! Козаци из Могиљова су га узели под своје (смеје се). Белорусија и наша литија су на њега оставили просто огроман утисак. Био је срећан. Говорио је да не може да опише осећања и да није знао да је тако нешто могуће у животу. Спремао се да поново дође. Упознао се с девојком Белорускињом и сад су у вези.
А још је с нама ишао јеромонах из Румуније. Прочитао је чланак о нашој литији и заиграло му је срце. Сео је у кола и прешао је цео овај дугачак пут. Наравно, и њега смо радо примили. Ово је на оца оставило дубок утисак, веома му се свидело. Такође је служио с нашим свештеницима. А у неким парохијама су га молили да отпева тропар на матерњем језику. Замислите: у неком забаченом сеоцету чује се тропар на румунском! Сељани нису могли ни да замисле сличну ствар.
Односно, људи који чују за литију почињу да осећају жар у срцу и долазе из различитих кутака земље. Окупљају се верници различитих националности и моле се заједно. Као што је говорио апостол Павле: Нема ни Јелина, ни Јудејца... – сви су јединствени у Христу Исусу (уп.: Кол. 3: 11).
— У Русији се одржава много литија. Шта Русе привлачи у овој литији? По чему је она специфична?
— Код нас долазе верници из Русије који су с нама од прве литије и ниједну нису пропустили. Кажу: „Долазимо у Белорусију, зато што нам се овде одмара душа.“ Истичу топлину и мир, имају осећај као да су у сопственој породици, и наравно, традиционално белоруско гостопримство, жељу Белоруса да свима пруже топлину.
— Шта је главно у литији? Да ли је то непрестана Исусова молитва или то што се физичке снаге налазе на испиту?
— Митрополит Венијамин (Тупеко) је једном рекао: „Ниј велика ствар прећи 250 километара. То могу и спортисти и туристи, али је велика ствар прећи 250 километара с молитвом.“ На основу свог искуства желим да кажем да није у питању само Исусова молитва, већ свака молитва, чак и песме за време литије дају благодат. Дакле, главно је да се молимо, само што је Исусова молитва врло згодна док се хода. Кад је човеку тешко да хода, он се унесе у молитву и она га носи. Осим тога, свако јутро служимо Свету литургију и људи могу да се причесте. И то даје снагу.
Међутим, рећи ћу своје мишљење: ипак подвиг много значи. Ако човек просто дође некуда, поседи и помоли се Исусовом молитвом, ако оде на литургију и причести се, неће доживети такво стање. Потребан је труд и труд на ивици могућности. Литија не треба да буде лака, треба да постоји напетост. Човек је узео крст и треба да га донесе до краја, а опустиће се тек кад дође.
— Прочитала сам коментаре неких учесника у литији. Изразили су мисао да кад је човек одсечен од посла и породице остаје сам са својом вером. Да ли осећате ову одвојеност од света?
— Управо то осећам. Идем на литију и од другог дана све световно постаје неважно – проблеми, посао. Стичем утисак да ходам већ месец дана. А кад увече стајем на конак, немам ни снаге, ни жеље да гледам телефон. Тако да је литија јединствена могућност да човек остане насамо са собом и с Господом.
И слава Богу што можемо да идемо по својој земљи где је још увек мирно небо над главом. Треба то да ценимо, да идемо и да се молимо. Оваква процесија доноси огромну корист Белорусији, зато што се земља освештава у литији
— Духовник литије, отац Николај, је једном приметио да је овде сваки да Васкрс. А шта бисте ви једном речју рекли о литији?
— Узгред речено, постављали смо ово питање ходочасницима. Одговори су били врло различити: људи су говорили да је то труд, молитва, рад на себи, па чак и преплитање људских судбина. За једне је то моћ и потпуно други свет, за друге је радост и празник, а истовремено и покајање.
Ја бих пре рекао да за мене литија није Васкрс, већ живот. Зато што благодат којом се овде напајамо дуго траје. Литија је ваздух. Он је неопходан како би се некако могло живети у овом испразном свету, јер бисмо се угушили да није тога.
— Сергеје, ово је већ пета Белоруска литија и у извесном смислу је јубиларна. Свака претходна је била посвећена некој светињи или догађају – 1030 година православља на белоруској земљи, Сабор белоруских светаца... Чему ће бити посвећена ова литија?
— После треће литије дошли смо до закључка да је наша молитвена поворка већ прерасла у самосталан догађај. Постоји Белоруска литија која иде од једне светиње – Жировичке иконе Мајке Божје ка другој – Минској икони Мајке Божје. Сад једноставно тако и пишемо – литија под покровом Мајке Божје.
И да, пета литија представља мали јубилеј. Разуме се, људски је то што желимо ово да обележимо. Можда ћемо направити неке сувенире, можда ћемо смислити неку манифестацију.
Ове године ћемо, ако Бог да, носити крст с моштима 42 свеца. Ето, пратиће нас таква светиња.
Јер, свака наша литија је посебна. Прва је била превладавање. Требало је да је први пут пређемо, да пробијемо пут и да дођемо. Друга је била потврда да смо учврстили оно што смо започели. Трећа је радост – много смо певали. Четврта је била у великој мери прожета покајањем. Време ће показати каква ће бити пета.
