Проповед митрополита симферопољског и кримског Тихона у Пету недељу после Педесетнице у храму у част Фјодоровске иконе Мајке Божје у граду Бахчисарају 5. јула 2026. године
У име Оца, и Сина, и Светога Духа.
Данашње Јеванђеље је необично важно за сваког од нас и за одређивање нашег личног пута у овом животу. Сетимо се шта у Јеванђељу претходи одломку који смо данас чули. Ноћна бура на Генисаретском језеру. Апостоли су у чамцу. Бура је изузетно јака, таква да апостоли Спаситељу Који спава на крми кажу: Господе, спаси нас, изгибосмо! (Мт. 8: 25) Обузео их је страх. И Христос буру кроти једном речју. Зашто се десио овај ризик? Зашто су се усред ноћи нашли насред разбеснелог језера? У суштини, ово плитко језеро је по својој жестини налик на право и страшно море. Зашто су се уопште некуда упутили ноћу? Зашто се испољила оваква сила над стихијом? Зашто је уследила појава силе над гергесинским ђавоиманим човеком? Шта је то тако важно Христос намеравао да уради на другој обали?
Он је учинио нешто необично важно, што се тиче сваког човека. Ради њега је кренуо на путовање у паганску земљу у Декапољ. Људи тамо нису само приносили жртве идолима, већ су приносили и људске крваве жртве. То је био епицентар страшног идолопоклонства, тачније речено поклоњења ђаволу. Управо зато се у ђавоиманом човеку налазио легион демона. Чим је Спаситељ учинио ово дело није имао више шта да ради у овој паганској земљи. Одмах је сео у чамац и отпловио је, како се у Јеванђељу каже, у Свој град, у Капернаум. Он је ово путовање предузео ради једног човека.
Ко је то био? Ужасан, прљав и одвратан човек који је од главе до пете био пун демона, од којег су главу окретали чак и љути пагани – сурови људи који су приносили жртве ђаволу. Легион демона је истеран и несрећник, сад већ исцељен, седи покрај ногу Господа Исуса Христа. Прва његова жеља је да буде с Њим (Мк: 5: 18). Наизглед, шта би Спаситељ требало да уради? Да каже као богатом младићу: иди продај све што имаш... па хајде за Мном (Мт. 19: 21) или као што је рекао апостолима: ако хоће ко за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде (16: 24)... Овде се дешава нешто потпуно супротно. На искрену жељу човека да крене за Христом оставивши све, Спаситељ каже: „Не!“ Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио, и како те помиловао (Мк. 5: 19).
Сви смо ми призвани да будемо апостоли, али нисмо сви послани у далеке земље. Сви смо призвани да будемо апостоли, али на другу службу. Треба да будете благовесници Царства Небеског на оном месту где живите – на прагу своје куће. Постоји уврежена заблуда да човек да би истински служио Богу треба да учини нешто грандиозно – да иде да благовести у друге земље; да чини велике подвиге; а у најмању руку треба да постане монах или свештеник.
Али, код Бога је другачије. Христос каже да је твоја мисија за коју ти је благослов дао Сам Господ Исус Христос – твој свакодневни живот. Мисија за коју ти је Бог дао конкретан благослов је велика апостолска мисија за коју ћеш одговарати на Страшном Христовом суду. Где је твоје апостолство? То су твоја породица, твој посао, пријатељи, комшије и деца. Никуда не треба да путујеш. Већ се налазиш на свом мисионарском пољу.
Христос је узбуркане воде препловио ради једног човека. Значи, људи које свакодневно срећеш заслужују да примениш свој апостолски труд на њих. Заправо, најтеже је проповедати ближњима, зато што нас ближњи врло добро познају; знају наше слабости и наше демоне – оног легиона који и дан-данас диже главу у нама. Међутим, управо зато се испоставља да је наше сведочанство најјаче. Ако ми, сревши Христа и сјединивши свој живот с Њим постајемо другачији, то значи да се десило нешто стварно.
Управо то је главно у нашој апостолској проповеди. Она се не састоји у речима – то је другостепено, па чак бих рекао и трећеразредно. Она се састоји у промени сопственог живота. Придике и поуке често изазивају само љутњу – вероватно сте то и сами осетили код својих ближњих и другова. Наша сила се састоји у нечем другом. Кад уместо наше раздражљивости долази трпљење, кад уместо спољашње оштрине долази мир, а уместо увредљивости доброта и пажња, управо то, а не речи постају доказ за снагу наше вере. Један исти човек у породици може да промени целу кућу ако схвати да то није просто једнократна вежба, већ подвиг за цео живот. Управо на такав апостолски подвиг смо призвани.
...Иди кући својој к својима (Мк: 5: 19), – рекао је Спаситељ. Донеси мир тамо где су свађе и где влада гордост. Донеси тишину тамо где је страх. Донеси трпљење тамо где је љутња. Донеси храбру одбрану истине тамо где су кукавичлук и удвориштво. Сведочи о миру Божјем својим животом, као што се то десило у Декапољу где су некадашњем ђавоиманом људи почели да се чуде и он је заиста постао апостол у страшној паганској земљи где су се приносиле жртве идолима.
Ако се променимо на тај начин, људи ће почети да се диве. Кад виде да смо се променили, узнеће свој ум ка Ономе Ко је учинио промену. И тада ће то бити дело Божје у промени људи, на томе да се окрену вери. Међутим, то неће бити само дело Божје, већ ће бити дело које ће постати наша најјача лична проповед.
Нека би вас Господ спасио због ваше храбрости и чврстине, због вашег искреног уздања у Промисао Божји и препуштања себе у руке нашег Учитеља Господа Исуса Христа, у руке Оца Небеског Који бескрајно воли и на бригу Светога Духа.