У име Оца, и Сина, и Светога Духа!
Има људи који многе друге људе доводе у крајње незгодну ситуацију својим речима и поступцима. Оваквих људи је било много у историји Цркве. Ко су они? То су људи који су говорили оно што им је лежало на срцу како би исправили човека и разобличили духовну и моралну лаж. Међутим, било је врло много оних којима ови људи нису одговарали, а често нису одговарали ни некима у Цркви, ни властодршцима који су себе сматрали хришћанима и који су покушавали да на неки начин управљају Црквом. И тако је било увек, посебно од тренутка кад су Црква и Христова вера постале потпуно приступачне за све у смислу да су биле дозвољене по закону, да су се појавиле хришћанске државе. Увек је било неугодних људи, а као што смо рекли, има их и сада. Нема их само у Цркви, већ се свуда могу срести. И други овим људима говоре: „Зашто се опет буниш? Зашто све ово говориш? Све је било нормално, све је било у реду, све је унаоколо било лепо и добро – они нам помажу и ништа од тога није требало да говориш,“ – и ови људи који причају неугодне ствари, по правилу, имају врло озбиљне проблеме у животу.
Прошле суботе смо славили спомен на светог Максима Грка. То је био учен човек и подвижник, али је живећи у Русији доспео у тамницу и дуги низ година је био сужањ у прилично суровим условима у кули Јосифо-Волоцког манастира. Међутим, и после тога му је било забрањено да служи. А један од разлога такве немилости било је то што је негодовао због понашања неких владара и просто је записао неке своје мисли које су му налагале савест и јеванђељска истина.
Оваквих људи и случајева у историји Цркве и хришћанских народа је било много. И сама ова чињеница заиста збуњује богобојажљивог хришћанина и он се пита: како то? Откуд таква неправда: људи говоре истину, а прогоне их? А кад умру после извесног времена сви, понекад и прогонитељи, почињу да говоре о томе како су то били свети, праведни и мудри људи. Знамо много оваквих примера из живота хришћанске цивилизације. Човек је говорио истину, разобличавао је јерес, и самим тим је по критеријумима овог света уништио свој живот. Био је мучен и злостављан, а кад је умро дешавало се да се људи окупе на његовом гробу и кажу: „Како је био добар човек, како је био свет. Помоли се за нас, свети оче!“
Али ако се вратимо данашњем јеванђељском тексту постаје јасно зашто се то дешава. Кад је Христос ослободио ђавоимане и кад су демони ушли у стадо свиња које се утопило у језеру, људи се нису запањили због овог чуда. Нико ништа није могао да уради са опседнутим људима који су патили од ђавола, који су били ђавоимани и нико није могао да их излечи, а Христос је дошао и исцелио их је. Међутим, није то била ствар која је највише запањила свест људи из оближњег града, већ то што су се свиње утопиле. И шта они кажу Христу? „Иди од нас, изађи!“ Јасно нам је да то што исцељујеш болесне и јасно нам је да је оно што говориш и што проповедаш можда спасоносно, али нама је драже наше богатство, зато се удаљи од нас. И ми често тако поступамо у свом животу. Дешава се да неком човеку који је врло благочестив његови другови који иду у Цркву говоре о потреби за Причешћем, за Исповешћу, а он их моли да му не говоре о томе, зато што њим још увек владају страсти. И још једна ствар је важна – кад су ови становници истеривали Христа, веома су се плашили за своје благостање, за своје свиње. Кад свети оци размишљају о овој причи, а то је био догађај који се заиста десио, догодио се на земљи, то није само нека прича, није слика, они ове свиње пореде с људским страстима.
И заиста, драже су нам наше страсти, а посебно је сад свима овладала страст неправедног богаћења и зеленаштва. Наизглед, то није толико страшна ствар као убиство. Међутим, ова страст нас је постепено освојила. Дешава се да је човек нешто радио и да кроз његове руке пролази материјално благо, па остави себи мало: јер то сам ја радио, нема ту ништа страшно, заслужио сам. А то је заправо веома страшна страст. Људи почињу да зависе од новца и богатства као наркомани.
Преподобни Максим Грк баш каже да неправедно богаћење чини да човек постане антихрист. Ако мислимо да желимо само да добро и удобно живимо, заправо се често дешава да у неком тренутку прекорачимо неприметну линију и да већ постанемо заражени антихристовим духом. Какав је то дух антихриста? Како се он може дефинисати? Како изгледа? Јер у свако време је он наизглед био исти, али је ипак различит. Свештеномученику Илариону појемо: „Служитељеј грјадушчаго антихриста не убојалсја јеси.“ Тада су слуге антихриста који ће доћи били људи који су се борили с Богом, који су исмевали веру, али шта су притом говорили? „То је за добробит народа. Попови су вам ставили јарам, нису вам дозвољавали да се развијате, а ми ћемо сад створити предивно социјално праведно друштво и сви ће све имати, сви ће бити здрави и образовани, али ради тога треба уклонити Цркву, треба уклонити Евхаристију и све поповске тлапње.“ И до чега је то довело у историји нашег народа? Наравно, било је великих победа и развоја, али су људи у извесном тренутку почели масовно да убијају себи сличне, па чак и сопствену децу. Зашто? Зашто? Наизглед, сви већ све имају, сви су добили бесплатне станове, образовање... А зашто се завршило тако да су људи лако решили да рађају мање деце или да не рађају? У томе је постојао дух антихриста, он је тако вешто варао човека.
А шта је сад? Како све нас купити? Како све нас променити? Богатством, новцем, могућностима, влашћу. Сад сви стално причају о одморима. Ево, не можемо да отпутујемо на одмор овамо, већ ћемо отићи овамо или онамо. У принципу, кад је то било да људи стално размишљају о некаквом одмору? Који чак врло често уопште није одмор, већ мучење! Па то је мучење. Заиста, људи иду да се одморе и тамо троше своје здравље и време и врло често још више пропадају.
Али наравно, није ствар у томе. Прича о исцрпљујућем одмору је појединост.
Овај антихристов дух кроз комфор, кроз то што је човеку сад све приступачно трује наш живот и наше душе.
Притом се често може чути да више не треба говорити о пороцима друштва, већ само о Христу. Зашто да говоримо о нечем лошем што нам се дешава? Да, хајде да размишљамо и да говоримо о Христу: „Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити“ (Мт. 8: 20) Како је Христос живео? Није имао ништа, није имао чак ни где да живи. Ако смо Христови ученици, наше данашње богатство је заправо потпуно безумље.
Преподобни Максим Грк, као и многи свети оци, говори о томе да човек не може да буде пребогат и да мисли да не чини злочин, зато што свеједно краде од оних који немају довољно и пије им крв. Он чак наводи такво поређење да ови људи личе на животиње које пију крв, затим још и исисавају коштану срж својим жртвама.
Хајде да размислимо о томе како живимо и како се ствари које су свима приступачне и привлачне и које су, наизглед, потпуно законите, често претварају у безакоње, у дух антихриста и удаљавају нас од Христа. И Он нас не исцељује, не постајемо људи који иду за Њим, не постајемо апостоли и верни ученици, већ говоримо Христу: „Иди даље, иди даље, даље без нас.“
Хајде да се данас посебно молимо и да приступамо Путиру с мишљу о томе да нас Господ не остави, да овај дух не завлада нама и да се постарамо да постанемо Његови прави ученици. Амин.