Царски страстотрпци
Сваки пут кад се загледамо у лавиринте људских судбина, проналазимо бол који не јењава – бол очинства и материнства који су доживели крах. Колико данас око нас има људи који у позним годинама доживљавају горку и трагичну судбину Шекспировог краља Лира!
Енглески краљ Лир је у Шекспировој трагедији учинио људску грешку која је типична за сва времена: није видео искрену душу своје најмлађе кћерке Корделије која је била испуњена љубављу и протерао ју је због тога што је одбила да лицемерно своју љубав изражава у ласкавим речима. А двема старијима, лицемерним и бездушним, Лир је дао целу своју краљевину. Кад су оне, добивши све, издале оца оставивши га чак и крова над главом и натеравши га тако да постане сиромашни и безумни скитница, старац је у бунилу стално изговарао реченицу коју и дан-данас понавља безброј несрећних родитеља на свету: „Нема на свету монструозније змије од зуба незахвалног детета.“
Ова лична катастрофа се данас по истом сценарију одвија у врло имућним и наизглед срећним породицама. Родитељи су у дете улагали све што су имали: најбоље године, снагу, здравље и сва могућа средства која су имали. Штитили су га од најмање промаје, унајмљивали су професоре, куповали су скупе ствари, плаћали су престижне студије и занимљива путовања. Испуњавали су практично сваки каприц свог чеда мешајући размаженост с љубављу. Родитељима се чинило да улажу средства у своју будућност, да гаје поуздани ослонац за своју старост и одане чуваре породичног огњишта.
Међутим, долази час искушења и дојучерашња „дечица анђеоског лика“ изненада показују бездан хладног егоизма, безосећајности, потпуне незахвалности и нечовечне рачунџијске издаје. Одлазе гласно залупивши вратима или на све старије родитеље гледају као на досадни терет који омета њихов комфор. Лако издају идеале који су за њихове претке били светиња, одричу се вере отца и остављају родитеље да умиру у духовној и физичкој самоћи.
„Зашто?“ – ово мучно питање виче у сваком оцу и мајци који су се суочили с издајом која је за њих најстрашнија. Где је начињена фатална грешка? Зашто родитељи, покушавајући да одгаје вољене наследнике и саборце, тако често добијају похлепне потрошаче и надмене судије?
У овој тачки очајничке недоумице и родитељске туге Црква пред наше погледе изводи царску породицу – цара Николаја, царицу Александру и њихово петоро деце: Олгу, Татјану, Марију, Анастасију и царевића Алексеја.
* * *
Царска породица
Кад се у пролеће 1917. године за тили час срушила велика империја, кад су се цара у једном дану одрекли људи који су му дуговали дословце све – команданти фронтова, генерали, министри и дворани – око царске породице се затворио обруч подле издаје. Дојучерашњи верни поданици су с лакоћом скидали цареве портрете са зидова, дојучерашњи пријатељи су стидљиво крили погледе. Новине су биле препуне прљаве клевете. Породица се затекла у потпуној и леденој изолацији.
Али! У овој пакленој тами није било ниједног издајника – међу царевом децом.
Све петоро су стајали поред родитеља у влажном подруму Ипатјевске куће у јулу 1918. године. Царевић Алексеј је имао тринаест година. Анастасија – седамнаест. Марија – деветнаест. Татјана – двадесет једну годину. Олга – двадесет две.
Пакао куће Ипатјева. Сликар: Александар Левченков. Уље на платну, 2018. године
Нико од њих није побегао. Нико од њих није пао пред ноге нове власти покушавајући да искамчи милост или пасош. Ниједно се није одрекло свог оца, није „разобличавало“ његову политику у замену за слободу. Ниједно се није одрекло – ни Христа, ни родитеља, ни Русије.
Иследник Николај Алексејевич Соколов који је после погибије царске породице водио истрагу због убиства оставио нам је запањујуће откриће. На основу сведочанстава која је прикупио од апсолутно свих људи који су долазили у додир с царском породицом у Тобољску и Јекатеринбургу – од одане послуге и лекара, до грубих и озлојеђених надзорника и случајних посетилаца – ни у једном од деце до последњег тренутка нико није запазио ни малодушност, ни очајање, као ни најмањи покушај да своју судбину одвоје од судбине родитеља! Ово дијамантско јединство није настало само по себи. Исковано је много пре Тобољска и Јекатеринбурга. Представљало је зрео и свестан плод васпитања, а не само последицу екстремних околности. Околности су само откриле људима ово благо показавши свету његов драгоцени сјај.
Али како се остварило ово педагошко чудо? Какви су били закони ове јединствене педагошке школе која нам је дала петоро светаца?
* * *
Цар Николај II и царевић Алексеј
Прво правило васпитања у царском дому данас звучи револуционарно, не само за савремено доба, већ и за аристократију с краја XIX и почетка ХХ века.
У већини тадашњих племићких и моћних породица деца су се практично предавала у туђе руке. Васпитањем се бавило велико мноштво гувернанти, дадиља, наставника и учитеља. Родитељи су се у најбољем случају с децом виђали по сат времена за време протоколарног испијања чаја. У најгорем – искључиво парадним и церемонијалним поводима. Деца су расла међу туђинцима, усвајајући њихове навике, њихову филозофију и њихове вредности.
Николај Александрович и Александра Фјодоровна су свесно и одлучно нарушили ову кастинску традицију. Они су сами одгајали своју децу.
Разуме се да су имали учитеље. Они су деци предавали језике, природне науке и музику. Међутим, ови људи су били само помоћници, а не васпитачи душа. Главни и једини наставници који су формирали срца деце и даље су били отац и мајка.
Отац је сваке вечери сам деци наглас читао руску класику. Мајка им је сама писала поучне забелешке задивљујуће дубине ако нешто није могла да им каже лично. Цела породица се окупљала за ручак и вечеру, без људи са стране и световне буке. Молитва се обављала само заједно. Игре и физички рад – заједно. Шетње – заједно. Недеље и одморе у Ливадији на Криму проводили су искључиво у уском породичном кругу.
Деца су расла упознајући лица својих родитеља ближе и детаљније од било којих других лица на земљи. И нису их познавали као парадне „цара“ и „царицу“ са златним еполетама и брилијантским крунама, већ као једноставне тату и маму који их бескрајно воле – у њиховом домаћем животу. Оца су за доручком видели у обичном војном прслуку за походе, слушали су његове шале, видели су га у тренуцима утехе, прекора и тихе молитве.
Родитељски ауторитет сједињен с једноставношћу у кући и приступачношћу, представљао је непоколебљиви темељ на којем су одрасле дечје душе. Без овог темеља – без свакодневног присуства родитеља – све остало здање васпитања би неизбежно било нестабилно и могло би да се сруши у случају да дође до историјске олује.
* * *
Све о чему смо малочас говорили – присуство родитеља, породица као јединствени организам, код царске породице Романова функционисало је само под једним условом без којег је, као и у безбројним породицама, све врло лако могло да се претвори у скуп племенитих, али јалових поставки.
Овај услов је свакодневна жива и стварна вера. Црква као средиште, а не као традиционална декорација. Јулија Ден, царичина дворска дама је сведочила:
„То је била породица у којој Христос није био само почасни гост Којем су се клањали само о празницима, већ је био прави Домаћин куће Који је имао сву власт.“
Многи родитељи, укључујући и уцрквљене, чине исту грешку. Покушавају да „дете учине заједничарем вере“ исто као што га укључују спорт или учење страног језика: једном недељно одлазак у храм, понекад пост, разговор о Богу у згодној прилици. Дете стиче укус религиозности, али не и њену снагу. И кад дође озбиљно искушење ова декоративна вера се лако збацује с рамена, као одећа адолесцента. Дете у младост одлази из Цркве, а зачуђени родитељи се питају: зашто?
Одговор је једноставан и суров: зато што озбиљна вера није ни постојала у кући. Умногоме је постојала њена имитација. Дете је непогрешиво осетило ову имитацију и поштеном неверју је дало предност у односу на побожност која за њега није била убедљива.
Царска породица је деловала на другом нивоу дубине. Њихова вера је била окосница живота коју ништа није могло да укине. Сваке недеље – Литургија. За свих 12 највећих Господњих и Богородичних празника – обавезно. Није било никаквих „данас смо се уморили“, „касно смо легли“, „сутра треба рано да устанемо“. Богослужење је било тачка од које се рачунала недеља, а не догађај који се у њу уклапа згодном приликом. Деца су расла знајући да се седмица гради око недељне Литургије. То је темељ. То се не разматра.
Дом је живео по црквеном, а не световном календару. Главни породични празници нису били Нова година и модерни световни празници, већ Васкрс, Божић, Тројица, Богородичини дани, дани спомена на свеце који су се у породици изузето поштовало. Пост се поштовао строго, а не формално, и то у целој кући. Деца су видела: Црква је наш календар. Свет иде по свом распореду, а ми по свом.
За тајнама су заиста жудели и оне ни у најмањој мери нису представљале ритуал. Редовна исповест. Редовно причешћивање. Не једном годишње реда ради, већ као хлеб без кога је душа гладна. Деца су расла знајући да је човек без Причешћа болестан. Није потпун. Губи себе. Тајна не значи „отићи у цркву“, већ буквално оно што је Христовом ученику животно неопходно.
Молитва је била ваздух за породицу. Јутарње правило – увек, где год да су се налазили, од дворца до тамнице. Вечерње правило – увек. Молитва пре јела. Молитва пред пут. Молитва пред одлазак на починак, за ближње, за страдалнике, за непријатеље. То није било „подсећање детета на то да треба да се помоли“. То је био реални ваздух који је кућа удисала. Кад неко овакав ваздух удише од детињства – неће се угушити у одраслом животу.
Сами родитељи су се озбиљно молили. Николај Александрович је понекад сатима клечао испред икона. Александра Фјодоровна је Псалтир знала напамет; у најтежим тренуцима се прво молила, па је затим нешто предузимала. Деца су то видела. И било им је јасно: молитва је за људе који желе озбиљно да живе.
Свето писмо је било њихово главно штиво. Јеванђеље се читало свакодневно. Деца Христове речи нису знала као школски материјал, већ као говор рођеног оца који је Свето писмо читао наглас. Овакво дете се неће одрећи Христа, јер је превише тога чуо од Христа.
Све ово је дисциплина, све ово је проверено уређење живота из којег Христос не може бити избрисан, зато што је уписан у сваки редак овог живота. Кад су деца одрасла и кад је наступио час за подрум у кући Ипатјева, вера је за њих већ била тело и крв. Нису се одрекли, зато што једноставно нису могли. Одрицање од Христа би за њих било исто што и одрицање од сопственог даха.
Ево до чега доводи одговоран и озбиљан црквени живот породице. Они нису тежили ка умилним лепим сценама побожности, већ су живот градили у неповратну веру кад се она сраста са човеком и више се не може одвојити.
Ако родитељи данас у својој деци желе да виде чврстину царске деце, треба пре свега да реше једно питање: да ли је Црква за вас центар живота? Да ли је Христос Домаћин куће или је повремени почасни гост? Од одговора на ово питање зависи све остало.
* * *
Други закон царске педагогије било је свесно и принципијелно одрицање од размажености и култа прекомерне потрошње.
Царска породица је поседовала небројено богатство и могућности да својој деци да буквално све. Међутим, родитељи су их свесно лишавали овог „свега“. То је био избор дубоке и исцељујуће педагошке једноставности. Родитељима је било јасно: размажена душа која је навикла на стално повлађивање је физички немоћна пред животним искушењима.
Млађи су у породици наслеђивали одећу од старијих и брижљиво су је чували. Најмлађа Анастасија је често носила хаљине из којих је Марија израсла. Марија је носила бивше Татјанине ствари. Нико у породици то није сматрао понижавањем или одликом шкртости – то је било природно и нормално.
Велике кнегиње су свако јутро почињале саме: молиле су, намештале кревете и сређивале собе. У њиховим спаваћим собама није било собарица за облачење и чешљање. Спавале су на обичним склопивим креветима за походе с тврдим душецима без јастука покривајући се танким ћебадима. Хладно купање ујутру у свако доба године представљало је обавезно правило.
Трпеза је у царском дворцу осим на званичним пријемима била крајње једноставна. Обична каша за доручак, једноставне чорбе и печење за ручак – ништа егзотично или раскошно. Александра Фјодоровна је лично водила рачуна о томе да се јеловник деце практично не разликује од јеловника слугу. Деца су строго добијала минимални џепарац за личне прохтеве и за сваку потрошену рубљу су подносила детаљан писани извештај.
Царица је формулисала диван педагошки закон који је сама сјајно испунила:
„Ако постоји строгост без нежности, биће одгајен бунтовник. Ако постоји нежност без строгости, биће одгајено слабо дете. Само ове две ствари заједно одгајиће свеца.“
Замислимо само ниво циља васпитања у овој породици! И задивимо се због остварене победе којом је овај труд крунисан!
Ограничавајући децу у спољашњем комфору, родитељи су им отварали простор за моћан унутрашњи раст. Прекалили су у њима вољу, стрпљење и умеће да се радују малом. То је особина која је, нажалост, одвећ често атрофирала код већине савремене деце.
* * *
Николај II и Алексеј Николајевич тестеришу дрва у Тобољску. Зима с краја 1917. године
Суштину одгајања у царској породици представљало је активно и свакодневно „плевљење“ дечјих душа од корова греха уз истовремено сађење стваралачких особина.
Шта се немилосрдно искорењивало? Пре свега – доконост. Александра Фјодоровна је лењост сматрала главним извором распада душе. Дечје руке су увек морале бити заузете: учењем, ручним радовима и пружањем помоћи другима.
Егоизам и каприци. Реч „хоћу“ је у породици била под прећутном забраном. Владала је реч „треба“.
Надменост. Родитељи су одмах и врло оштро пресецали и најмањи покушај испољавања снобизма пред било ким – од слугу до велможа. Била је то немилосрдна ампутација сваког испољавања надмености.
А шта се градило? Пре свега, умеће да деца сама себе опслужују сопственим рукама. Међутим, ово умеће је у потпуности процветало у заточеништву. Ове крхке девојке су у Тобољску и Јекатеринбургу без сенке гађења или самосажаљевања рибале подове, цепале су дрва заједно с оцем, копале су леје у башти и неговале су болесног брата. Ниједна од њих прљави посао ниједном није погледала као „нешто што није њен посао“.
Аристократија која ради својим рукама је елита која је у стању да издржи свако земаљско искушење.
Патриотизам као љубав, а не као идеологија. Љубав према Русији се у деци није гајила кроз патетичне декларације или учење патриотских парола. То је била тиха и свакодневна љубав према Русији као према живом бићу – према њеној историји, према њеном многострадалном народу и према њеној вери.
Николај Александрович је познавао и волео сваки кутак своје земље. Примивши православље Александра Фјодоровна, Немица по рођењу, заволела је Русију с таквом страшћу с којом се воли изненада пронађено благо. Деца су расла у атмосфери у којој је Русија била вољена и напаћена мајка. И зато они у подруму куће Ипатјева нису умрли за апстрактну политичку концепцију, већ за конкретно, живо и вољено Лице.
* * *
Још један педагошки принцип царске породице је онај који највише запањује и који је у супротности с принципима савременог родитељског васпитања: родитељи никад нису изоловали децу од страдања.
Данашњи просечан родитељ сматра да је његова света дужност да заштити дете од сваког тешког призора. Децу крију од болести ближњих, не воде их на сахране, штите их од сусрета с туђом несрећом, сиромаштвом и смрћу. Ствара се стерилан и илузоран свет у којем нема несреће и болова. Тако добијамо инфантилне и душевно глуве егоисте који приликом првог сусрета с реалном животном несрећом губе ослонац или падају у депресију.
Цар и царица су поступали на потпуно супротан начин. Нису штитили децу од патње, већ су их свесно укључивали у њу.
За време Првог светског рата царица Александра Фјодоровна је заједно са две старије кћерке – Олгом (која је тада имала деветнаест година) и Татјаном (од седамнаест година) – похађала цео курс за милосрдне сетре. Оне су почеле свакодневно да раде у војној болници. Нису то радиле ради лепих фотографија у новинама и у белим рукавицама. Обављале су најтеже, најпрљавије, а понекад и најстрашније послове.
Прале су загнојене ране. Мењале су завоје на гангренозним и полураспаднутим телима. Присуствовале су најсложенијим ампутацијама, држећи лаворе с одсеченим удовима. Сатима су држале за руку обичне сеоске момке који су умирали од рана – војнике, слушајући њихов последњи хропац, шапућући речи утехе и читајући Псалтир над њима.
Шта овакав рад чини са срцем деветнаестогодишње девојке? Тера је да за трен ока одрасте. Он спира сву световну глупост, сав девојачки егоцентризам и каприце. Он адолесценту јасно ставља до знања: у свету постоји патња и живот није бесплатна представа, већ има огромну цену.
Дете, које је у младости послужило туђем болу, заувек стиче имунитет на цинизам и егоизам. Оно зна колико живот вреди. Неће га трошити на празне разоноде и бесмислени комфор. Неће се одрећи Христа за тањир чорбе од сочива зато што је видело како људи умиру с Његовим именом на уснама.
* * *
Царица Александра Фјодоровна
Унутрашњи свет ове породице се најбоље открива у царичиним личним забелешкама и писмима која данас звуче као златна правила највише педагогије.
Из писма најстаријој кћерки Олги у раној младости:
„Запамти, кћери моја, да је чистота венац женске душе. Никаква земаљска лепота, никакав спољашњи блесак, не могу да је замене. Чувај је као најдрагоценије благо, зато што је она прва ствар коју Христос тражи у теби кад гледа на твоје срце.“
Из писма царевићу Алексеју у данима његове тешке болести:
„Патиш, мали мој дечаче. Знам колико те боли и дала бих све да преузмем овај бол од тебе. Међутим, имај на уму: Бог је човеку најближи управо у страдању. Многе велике душе су управо кроз пакао бола постале свете. Твој крст није проклетство, већ је школа храбрости и вере.“
Свете Олга, Татјана, Марија, Анастасија и Алексеј
Из нотеса Александре Фјодоровне – мисли о кући и породици.
„Дом је тамо где је срце. Не тамо где су зидови, кров и плафон. Дом је место где су двоје или троје сабрани у име Господње у љубави и слози.“
„Крст се не носи зато што је лак или леп. Носи се зато што после њега увек, неизбежно следи Васкрсење.“
„Немој рачунати на то да ћеш данас видети плод свог труда. Родитељ само сеје чисто семе, а жетва је у другим рукама – Божјим. На теби је да сејеш неуморно, не сумњајући у снагу семена.“
И главно мисионарско завештање царице:
„Највећи дар који родитељи могу да оставе својој деци јесте молитвено сећање. Дете које се сећа како се његова мајка молила у тешким тренуцима, никад неће заувек изгубити Бога. Ова слика ће га вратити из било ког бездана.“
* * *
Обично се у људским породицама љубав и брига одвијају у једном правцу: родитељи су они који дају, деца су она која само примају. Навикли смо на то да ће плодови нашег васпитања сазрети једног дана, у далекој будућности.
Николај Александрович и Александра Фјодоровна су такође могли да мисле да ће плодове свог труда видети по истеку деценија. Међутим, Господ их је изненада и за трен позвао на испит. И на овом страшном испиту родитељи су видели оно на шта већина отаца и мајки не могу чак ни да помисле.
Деца се од дана кад су ухапшена ниједном нису сломила. Нови живот препун понижавања су дочекала као да су се спремала за њега. С лаким осмехом су прихватили једноставност тамничког живота. Нису тражили кривце, нису роптали због оскудне хране, нису љутито питали: „Зашто нам се све ово дешава?“ А што је главно: ниједном нису прекорели своје родитеље због тога што су их „довели у ову провалију“, оставивши их без круне, богатства будућности.
Напротив. Деца су постала главни духовни ослонац својих уморних родитеља. Цар у свом дневнику из ових месеци о деци пише с невероватном и светлом нежношћу: о томе како се кротко моле, како весело подносе све тешкоће, како и даље остају оно што јесу док им се стражари ругају.
Царица Александра Фјодоровна у својим последњим писмима блиским људима изражава једно осећање које преовладава – дивљење и бескрајну захвалност Богу због своје деце.
„Наша деца су наша једина утеха и снага.“
Ова мисао у различитим формулацијама провејава кроз све њене забелешке пред смрт.
Овде стојимо пред једном од најпрецизнијих формулација родитељског служења: родитељи су деци подарили главно – Бога на небу и срећу на земљи.
И ево шта је чудно. Кад је наступио моменат искушења, деца су родитељима вратила исто то. Пет младих душа које су постале свете наочиглед оца и мајке. У току месеци, а не деценија. Под притиском који би обичном човеку сломио душу. А ова деца се нису сломила. Напротив, процветала су у свој пуноћи.
То је оно о чему сања сваки родитељ. Деца коју су родитељи одгајили у вери, вратила су им исту ону хришћанску снагу коју су некад добила од њих. Њихова сталоженост, њихова кротка радост и њихова непоколебљва вера давале су снагу Николају и Александри у тренуцима кад им је као родитељима било неиздрживо тешко да гледају патњу своје деце. То је била апсолутна победа родитељског труда.
* * *
Свети царски страстотрпци
Свети царски страстотрпци – Николаје, Александра, Олга, Татјана, Марија, Анастасија и Алексеју – ви сте прошли свој крсни пут у апсолутном јединству љубави, не изгубивши успут ниједну од оних душа које вам је Бог поверио.
Молимо вас: молите Бога за родитеље данашњице. За наше изгубљене породице, за нашу тешку децу која одлазе и виртуелне игре.
Дајте нам бар мали део верне, једноставне и свакодневне снаге која је вама била довољна да у дворској раскоши одгајите и да у тамничкој прљавштини сачувате пет чистих светих душа.
Дарујте нам ону велику родитељску радост која је била ваша: да видимо плодове сопственог труда већ у овом животу. И ако Богу буде угодно да нашим породицама пошаље тренутке искушења, измолите од Њега за нашу децу да у свим околностима имају дијамантску снагу и верност које сте ви показали у тамном подруму куће Ипатјева. Да би и православни родитељи данашњице кад дође њихов час, пред престолом Господа Исуса Христа могли да кажу:
„Ево ме, Господе, и деце коју си ми дао.“