„Прогрес“, „срећа“ и „правда“ били су саставни део револуционарне лексике. Само што се ради остварења правде у свету захтевало да се одлучно уклоне све препреке. Другим речима – да се убијају људи. Покушај „дозвољавања убиства ради највише хармоније“ Достојевски је размотрио и у „Злочину и казни“ и у „Браћи Карамазовима“. Ево шта Иван каже Аљоши:
– Замисли да сам подижеш здање људске судбине како би на крају усрећио људе, како би им напокон дао мир и спокој, али би за то обавезно и неминовно морао мучки да убијеш само једно мајушно створење, ево ово детенце које се удара песницом у груди, и да на његовим неосвећеним сузицама утемељиш ово здање, да ли би под овим условима пристао да будеш архитекта? Реци и немој лагати!
Аљоша одговара одречно. Иван наставља:
– И да ли можеш да замислиш да би људи за које га градиш сами пристали да прихвате своју срећу на неоправданој крви малог, мучки убијеног детета, и ако би пристали на то, да би заувек остали срећни?
– Не, не могу да замислим.
Међутим, здање Совјетског Савеза било је саграђено управо на дечјој крви за коју није било освете – наследника и његове четири сестре. Буквално на крви деце! Бољшевици су не трепнувши оком проблем „будуће среће“ решили притискајући ороз. И не може се замислити да се разговор који су водили Иван и Аљоша понови у разговорима, на пример, Троцког и Лењина, Лењина и Свердлова. Добро је познато да је Лењин проблематику коју је покренуо Достојевски назвао (цитирам) „сентиментима и речима интелектуалца-бескичмењака који жели да топи... револуционарна питања у морализаторској бљувотини“. И Троцки се отприлике исто тако односио према „дечјој сузици“. Револуционарна усмереност ка циљу је дозвољавала буквално све што се у том тренутку чинило потребним за остваривање политичких циљева. Али „зли дуси“ и јесу зли дуси. А шта је с народом?
Он је такође (у случају успеха совјетског пројекта) требало да прихвати своју срећу, да се обрадује због ње... и да га буде баш брига за то што је пројекат обилато заливен крвљу у фази постављања темеља. Да, пројекат се срушио, стигавши у међувремену да се претвори и у концентрациони логор, и у војну машинерију, и у лабораторију за друштвене експерименте. Пројекат је немилосрдно прождро скоро све оне људе који су учествовали у његовом стварању, зато што крв свих људи има исти укус. И ако је неко нахранио аждају туђом крвљу, и његова крв чека на ред.
Али, шта би било да је ипак успело? Историја показује да је мноштво људи релативно лако помирило љубав према „совјетској домовини“ с одсуством жеље да знају крваву генезу руског социјализма и да је се сећају. Испоставља се да су људи спремни да прихвате личну срећу која је изграђена на невиној крви и да су – о, ужаса! – спремни да остану срећни знајући која је цена њихове среће. Оно што је Аљоша одбацио, потомци су у најскорије време прихватили и прогутали, а затим су се потрудили да забораве, онда су почели да смишљају концептуална оправдања... Онда су сами били поједени. А затим... Затим смо дошли ми за које морална проблематика опет постаје најважнија, зато што у супротном случају није јасно: ко смо? Где смо? И шта сутра да очекујемо?
Поштовање царских страстотрпаца заиста постаје одрицање народа од првобитних совјетских вредности; одрицање од куповине кратке земаљске среће по цену проливања невине крви; и одрицање од тога да се правимо да нас се то не тиче. Ово се тиче свих. У иста кола смо упрегнути.