Многи људи знају име преподобномученице Јелисавете Фјодоровне. Њен живот је проучен, објављени су писма, дневници и сећања савременика. Али зашто јој се баш данас поново обраћају млади људи? По чему је њено искуство актуелно? Какви стереотипи о великој кнегињи су живи и дан-данас и чему њен пример може да научи савременог човека?
О томе смо разговарали с професором Православног универзитета друштвених наука „Свети Тихон“, протојерејем Андрејем Постернаком.
Велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна
– Чини се да је о преподобномученици Јелисавети Фјодоровној већ много тога речено, али да ли у њеној биографији постоји главни мит који би данас вредело поново размотрити?
– Сама реч „мит“ не означава увек нешто лажно. Мит је у одређеном смислу део традиције поштовања човека којег други воле и сматрају изузетно значајним. То је својеврсна илустрација народног сећања.
Вероватно је једно од најпознатијих предања прича о томе да је Јелисавета Фјодоровна након што је бачена у рударско окно код Алапајевска и даље остала жива, да је превијала рањенике и да се из дубине окна чуло анђеоско појање. Ово вероватно историјски није тачно.
Међутим, важна је друга ствар. Није случајно то што је народна свест створила управо овакву слику. Јелисавета Фјодоровна је читавог свог живота служила болесницима, рањеницима и унесрећенима. Зато је за људе било природно да мисле да је она и у последњим тренуцима живота наставила да се бави делима милосрђа.
У овом случају је важна историјска тачност, али је још важније да схватимо зашто се појавило баш овакво предање. Оно говори о томе на који начин су људи запамтили Јелисавету Фјодоровну.
Протојереј Андреј Постернак. Фото: pstgu.ru – Зашто је управо велика кнегиња Јелисавета постала једна од најистакнутијих фигура у руском православљу с почетка ХХ века?
– Мислим да се разлог крије у дивном споју неколико особина.
Као прво, припадала је царској династији. У историји Русије је било светих кнезова и владара, али ни издалека нису сви они који су поседовали овај положај, успели да претворе власт у служење.
Као друго, Јелисавета Фјодоровна је у православље дошла из потпуно друге културне и религиозне средине. Одгајена је у протестантској традицији, али је толико дубоко прихватила православну веру и руску културу да је касније била спремна да до краја подели судбину с руским народом.
И напослетку, поседовала је ретку унутрашњу смелост. Није се плашила да предлаже решења која су у великој мери престигла њено време. Довољно је сетити се иницијативе за обнову реда ђакониса. Да, Синод није подржао ову идеју, али сама формулација питања показује размере њеног црквеног сагледавања.
Она није тежила подривању традиције. Напротив, тражила је облике који би помогли Цркви да још потпуније обавља своје служење људима
Она није тежила подривању традиције. Напротив, тражила је облике који би помогли Цркви да још потпуније обавља своје служење људима.
– Често се говори о томе да је обитељ Свете Марте и Марије постала нова реч у црквеном животу Русије. У чему се састојала ова новина?
– Обитељ Марте и Марије која је отворена 1909. године заиста је представљала потпуно специфичну појаву.
Настала је поред Хитровке – краја који се тада сматрао једним од најтежих места у Москви. Управо ту се испољила љубав Јелисавете Фјодоровне.
Новина се није састојала само у доброчинству и испољавању милосрђа према ближњем. И сама замисао је била нова: спајање дубоког духовног живота са свакодневним активним служењем ближњем.
Практично, Јелисавета Фјодоровна је тражила нови облик женског црквеног служења који се не би сводио ни на обичну заједницу милосрдних сестара, ни на манастир.
Нажалост, ово искуство се није раширило у целој Русији, као што се она томе надала. Међутим, обитељ Свете Марте и Марије је постала истакнуто сведочанство о томе да црквени живот истовремено може да буде и молитвен и активан.
Обитељ Свете Марте и Марије. Фото: Ludvig14 / ru.wikipedia.org
– Може ли се рећи да је Јелисавета Фјодоровна престигла своје време?
– Мислим да може. У принципу, савременици често не схватају људе заиста великог духовног формата.
Многи поступци Јелисавете Фјодоровне су изазивали недоумицу. Многи нису могли да схвате како је могла да опрости убици свог мужа. Нису схватили њена отворена размишљања о дешавањима у земљи.
Јелисавети Фјодоровној је било јасно да улога жене у црквеном животу може бити много шира него што је то било прихваћено почетком ХХ века
Међутим, она је била унутрашње слободна личност. Оваква слобода се рађа из вере. Кад човек пре свега тражи вољу Божју, он престаје да се плаши јавног мнења.
Осим тога, Јелисавети Фјодоровној је било јасно да улога жене у црквеном животу може бити много шира него што је то било прихваћено почетком ХХ века. Њена тежња ка обнављању институције ђакониса није представљала борбу за права, већ жељу да се отворе нове могућности за служење жене у Цркви.
У том смислу је заиста била веома далековида.
– Данас се много говори о улози жене у Цркви. Да ли се искуство преподобномученице Јелисавете може сматрати одговором на многа питања данашњице?
– Мислим да могу, мада ни издалека не на све.
Јелисавета Фјодоровна није успела да створи систем женског служења о којем је сањала. Међутим, сам живот је показао колика је потреба за активним учествовањем жена у црквеном животу.
Жене данас имају огроман број послушања. Оне поју за певницом, предају, пеку просфоре, баве се катихизацијом, помажу у социјалном раду и организују добротворне пројекте.
Јелисавета Фјодоровна је умногоме предвидела овај пут. Разумела је да су могућности жене у Цркви много шире од оквира који су постојали у њено време.
– Она није тежила ка томе да промени црквено уређење, али је променила представу о могућностима женског служења. У чему се састојала ова промена?
– Чини ми се да се главни одговор не састоји толико у организацији служења колико у самој личности Јелисавете Фјодоровне.
Она је показала да љубав према Богу увек захтева унутрашњу слободу и храброст.
Ради свог призвања је оставила свет на који је била навикнута: родну Немачку, протестантску средину и начин живота у којем је одрасла. Многи чланови њене породице су на овај корак гледали скоро на издају сопствених корена.
Међутим, она се није руководила људском рачуницом. Ишла је за оним што је сматрала да је воља Божја.
Управо због тога њен живот остаје толико убедљив. Он показује колико снажан може бити човек ако има потпуно поверење у Бога.
– Да ли су сва документа о Јелисавети Фјодоровној већ отворена за истраживаче или има и непознатих страница из њеног живота?
– Мислим да данас скоро да више нема принципијелно непознатих докумената. У току последњих деценија објављена су писма, дневници и многобројни архивски материјали.
Ипак, то уопште не значи да је ова тема исцрпљена.
Вероватно постоје стране у њеном раду о којима се много мање говори. На пример, ни издалека не знају сви да је дуго година била на челу Царског православног палестинског друштва.
Јелисавета Фјодоровна је на овој дужности учинила много тога да подржи православље у Светој земљи, за развој школа у Сирији и Палестини и за то да се на Блиском истоку сачува руско присуство.
Мислим да управо ова страна њеног рада тек очекује дубље осмишљавање.
– Којој особини личности преподобномученице Јелисавете Фјодоровне се највише дивите као истраживач?
Свесно се одрекла уобичајеног начина живота, богатства и високог положаја
– Вероватно је то пре свега њена смелост, оно о чему сам већ говорио. Не ради се само о мученичкој смрти. Она се није плашила да доноси одлуке које су изазивале недоумицу околине. Након мужевљеве погибије продала је свој накит и купила је земљишну парцелу за изградњу обитељи Свете Марте и Марије. Свесно се одрекла уобичајеног начина живота, богатства и високог положаја. Оваква храброст увек улива дубоко поштовање.
Чак и одећа коју је носила је била специфична. Дизајнирао ју је сликар Михаил Нестеров. Многи су мислили да је ово монашка одећа и из тога је настао још један уврежени мит – да је Јелисавета Фјодоровна наводно била монахиња. У ствари, ни она, ни сестра Варвара нису примиле монашки постриг.
– Дуги низ година истражујете њен живот. Да ли се за то време променио Ваш однос према њој?
– Вероватно се није променио однос према самој Јелисавети Фјодоровној – он је увек био испуњен дубоким поштовањем, већ се променило схватање њене замисли.
Кад је у наше време обитељ Свете Марте и Марије обновљена као манастир, у мени је то дуго времена изазивало негодовање, јер сама Јелисавета Фјодоровна је више пута истицала да њена обитељ не треба да постане ни обичан манастир, ни традиционална заједница милосрдних сестара. Она је у њој видела посебан пут који спаја молитву и активно служење. Владика Пантелејмон (Шатов) ми је помогао да пронађем одговор на ово питање. Рекао је једноставну, али важну мисао: првобитна обитељ Марте и Марије се градила око личности саме Јелисавете Фјодоровне. Није могуће да се она ваљано обнови без такве личности.
Данас је управо монашки живот постао духовни темељ који помаже у очувању главног – служења људима ради којег је обитељ основана.
Чини ми се да је то врло прецизно објашњење. Мења се форма, али садржај остаје.
– Зашто људи после сто година и даље осећају такву блискост са преподобномученицом Јелисаветом?
– Зато што она остаје наша савременица.
Наравно, поштујемо древне свеце, али људи који су живели пре свега једног века су нам психолошки ближи. Разумемо околности њиховог живота, њихов избор и осећања.
Људе и даље привлачи њена способност активне љубави
Јелисавета Фјодоровна је једна од таквих светаца. То се осећа већ и по томе колико јој је данас храмова посвећено, колико добротворних организација носи њено име, колико родитеља својим кћеркама дају име у њену част.
Ипак, није то главно. Људе и даље привлачи њена способност активне љубави. Она се није ограничавала лепим речима. Помагала је болеснима, сиромашнима, сирочади и рањеницима. И овај пример данас остаје невероватно актуелан. Често говоримо о љубави према ближњем, али управо Јелисавета Фјодоровна показује на који начин ова љубав постаје свакодневна ствар.
– Шта бисте посаветовали некоме ко тек почиње да се упознаје с личношћу преподобномученице Јелисавете Фјодоровне? Од које књиге је најбоље да почне?
– Данас има много добрих књига.
Света преподобномученица Јелисавета
Ради првог упознавања, наравно, треба прочитати њено житије и објављена писма. На основу њих се могу видети не само догађаји из живота, већ и унутрашњи свет светице.
Ако је реч о биографијама, препоручио бих књигу Љубов Милер „Света мученица руска велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна“. То је један од првих озбиљних радова који су се појавили у време припреме за њену канонизацију у Руској Заграничној Цркви.
Од савремених студија се могу навести књиге Ирине Кучмајеве и радови Љубов Максимове који су посвећени добротворном раду велике кнегиње.
За мене изузетно важна остаје публикација преписке Јелисавете Фјодоровне и цара Николаја II. У писмима се човек показује на посебан начин. Управо у њима се у потпуности види њено духовно устројство, дубина вере и унутрашње усмерење.
– Шта, по вашем мишљењу, савремени човек – и жена и мушкарац – може да научи од преподобномученице Јелисавете Фјодоровне?
– Чини ми се да од светаца уопште не треба да учимо поједине поступке, већ само устројство срца.
Данас стално некуда журимо, живимо у вртлогу послова, вести и обавеза. Немамо времена да застанемо, да се помолимо и да размислимо о главном.
Поред огромне заузетости никад није губила оно главно – поверење у Бога
Јелисавета Фјодоровна показује потпуно другачији животни ритам. Поред огромне заузетости никад није губила оно главно – поверење у Бога.
Имала је огромну одговорност: руководила је добротворним установама, бринула се о људима, преживела је мужевљеву погибију и револуционарне потресе, али није роптала и није огрубела.
Вероватно управо то треба да научи свако од нас – да има поверења у Божју вољу, да има унутрашњи мир и способност да сачува љубав чак и онда кад живот постаје изузетно тежак.
Уместо поговора
Данас интересовање за личност преподобномученице Јелисавете Фјодоровне не јењава. Напротив, из године у годину постаје све очигледније колико су савремени њен животни избор, искуство активног милосрђа и дубина хришћанске вере.
Истраживање црквене историје, наслеђа новомученика и подвижника ХХ века већ дуги низ година представља један од важних праваца у раду Православног универзитета друштвених наука „Свети Тихон“. Студенти овде не само да проучавају документа и архиве, већ уче да иза историјских чињеница виде судбине људи захваљујући којима се сачувала жива традиција Цркве.