Прошлог викенда људи у Севастопољу су се опростили од старешине храма-споменика Светог Николе, митрофорног протојереја Георгија Пољакова, духовника Црноморске флоте. „Живот оца Георгија је био попут јарке светиљке која се не гаси и која је горела на раскршћима наше историје где највише дува,“ – записао је митрополит кримски и симферопољски Тихон у свом саучешћу упућеном породици и пастви.
Протојереј Георгије Пољаков
Детињство
Потоњи протојереј је рођен 16. маја 1954. године у Севастопољу. Сећао се како је заједно с друговима носио ђулад на бастионима. „Све је било засуто ђуладима! Севастопољ је примио толико удараца!“ – коментарисао је отац Георгије истичући да су управо овде први пут у историји уведене борбене награде за одбрану.
Мада, већи део његовог детињства је протекао у древном Херсонсу. Храмови су се тада проучавали само на основу рушевина са остацима осликаних приказа. Дечаци су јурцали по њима играјући се јурке, кад је требало бар мало да се осуше и огреју.
Углавном су сви тркали пливајући у мору. Никад им није било доста роњења. Под водом су ловили крабе и сакупљали пужеве-рапане. Само што их изваде, а гости из других градова који су се одмарали на плажи дотрче:
– Хоћете ли да продате?
Јуру (Георгије је почео да се зове тек кад је примио чин) је одгајила бака. Касније ју је увек помињао међу првима.
Тако су зарађивали неку цркавицу. Али тада је, сећао се, и карта за биоскоп коштала 10 копејки. Упиље се у екран, а вода још увек капље с њих.
Кад огладне, сами су себи спремали јело од свог плена. Запале ватру од сувади које море избаци. Понекад би похарали и „плантаже“ у околини. „Нисмо узимали ништа више од онога што смо могли да поједемо,“ – објашњавао је отац Георгије.
Јуру (Георгије је почео да се зове тек кад је примио чин) је одгајила бака. Касније ју је увек помињао међу првима.
Син пука
Јура Пољаков у младости
Јура је са 15 година обукао војничку униформу. Намеравао је да се упише у Московску војну школу „Суворов“. Већ је прошао лекарску комисију и прикупио је гомилу потврда. У војном комитету у Симферопољу је враћен:
– Јуро, Криму је додељено једно место, у Москву ће отићи други дечак... Схвати нас...
Касније се смејао, све је добро схватио: очигледно, то је био нечији син који је примљен преко везе.
– А шта ја да радим? – питао је збуњено.
Војни комесар ће на то:
– Да ли би пристао на војни оркестар?
Пристао је. Каже да је постао нешто попут сина пука. Људи су му дали средства и опремили су га. Униформа је још увек била стара – мундири. У оркестру је свирао хорну. Живео је у касарни, морао је да добије дозволу да иде у вечерњу школу, а за викенд – у град.
Сусрет са светитељем
Школа у Симферопољу се налазила поред стадиона ДОСААФ-а и старог гробља иза којег је била Централна градска пијаца. У школу је ишао тим путем. Тамо су га баке које су продавале поврће и воће, и то можда из истих оних башта и воћњака, у којима је харао заједно с друговима. Саме су га гостиле јабукама и крушкама. Тако се спријатељио с њима.
Сећао се да је на гробљу била црква. И сад се тамо налази. Тамо одавно нико није сахрањиван, то је била зона парка где се Јура понекад крио од патрола бежећи без дозволе. И једном је приметио како се поред једног гроба често окупљају исте оне старице с марамама на глави. Неком приликом им је пришао и распитао се шта раде ту.
„Синко, овде почива владика Лука,“ – одговорила је једна од старица. Тако је будући свештеник први пут чуо за архиепископа Луку (Војно-Јасенецког)
– Синко, овде почива владика Лука, – одговорила је једна док су се друге због нечега утишале. – Не смемо званично да се окупљамо, – објаснила му је, власти нас терају, али ми кришом долазимо и служимо молебане.
Тако је будући свештеник први пут чуо за архиепископа Луку (Војно-Јасенецког), који у то време још увек није био прослављен. Можда се светитељ помолио за њега... Затим су му некако у руке доспели богословски радови светитеља...
А 1996. године отац Георгије, који је у то време већ био намесник Севастопоља носио ковчег с моштима светитеља Луке од гробљанске цркве до храма Свете Тројице.
Васкршњи будилник
Већ је служио војску. Тада је важило правило да ученици богословије могу бити само они који су одужили дужност према домовини.
Служио је у специјалним јединицама. Засебни специјални моторизовани батаљон милиције у Кривом Рогу. Школу за нареднике завршио је у Доњецку. Сећао се како су их други звали „дивља стотина“ и како су их слали на тежа места. Уосталом, аутомати „калашњиков“ на готовс били су с празним шаржерима. Патроне су се носиле засебно у сандуцима. Није било дозвољено да се пуне правим патронама, зато што се избегавала могућност самоубиства.
Јуриј је на крају службе ухватио неког опасног злочинца због чега је добио звање одликаша совјетске армије и добио је драгоцени поклон – будилник црвене боје, али га је он касније звао „васкршњи“.
После службе се одрекао каријере у милицији. Вратио се у родни Севастопољ. Постао је рибар. Испловљавао је на море рибарским чамцима. У случају успешног зимског улова (сезона интензивног индустријског риболова) у топло време је могао безбрижно да се одмара купајући се у азурном нежном мору и да се испружи на песку да га греје сунашце...
Заобишавши КГБ
Међутим, он је чекао тренутак да се упише на богословију. Требало је да се довија да пошаље документа пријемној комисији тако да их КГБ не пресретне. Није могао да их пошаље поштом, па их је послао преко познаника. Прикупљајући медицинске потврде објашњавао је да жели да учи за морнара. То би била резервна варијанта да се није уписао на богословију. Отишао би у Мурманск у вишу поморску. Мислио је да ће можда постати капетан дуге пловидбе.
Међутим, примљен је у богословску школу. То је било 1977. године. Ректор Московских духовних школа у то време је био владика Владимир (Сабодан), потоњи митрополит кијевски и целе Украјине. И тако је Јуриј постао Георгије. Свештеник. Војни. И у потпуности се остварио као духовни крмарош дуге пловидбе.
С таквим војним клиром се може побеђивати
Молебан на фрегати
Отац Георгије се заједно с десантом Војно-десантне војске 1999. године искрцао у Приштини (Косово). Бугари су затворили ваздушне путеве и донета је одлука да се припадници десантних јединица пребаце бродовима Црноморске флоте. Отац Георгије је тада већ био задужен за духовну бригу о флоти.
„То је био први случај у историји, – смејао се касније, – да десантна војска до одредишта дође бродовима који су намењени морској пешадији.“
Док су пловили до одредишта сећа се како му је пришло тридестак момака:
– Оче, желимо да се исповедимо и да се причестимо.
„Отац Георгије не само да је духовно руководио војницима, већ је и сам био Христов војник који је ишао у ватру с паством, – истакао је владика Тихон (Шевкунов) у саучешћу. – Притом није био само практичар, већ и темељни летописац војничког духа оставивши нам фундаментално и изванредно дело – књигу ‘Војни клир Русије’.“
Узгред речено, предговор за ово издање написао је Његова светост патријарх Алексије II.
Нико од оних за које су се молили није погинуо
Протојереј Георгије Пољаков служи молебан
На иницијативу оца Георгија један од великих десантних бродова, „Цезар Куников“ тада је свратио на Атос – тако је указано поштовање према древној традицији Руске царске флоте кад су бродови који су кретали у дугу пловидбу Средоземним морем прилазили Светој гори и служили молебан. И овога пута наш брод је пришао врло близу овој аутономној монашкој републици...
На иницијативу оца Георгија један од великих десантних бродова је свратио на Атос – тако је указано поштовање према древној традицији Руске царске флоте
– Тада смо добрано преплашили Грке! – отац Георгије се грохотом смејао причајући о томе.
– Вероватно су помислили да сте дошли да повратите Андрејевски скит? – сећам се да сам га питала за детаље.
– Ко би их знао, али појавили смо се под андрејевском заставом! Права громада, а ови ВДК – велики десантни бродови још имају плитко дно, тако да смо пришли сасвим близу – до обале је остало педесетак метара. Добро је што тада нисмо награбусили, али неко тамо је успео некоме да јави... Тишина. А пришли смо у рано јутро. Навигатори су измерили дубину и сећам се како је један од њих, млад момчић, рапортирао командиру брода: „Брод за искрцавање десанта је спреман!“ Стајали смо 20-30 минута... „Па, – питао сам, – да затрубимо?“ Укључили смо сирену, а тамо су стене и овај звук је почео да одјекује, и кренуо је такав звучни талас... – вероватно су сви монаси који се нису молили попадали са својих лежајева! (опет се смеје). А тамо, на Атосу, имају своју унутрашњу полицију, – и видимо како су се растрчали... (смеје се): Пет минута касније већ су појурили чамцем између нас и обале Дафни. Главно је било то што су нам се окренули леђима: ко зна шта ће ови Руси још направити... И монаси су допловили чамцем и донели су светиње – мошти светитеља Николаја, светог Јована Руса и стопало апостола Андреја Првозваног. Морнари су се постројили код нас на палуби, служили смо молебан за здравље свих оних који служе у Црноморској флоти и поменули смо поименце све припаднике десантних јединица које смо искрцали на Косову. Касније сам ове спискове послао на Атос. Узгред речено, ниједан од људи за које смо се молили у тој кампањи није погинуо. Само један је рањен. Знам да је у другој смени било губитака.
Помен за оне који су пали у борбама
Реч „мама“ је драгоцена
Отац Георгије је и за време друге чеченске кампање пратио маринце у Дагестан и у Чеченију. У Ботлиху је једном хеликоптером дошао до локације на којој су се налазили наши војници, а пропелери раде – зато што тамо, у планини, тако мора због различитих разлога. Њихов рад се не сме прекинути, зато што после не може да се узлети. И свештеник је тамо разговарао с војском:
– Момци, кога још треба поменути од ваших ближњих – пишите имена, – рекао је и окренуо се према официру. – Дај папир.
Овај је почео да претура и премеће по џеповима – нема. Почели су да отварају сандуке од цинка у којима се налазила муниција. Тамо је било ребрасте фолије за увијање, па су момци „уклесали“ имена на њу. Причао је да га је потресло то што су буквално сви написали мамино име. Онда се одмах сетио песме коју је волео и борац са фронта – старац Кирил (Павлов):
Реч „мама“ је свима драга.
Од маме нема већег блага.
Због њене бриге и миља
Живот нам је лакши, збиља.
Ако ти је жива мати,
Срећан ти си, мораш знати,
Има неко ко те воли,
Ко се за тебе Богу моли.
Отац Георгије је увек бранио младе ако неко почне да негодује: каква је ова данашња омладина?
А овде се сами дечаци – сви до једног – моле за мајке. Отац Георгије је у принципу увек бранио младе ако неко почне да негодује: каква је ова данашња омладина?
Још се смејао говорећи о томе како се тада распричао с војницима, а хеликоптер је одједном почео да узлеће... Док се у команди нису сетили: „Јао, заборавили смо свештеника!“ После су се још шалили с њим: „Сам говориш о томе да: ‘Војни свештеник није онај који је дошао-служио-отишао. То је онај свештеник који стално живи с војницима и који с њима дели све тешкоће.’“
Поклони од светитеља Николаја
На морским походима
Отац Георгије је заиста ишао у осам поморских похода.
– Тамо си као на длану – то је затворени колектив, – причао је. – Ујутру сам устајао чак пре знака за буђење. Молио сам се и сваки кутак сам обилазио кадећи – од најниже тачке до командног пункта. Док обиђем цео брод, могу да исцедим подрасник! Али обилазио сам све кабине. Буквално сви на броду су чули звончиће: и официри, и морнари. Тамо смо сви јели из истог котла. И то је онда нешто сасвим друго.
Отац Георгије је 1990-их година, кад је снабдевање у војсци било крајње лоше, помагао војницима на све могуће начине. Они су то памтили и ценили. Чак би од школског друга Александра Васиљенка, који је постао директор Централне пијаце у Севастопољу, измолио поклоне за дечурлију за Нову годину – наводно од светог Николе. После тога би по читаву ноћ он и попадија седели и сами паковали све ове мандарине, бомбоне и плишане играчке у шарене врећице.
Отац Георгије је отворио и прву школу веронауке у Севастопољу. И бесплатну медицинску ординацију у којој је његова супруга, попадија Валентина, интерниста по образовању, давала консултације.
Све је ово било при Никољском храму-споменику који је свештеник обновио и у којем је служио више од 35 година.
Крст је постао још тежи
Крст који је пао за време Другог светског рата
О томе у каквом стању је затекао светињу, сећао се:
– Храм је био потпуно уништен. Овде су се за време Другог светског рата, 1942. године, одвијале тешке борбе. Немци су заузимали северну страну Севастопоља. И зато су се управо за Братско гробље од нашег храма водиле упорне борбе. Нишанџија фашиста је кориговао непријатељску ватру са звоника. Отуда се види све унаоколо, на двадесет пет миља, што значи да је цео град као на длану. Тада су наши опалили са крстарице „Црвени Кавказ“ која се налазила у заливу и срушили су део звоника. Крст тежак двадесет три тоне је пао и распао се на три дела.
И нико у Украјини, у чији састав је тада улазио Крим, није помогао оцу Георгију да подигне крст. Само Русија. На Уралу је направљена истоветна копија – премда није била од диорита, као раније, већ од гранита. Тако је крст постао још тежи. Сад има 24 тоне и дуг је преко 7 метара.
Под андрејевском заставом, под заставом Русије
Чеченија, децембар 1999. године
Отац Георгије је још за време украјинске власти подигао андрејевску заставу на храму. „Код нас се много говори о томе да смо примили веру од Византије, од Грка. Међутим, ипак нам је хришћанство први проповедао свети апостол Андреј,“ – подсећао је.
– Оче! Скини андрејевску заставу... – дешавало се да му се обрати М. Б. Јежељ, који је тада командовао ратном морнарицом Украјине.
– Зашто сад то?
– Даћу ти најлепшу заставу украјинске ратне морнарице!
– А ти ми реци, молим те, ко се овде за време прве одбране Севастопоља борио под украјинском заставом? Овде леже десетине хиљада војника, – показивао је у правцу гробова код храма. – Раније се у царским водичима наше Братско гробље код Никољског храма звало „гробље сто хиљада“. Сви они су погинули под андрејевском заставом, под заставом Русије. Какве везе с тим има украјинска застава?!
– Не схваташ у какав положај доводиш себе...
– Опростите ми, али имам два сина. И не знам како би их гледао у очи да се сложим с вашим жељама. Немојте ме увлачити у политику!
Симбол верности и постојаности
Опроштај од оца Георгија. На храму је крст који је он обновио
Узгред речено, оцу Георгију су за прелазак у ПЦУ нудили 50 хиљада долара од расколника Филарета и у знак подршке републичким безбедносним структурама ако пређе од њих из Московске патријаршије.
А тешки крст који је подигнут уз помоћ Русије, као и андрејевска застава која се још увек вијори код његовог храма за многе су тада постали симбол верности и постојаности.
– Црноморска флота није издала заклетву, – истицао је о саборцима. – 99,9% оних који су служили у њему нису се упецали на предлоге и обећања Украјине. Иако је украјинска страна све и свашта нудила командном саставу и официрима, па чак и морнарима за прелазак под украјинске заставе. Кад је почела подела борили су се за сваки брод. Дух је био борбен.
Част им и хвала.
Опроштај од оца Георгија
О оцу Георгију ћемо, ако Бог да, још писати. Ако неко може да подели с нама личне приче и успомене, нека се јави.