Москва, 28. јул 2026. године
Дана 28. јула 2026. године, на спомен на равноапостолног великог кнеза Владимира, дан црквено-државног празника Крштења Русије, Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил је служио Свету литургију у патријаршијској Успењској цркви у Московском Кремљу. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед, преноси Патријархија.ru.
„Свима честитам велики празник – спомен на светог равноапостолног великог кнеза Владимира, градитеља Русије, за време чије владавине је наш народ примио крштење и био је уцрквљен, и у чијем сећању се кнез Владимир сачувао као кнез који је наш народ, нашу земљу, Русију, од паганског ропства усмерио ка православној вери,“ – истакао је поглавар Руске Цркве.
„Световни историчари истичу имена државних прегалаца и научника који су утицали на развој науке, уметности и других страна живота. Међутим, ништа не може да се упореди са значајем светог равноапостолног кнеза Владимира који је Русију окренуо православној вери, а истовремено и највишој култури која је наслеђена од Византије – управо оној култури на основу које се касније развијала култура Русије, Руског царства.
Наша савремена култура чува сећање на главне догађаје из наше историје, који су послужили таквом развоју Русије, тако да је то довело до највеће духовне вредности – настанка Русије као чуварке православља. А ако је реч о световном значењу, ради се о појави важне државе која је у свом развоју достигла невиђене висине и која је стала у исти ред с најјачим и најистакнутијим државама света, а у неким областима их је и превазишла, пре свега по питању чувања хришћанске, православне вере.
Знамо да се данас на такозваном „просвећеном Западу“ људи одричу вере, Цркве и храмова. Свашта се дешава. На пример, уместо храмова се појављују џамије. Можда се за то треба захвалити Господу, јер се људи у њима бар моле Богу. А понекад се намена храмова једноставно мења и то постају световне установе и објекти за забаву, што сведочи о потпуној деградацији хришћанске вере.
Наша земља је прошла кроз страшне године безбожништва, кроз прогоне које Запад није познавао и које није могао да замисли. Међутим, све ове невоље и патње нас нису уништиле и нису ослабиле нашу веру, већ је, напротив, учврстиле, као и националну самосвест и нашу духовност.
Тако Господ понекад људе ка слави води кроз невоље. Нема сумње да је такав био и остаје пут наше отаџбине.“