Фотографија: Алексеј Сошественски, ТАСС
Митрополит ростовски и новочеркаски Меркурије је у интервјуу за ТАСС говорио о сарадњи заменика командира за политички рад, психолога и свештеника, о поновном осмишљавању живота и о томе како се на фронту обележавају православни празници.
— Владико, хтели бисмо да почнемо од чувеног афоризма: „У рату нема атеиста.“ Шта мислите о овим речима?
— Слажем се с њима. Човек се у рату суочава са смрћу. Схвата да је управо то извесна „црвена линија“ која његов живот дели на два дела: на оно што је у њему битно и на оно што у њему није битно. Испоставља се да већина онога чиме се бавимо у свакодневном животу није битна. А битни су заправо – твој дах и живот који постоји у теби. И кад се човек сам суочи с овом опасношћу, наравно, постаје му јасно да постоји нешто или неко у чијој руци се сад налази његов живот.
Човек може да иде на фронт и да буде потпуно индиферентан према религији и према вери, али му рат диктира другачије схватање присуства Највишег разума у свету, духовне силе коју ми називамо Богом. И ако се човек са уздањем и молитвом односи према томе, разуме се да ће добити и помоћ и подршку. Има људи који су духовно тананији, а има и таквих који су затворени за све што је духовно. Међутим, доспевши у перипетије ратног живота они, по правилу, мењају поглед на многе ствари. Као што сам већ рекао, важно се одваја од неважног и из тога проистиче поновно осмишљавање живота и истинских вредности.
— Шта треба да зна будући војни свештеник и колико дуго учи пре него што почне да служи у војсци?
— Што се тиче обуке војних свештенослужитеља, у нашој земљи, нажалост, законодавно још увек није до краја формирана институција војног клира. Она је постојала у царској Русији. А задаци се не мењају: војницима треба пружити помоћ у томе да схвате шта се дешава у њиховој души. То је прво бојно поље, зато што свака битка, свако учење, сваки месец или дан службе у душу доносе нове утиске и нове доживљаје. Војник се суочава с реалношћу која се разликује од оне у коју га је живот раније доводио. И задатак свештенослужитеља је да помогне човеку да се адаптира на ове доживљаје и да их, што се каже, стави на своје место, имајући у виду специфику рада којим се баве војна лица.
Од свих облика људског рада ни у једном другом, изузев у војничком послу, од човека се не захтева да положи свој живот за друге људе, за домовину. А од војника се ово захтева. И задатак се састоји у томе да се човек научи, не само да не траћи свој живот, већ да га, ако то буде потребно, положи свесно и на духовно правилан начин. Човеку треба пружити духовну помоћ, посебно након што је извршио борбени задатак, јер је доживео врло тешка осећања трауме. Због тога је улога свештеника да се помоли за њега, да га исповеди и утеши. Свештеник је позван да учини тако да се лик војника код људи асоцира с човеком високог морала, који је духован и који је, наравно, патриотски настројен. Нико тако дубоко и танано не може да схвати војника као што то може свештеник. И за то постоји једноставно објашњење: свештеник не поступа по својој власти и сили, већ у складу с Божјом силом коју је добио у тајни свештенства.
— Да ли се црквена служба променила од почетка СВО? Да ли је почео да се преобраћа већи број људи?
— Није се променила. Вероватно нема јединица у којима нису радили наши свештеници. Војно руководство је почело да нас разуме. Свештеници су почели боље да схватају специфику војне службе, зато што постоји командир, постоји наређење које треба извршити, а свештеник треба да се уклопи: овде није он онај ко командује. Он једноставно обавља своју пастирску дужност и помаже војницима да своје задатке обављају духовно трезвено и исправно. И зато овде, наравно, треба да дође до међусобног разумевања с војним руководством. И свештенослужитељ своје задатке треба да извршава у складу с војничким статутом. Питали сте ме шта уче свештеници. Уче управо: да своју пастирску службу обављају у условима ратног или мирнодопског времена, али у складу са статутом Оружаних снага.
— На фронту поред заменика командира за војнополитички рад постоје и војни психолози. Како војни свештеници сарађују с њима? Да ли долази до сукоба?
— Не мислим да свештенослужитељи ступају у сукоб са психолозима. У сваком случају, нисам чуо за то. Психолози обављају свој посао, а свештенослужитељи свој, зато што су њихови приступи мало другачији.
— Њихов рад у сваком случају има додирних тачака. Да ли они ометају свештеника у служби?
— Знате, ако говоримо глобално – не. Срео сам много заменика командира за политички рад, радио сам с њима и они се с великим разумевањем односе према ономе што раде свештенослужитељи, зато што им свештеници помажу. Психолози, по правилу, раде у случајевима кад постоји врло снажан психолошки утицај на човека и покушавају да га умире. Наравно, улога свештеника и психолога је слична, ако се на то гледа површно. Међутим, разлика је у томе што психолог ради користећи медицинске и научне методе, а свештеник користи силу Божје благодат која му је дата. А ко човекову душу познаје боље од Господа?
— Како је на територији СВО организован рад с верујућим војницима?
— Команда на све начине покушава да пружи сваку могућу помоћ свештенослужитељима. Ради тога се издвајају молитвене собе и организују се мобилни храмови у којима се обављају богослужења. Ако тога нема, свештеник једноставно долази у јединицу, исповеда, причешћује или крсти наше момке који то желе, при чему су услови различити. Знате, мислим да овај систем још увек није формиран до краја. Све се ово ствара на основу искуства и на основу атмосфере која у датом тренутку влада на фронту, због тога што свештеник, на пример, у војној школи има један круг обавеза и могућност, обука свештеника раду у теренским условима у богословији је друга ствар, на фронту је трећа, а у флоти – четврта. Односно, облици су различити. Суштина не треба да се мења, то је брига о човеку и о његовој души.
У војсци има много свештеника и они у њу долазе по сопственој вољи, нико их не шаље на силу. Знате, то је унутрашњи порив човека – да иде и да ради с војницима на ратишту. Многи свештеници су добили високе ратне награде за ову одлучност и стаменост коју су испољили у пастирској служби.
— Како се одвија црквена служба на фронту?
— Треба да схватимо, на пример, да монашки устав војницима не одговара. Службе од по пет-шест сати у пољским условима нису могуће. Зато, што се каже, нужда закон мења и „није човек ради суботе, већ је субота ради човека“ (в. Мк. 2: 27). Одобрен је специјални чин по којем се не мења суштина свештенодејства које се обавља, али који временски омогућава људима и да се исповеде и да се причесте Христовим Тајанама, а ако је потребно да се крсте или да поразговарају са свештенослужитељем, али на основу задатака које јединица обавља у датом тренутку.
— Како се гради сарадња с војницима других вероисповести? Какву улогу свештеник има за њих?
— Врло лепо се одвија, зато што је свима нама јасно да обављамо заједничко дело. Ово се односи на рад у војним јединицама и у војним болницама. Понекад се дешава да имам не може да дође код своје браће, па свештеник разговара с њима. Наравно, он не обавља свештенодејства и не причешћује их, зато што су то припадници друге вере, али они реч пастира увек прихватају с великом љубављу и топлином. А и наши свештеници не праве разлику у опхођењу – све су то наши момци, сви су наши војници. Реч љубави, утехе, поуке, савета и подршке је упућена свима.
Притом се људи једни према другима опходе с поштовањем, независно од тога коју религију исповедају. И свештенослужитељи – и православни и муслимански – такође сарађују.
Армија је легура јединства нашег народа, ради заштите наших исконских вредности, наше земље и наше вере. И овде, нараво, сви треба да стојимо раме уз раме.
— Како војници оцењују рад свештенослужитеља?
— Они чекају свештеника. Чекају као свог оца и брата, посебно тамо где су успостављени односи, кад свештеник редовно обилази војне јединице или кад ради. То су нормални међусобни односи. Дешава се да сви једу из истог котлића, да поседе, да се нашале и насмеју. Међутим, кад дође време за молитву јасно им је да се пред њима налази свештеник, а да су они духовна деца Цркве.
— Како се на фронту славе православни празници?
— Знам да су верници из парохија војницима слали куличе, фарбана јаја и пасхе, а за Божић – разгледнице, писма и поклоне – често оне коју су направила деца која похађају веронауку. Свештеници су их за други-трећи дан Васкрса односили код момака и преносили су им поздраве као што је то некад радила теренска пошта. Међутим, знате, Господ се није родио у царским палатама и зато је Христово Рођење можда ближе човеку тамо, у рову, него код нас у раскошним кућама и црквама.
А што се тиче војних болница – увек обилазимо момке који се налазе тамо на лечењу, свима честитамо празник – [доносимо] мали кулич и васкршње јаје. Ово се односи на све: и на православце, и на муслимане, па чак и на оне који тек иду ка вери.
— У чему се састоји главна потреба за радом свештенослужитеља у зони СВО с тачке гледишта бораца?
— У јачању њихове духовне снаге. Сви момци који служе у армији, независно од тога да ли се налазе у позадини војних јединица, да ли се школују на војним институтима или се налазе на фронту, су снажни људи који су једном у животу донели врло озбиљну одлуку – да служе отаџбини чак и ако буде требало да положе живот.
И свештеник треба да учини све што од њега зависи како би ова служба била свесна, узвишено духовна и морална. Наш главни задатак се састоји управо у томе.