Ангола. Јереј Георгије представља издање Јеванђеља по Марку с коментарима на француском језику.
„Африканци, драги епископе Хризостоме, нису ваша својина. То су живи људи који имају право да доносе одлуке,“ – пише председник мисионарског одељења Патријарашког егзархата Африке, јереј Георгије Максимов у чланку за „Афричку иницијативу“ одговарајући на уопштену критику рада Руске Православне Цркве у Африци коју је изразио букобски епископ Александријске Православне Цркве Хризостом (Мајдонис). Као што истиче Максимов, оптужбе за то да Руска Православна Црква наводно „купује“ афричке свештенике и да се не бави мисионарским и просветитељским радом није тачна. Он у свом чланку наводи податке о раду Егзархата, говори о преласку афричких свештенослужитеља у Руску Православну Цркву и објашњава зашто иза јавне критике коју упућују грчки јерарси стоји одсуство жеље да признају чињеницу да афрички верници имају право на самостални избор.
Патријарашки егзарх Африке митрополит Константин је крајем јула посетио Танзанију, што се нимало није свидело једном од локалних грчких архијереја Александријске Цркве – букобском епископу Хризостому (Мајдонису) који је убрзо после тога осуо читаву паљбу гневним речима.
Букобски епископ Александријске Православне Цркве Хризостом.
У њој је, између осталог, изјавио: „[Руска Црква] је упала у православну Африку делећи рубље. Они не одржавају ни наставу, ни катихизацију, не баве се мисионарским радом. Само деле рубље. Купују савест. Краду свештенике, хришћане и имовину <…>, користе сиромаштво и неукост убогих Африканаца и краду их од Мајке-Цркве која их је родила и одгајила.“
Ово је типичан став грчких архијереја Александријске Цркве који је патријарх Теодор II изразио још 2022. године и он се после тога једноставно стално понавља.
У чему је проблем?
За оне који нису у току укратко ћу подсетити на предисторију.
Александријски патријарх Теодор је (по угледу на цариградског Вартоломеја) 2019. године званично у својству канонске цркве признао збориште украјинских расколника, оне које огромна већина помесних православних цркава ни дан-данас није признала. А 2021. године патријарх Теодор је служио заједно с вођом расколника. Синод Александаријске Цркве је подржао његове поступке. Дакле, Александријска Црква је постала јединствена целина с неканонском заједницом, коју расколничком не сматра само Руска Православна Црква, већ је таквом сматра и већина православних цркава. Сјединивши се с расколницима и сами су постали расколници.
Патријарх Александријске Цркве и већина епископа су Грци, а већину свештеника и мирјана чине Африканци. И одлуку о овом кораку Грци су донели без сагласности и чак упркос мишљењу Африканаца.
Конференција о катихетском раду у Москви за старије афричке свештенике
После тога је Руска Православна Црква још 2019. године прекинула општење с Александријском, констатовавши да је ова скренула у раскол. Убрзо након тога Московска Патријаршија је добила на десетине молби од афричких свештеника Александријске Цркве који су изразили неслагање с поступцима патријарха Теодора и нису желели да буду део расколничке „цркве“. Да би избегли општење с расколом, молили су да буду примљени у Руску Православну Цркву. И Руска Православна Црква их је примила у децембру 2021. године, а ради уређења црквеног живота у овим парохијама основан је Патријарашки егзархат Африке.
Грчки епископи Александријске Цркве дуго времена нису могли да поверују да се ово уистину дешава и у овим размерама. На крају је преко 300 афричких свештеника поднело молбе за прелазак у Руску Православну Цркву. Затим су после фазе негирања прешли у фазу гнева у којој се, судећи по изјави епископа Хризостома још увек налазе, на шта указују његови изрази као „Руси, одлазите из Африке“, а и цео његов наступ је типичан hate speech (језик непријатељства, говор мржње, прим. ред.).
Шта стоји иза става Грка из АПЦ?
Став који су изразили епископ Хризостом и други грчки јерарси АПЦ одлично показује какав је њихов однос према Африканцима. Они свештеницима и верницима Африке негирају право да чине слободан и свестан избор који се заснива на уверењима. Став који изражавају се практично своди на то да „смо ми, Грци из Александријске Цркве толико дивни и да су сви наши поступци толико беспрекорни, да афрички свештеници и мирјани не могу имати апсолутно никакав ваљан разлог да нас напусте осим њиховог незнања и подмитљивости, што су покварени Руси искористили“.
Прошле године сам у „Научним забелешкама Института Африке РАН“ објавио чланак под називом „Прве године рада Патријарашког егзархата Африке Руске Православне Цркве“. У њему детаљно анализирам и оповргавам наведени став грчких јерарха АПЦ, па се овде нећу понављати. Истаћи ћу само да тамо не наводим само своје мишљење, већ и изјаве афричких свештеника који су прешли код нас, као и мишљење кенијског свештеника Евангелоса Тијанија који је остао у АПЦ и пише с њеног становишта. Међутим, чак и он истиче неадекватност наведеног мишљења грчких епископа о разлозима одласка Африканаца, о томе колико су далеки од стварности и о томе да игноришу стварне проблеме црквеног живота у Африци.
Предаја нових издања на свахилију, укључујући катихизис, клиру намесништва Нанди (Кенија)
Навешћу цитате из чланка овог свештеника који је, понављам, клирик Александријске Цркве: „Разговори [са свештеницима који су отишли], а који су одржани 2022. године, показали су да су узроци одласка из Александрије били лоше управљање и морал. Свештеници су се такође жалили на то да нису учествовали у доношењу одлука... на увредљив и презрив језик неких грчких епископа према афричким свештеницима и мирјанима... на дискриминацију европских експатријаната према хришћанима-црнцима. Осим тога, морални пад и прекомерна љубав према новцу неких јерарха ослабили су духовни углед александријског свештеноначалија. Нису довољно узимали у обзир контекст у којем се Православна Црква у Африци налази и пренебрегавали су Африканцима... Иако су се региони, језици и земље испитаних свештеника разликовали, њихови проблеми су били врло слични. Испитани афрички свештеници су сматрали да ће их Москва... ослободити ‘злих’ Грка и да ће им помоћи да створе праву Православну Цркву.“
Слика изгледа потпуно другачије, зар не? Испоставља се да Африканци имају сопствено мишљење! Навешћу још једну веома важну опаску оца Евангелоса: „Преко половине испитаних свештенослужитеља се питало: ‘Како је могуће да нас ниједан грчки епископ није позвао да објаснимо зашто смо се присајединили Москви, већ су сви убрзали објављивање претећих писама?’“ (Thiani E. The Russian Orthodox Church in Africa – For Political or Ecclesial Reasons? // Studies in World Christianity. 2024. Vol. 30. № 2. P. 259).
Да, Грци се нису чак ни занимали. Ниједан није покушао да се сретне с клириком који је отишао и да упита: „Оче, који су разлози за то? Реци, шта није у реду.“ И конкретно епископ Хризостом није ступио у контакт ни са једним од својих танзанијских свештеника који су прешли код нас да би им поставио ово питање.
Међутим, он притом самоуверено говори о томе да је читава ствар у руским рубљама и неукости! Занимљиво је да су, кад је цариградски патријарх признао украјинске расколнике, многи свештеници заједно с парохијама у Европи и неки у Америци из Цариградске Цркве прешли у Руску Цркву због истог канонског разлога – да не би општили с расколницима. Односно, ситуација је била потпуно иста. Али у случају ових свештеника Грци због нечега нису писали да је све то последица неукости и жеље да добију рубље!
Испоставља се да бели Европљани и Американци могу да одлучују на основу уверења и због озбиљних разлога, а Африканци у истој ситуацији то због нечега нису у стању? Зашто? Због боје њихове коже?
Ко је расколник?
Епископ Хризостом нас, Русе, назива расколницима и то је потпуно апсурдно, зато што Руска Православна Црква није склопила јединство ни са каквом расколничком псеудоцрквом. И даље се придржавамо ставова којих смо се придржавали до 2018-2019. године и којих се придржава већина помесних православних цркава.
Не само то, ових ставова се придржава и јавно их брани мноштво грчких верника Јеладске и Кипарске Цркве, укључујући свештенике, па чак и епископе. Премда нису Руси, и они су жестоко критиковали овај корак цариградског и александријског патријарха, говорећи о томе да није могуће признати расколнике. На грчком језику постоји много оваквих материјала. Епископ Хризостом одлично зна да они постоје, али то прећуткује. Ове грчке епископе и свештенике због неког разлога не назива неукима и људима који се продају за руске рубље. Испоставља се да они могу имати искрена уверења кад не прихватају украјински раскол!
А Африканци не могу! Они, по мишљењу епископа АПЦ могу да се руководе само неукошћу и жеђи за богаћењем. Ова надменост, овај нарцизам и овај презрив однос према Африканцима који провејавају у ставу епископа Хризостома који анализирамо и многих других грчких епископа АПЦ одлично потврђују оно што је речено у чланку о.Евангелоса.
Чак и сама лексика коју епископ Хризостом користи за Африканце који су прешли код нас – „њих освајају... одвајају... краду“ су речи које се обично користе за неживе предмете. Грчки епископ о Африканцима не говори као о разумним личностима које су у стању да доносе свесне одлуке, већ као о пасивним стварима с којима се нешто ради. Он их чак сврстава у исти ред с имовином! Пошто се епископ Хризостом у својој публикацији обраћа нама, руским мисионарима у Африци, и ја ћу се у свом чланку понекад обраћати њему. Чланак треба да буде објављен на различитим језицима, па се надам да ће прочитати овај одговор.
Дакле, драги мој епископе Хризостоме, нама нису потребни ни ваше цркве, ни ваша имовина. И ја сам лично много пута говорио оцима: вратите Грцима све што је њихова својина! Међутим, Африканци, драги епископе Хризостоме, нису ваша својина. И по закону њихових земаља имају загарантовану слободу савести. Поштујте их. Нико вам их није украо. Сами су донели одлуку. Сами су нам се обратили. Нисмо их куповали ни за какве рубље. Напротив, свима сам искрено говорио да ће нам бити тешко, зато што почињемо од нуле.
Предаја православне литературе на француском свештенцима ЦАР
Већина афричких свештеника који су прешли код нас је остала без храмова. Многи су остали без смештаја (ако су живели при храмовима), а деца неких су истерана из школа Александријске Цркве.
Епископ Хризостом (Мајдонис) добро зна о чему се ради, јер је управо он 2022. године истерао децу свештеника Петра Мауженеа, Поликарпа Бучење, Макарија Мухангве, Августина Баталингаија и Серафима Симбе из St. Sosthenes Secondary School у Рубали и Букоби и Aristotele High School у Карагви, у Кајанги, кажњавајући тако мале Африканце због избора њихових родитеља, и кажњавајући родитеље преко деце. Ето како Ви поступате. Ето колико Ви волите сиромашну афричку децу. Али чак и суочивши се са свим искушењима, већина свештеника радије остаје у Руској Цркви.
А грчки епископи радије лажу о њима. И о нама.
Нећу коментарисати сваку изјаву епископа Хризостома, пошто му је за руком пошло оно што успева малом броју људи – да напише текст у којем је свака реченица без изузетка лаж. Неке тврдње сам већ раскринкао у чланку који сам горе поменуо. Неке његове изјаве су толико апсурдне да су срамотне саме по себи (на пример, да Руси наводно не признају васељенске саборе).
Међутим, признајем да ме је у његовим речима нешто погодило толико да сам одлучио да напишем овај одговор. То је тврдња епископа Хризостома: „[Руси] не спроводе катихизацију и не баве се мисионарским радом.“
Катихизис
У ствари, чим је основан наш Егзархат Африке, побринули смо се управо за то да афричке парохије снабдемо литературом за катихизацију. У том тренутку се већина наших парохија налазила у Кенији и Танзанији – земљама у којима је државни језик свахили. Већ у јуну 2022. године био је завршен превод катихизиса светог Николаја Охридског и Жичког на свахили – штампан је и достављен у Африку! Лично сам га те године делио нашим свештеницима у Кенији и Танзанији.
Касније је објављен још један тираж овог катихизиса који нисмо делили само сваком свештенику, већ и сваком вероучитељу.
Дељење Јеванђења и икона верницима. Букоба, Танзанија, 2024. год.
Исти овај катихизис светитеља Николаја смо превели на језик чичева, штампали смо га и делили 2024. године у Малавију за време масовних крштења, кад је митрополит Константин крстио преко хиљаду људи. Осим тога, превели смо га и издали на језику бемба и ја сам га лично исте године поделио свим нашим свештеницима и верницима у Замбији.
Овај катихизис смо издали и на енглеском и француском језику, а 2025. године смо га предали свим намесништвима у Африци, а преко њих – свим нашим свештеницима. Буквално у току прошлог месеца сам примајући у Руску Православну Цркву нову заједницу у Екваторијалној Гвинеји сваком неофиту дао по један катихизис светог Филарета Московског на шпанском језику.
Али, наравно, сам катихизис није довољан. Потребан је систем који ће свештенику и вероучитељу помоћи да ваљано користе катихизис на часовима с верницима. Патријарашки егзархат Африке је основао специјални Духовно-просветитељски центар чији је један од задатака обука, превођење, издавање и пласирање православне литературе у Африци. Стручњаци овог центра (конкретно Антон Ракушин) су припремили специјални приручник за афричке вероучитеље. То је засебна књига која им помаже и унифицира рад на веронауци у свим нашим парохијама како више не би био ограничен нивоом знања конкретног вероучитеља. Ово „Упутство за вероучитеље“ је преведено и издато на енглеском, француском и свахилију и у комплету с катихизисом на овим језицима може се наћи у свакој од наших парохија.
Издања катихизиса на свахилију и бемба језику.
Обука вероучитеља
Наравно, знали смо да саме књиге нису довољне. Требало је у целини повећати ниво знања о православљу међу нашим свештеницима и вероучитељима. Зато смо омогућили обуку на богословским онлајн курсевима на енглеском језику при Московској Духовној Академији за стотине Африканаца из наших парохија. А касније смо започели своје онлајн курсеве на француском језику.
Авај, ни издалека немају сви људи у Африци услове за онлајн-обуку, стабилна интернет-веза не постоји свуда и тако даље. Зато смо још 2023. године послали руског мисионара који је посетио Танзанију, Кенију, Камерун, Руанду, Бурунди и Анголу и дуго је боравио у свакој земљи држећи предавања на парохијама и унапређујући ниво обуке вероучитеља.
Свештеници с новим издањима на свахилију
А 2025. године је читав тим Духовно-просветног центра – три свештеника – посетио Кенију, где је одржавао вишедневне семинаре у сваком од девет намесништава у земљи.
Протојереј Тигрије одржава семинар у централном намесништву у Кенији
Притом су то били засебни семинари за свештенике, за вероучитеље, за омладинске лидере и за чланице православних „Савеза мајки“. Иста група ће овог месеца с истим програмом проширених семинара кренути у другу афричку земљу. Брзо су успоставили лични контакт са сваким вероучитељем, имају повратну везу и брзо реагују на питања која се појављују – све како би се побољшао квалитет катихизације.
Дељење Јеванђеља и православне литературе
И то, разуме се, ни издалека није све што преводимо и издајемо за Африку. Открили смо да практично сви православни Африканци-мирјани, који су код нас прешли од Грка, немају Библију, па чак ни Јеванђеље. Зато сам лично приредио специјално издање Јеванђеља по Марку с православним предговором и коментарима светих отаца. Превели смо га и објавили на енглеском, француском, свахилију и на португалском језику. И делимо га у току сваког путовања. Лично сам делио Јеванђеља на свахилију у Танзанији и Кенији, на француском у Габону и Конгу и на португалском у Анголи итд. Други свештеници и сарадници Егзархата су га делили у другим земљама. Нажалост, још увек није свака православна породица у нашим парохијама добила Јеванђеље, али радимо на томе, делећи примерке из месеца у месец и сигурно ћемо то остварити.
Издавање православне литературе на свахилију
Осим тога, преводили смо и издавали просветитељске брошуре на друге теме – „По чему се Православна Црква разликује од других цркава?“ – што је врло актуелно за Африканце који живе у неправославној средини и суочавају се с питањима своје вере. У овој апологетској брошури су на једном месту прикупљени конкретни одговори којима се показује истинитост православног учења.
Такође је објављена и подељена брошура „300 изрека светаца Православне Цркве“ како би се Африканци упознали с духовним наслеђем светих отаца. И много тога другог.
Буквално прекјуче сам добио на увид издање енглеског превода моје књиге коју сам приредио специјално за Африку. Њен назив је „Основе духовног живота (исповест, молитва и пост)“. Преводи на друге језике су још увек у току, али ће ускоро бити завршени. И још четири нове књиге су приредили и издали сарадници нашег Духовно-просветитељског центра. Ускоро ће бити објављене вести о њима.
Катихизација ученика школа веронауке
Осим тога, издали смо приручник за школу веронауке и на основу њега смо одржали конкурс дечјих цртежа који је трајао три месеца, тако да су деца у нашим парохијама у Африци сваке недеље слушала нову тему, а затим су радила цртеже на основу ње.
Купили смо папир и бојице – први пут, 2023. године, ова иницијатива је обухватила преко 3.000 православне деце у девет земаља, а победницима су уручене дипломе и материјални поклони. Следећи пут, 2025. године, исти овакав конкурс с програмом разговора за школе веронауке обухватио је још више земаља и учесника.
Уручивање дипломе победници на конкурсу цртежа у Камеруну
Наравно, преводимо и издајемо на афричким језицима богослужбену литературу, молитвенике и летке, али нећу сад све то детаљно описивати, како чланак који је већ дугачак постао још дужи.
Школа веронауке у Камеруну
Додаћу само да смо у августу 2015. године у Москви одржали прву међународну конференцију православних Африканаца на коју су дошли старији свештеници из петнаест земаља и да је у оквиру ње одржана специјална седница посвећена унапређењу праксе веронауке у нашим афричким парохијама.
Све што сам поменуо јесу реална дејства која се могу проверити на основу вести на званичним ресурсима Егзархата. Замолићу уреднике да додају што је могуће више фотографија уз овај чланак како би читаоци видели да је све што је речено истина.
Можда ће неко рећи да је то мало, али ћу подсетити на то да наш Егзархат постоји само четири године. Чини ми се да то за четири године и није тако мало. У сваком случају, сигурно није „ништа“.
Тако да кад грчки епископ Хризостом изјављује да ми „не спроводимо катихизацију“, то представља невероватно дрску лаж. И још је дрскија ако се има у виду ко је изговара.
Шта је с катихизацијом у Александријској Цркви?
У току свих година које сам провео у Африци, нисам видео ниједно катихетско издање Александријске Православне Цркве на било ком афричком језику. Наилазио сам само на богослужбену литературу и црквене календаре. То издају, истина је. Међутим, катихизис – никад. И никакву другу литературу о православљу. У сваком случају, ја нисам успео да је пронађем.
И није ствар само у мом ограниченом искуству. У јануару ове године сам допутовао у Бурунди. Тамо смо одржали семинар за свештенике и вероучитеље. Разуме се, ја сам по обичају свима поделио катихизисе и другу православну литературу. Међу нама је био један новајлија – протопрезвитер Николај Бигиримана, који је раније био духовник локалне епархије Александријске Цркве. Он је буквално дан пре тога био присаједињен нашој Цркви. И добивши књиге отац Николај је одједном зачуђено рекао: „Док сам био у грчкој Цркви пет година сам молио епископа да ми да бар један примерак катихизиса и на крају га нисам добио, а у Руској Цркви сам га добио првог дана!“
Што се каже, осетите разлику. У једној од афричких земаља људи су ми говорили да се код мештана чак појавила пословица: „Ако хоћеш да добијеш бесплатни кекс – иди у грчку Цркву, а ако хоћеш да заиста спознаш православну веру – иди у Руску.“
Навешћу још пар сведочанстава. Сваке године одржавамо конкурс прича за православне ауторе из Африке како бисмо подржали локалне таленте, како бисмо дали бар мали допринос развоју афричке културе. Људи који су код нас прешли из грчке Александријске Цркве пишу о тамошњим реалијама. Ове реалије су једноставно позадина за сиже прича. Оне се описују као нешто нормално. И дозволићу себи да наведем два цитата.
Први цитат је из приче „Светлост срца“ коју је написао аутор из Бенина. По сижеу главни јунак долази у православни храм и почиње да се занима за веру. Пита свештеника:
„– А ако пожелим да сазнам нешто више, одакле да почнем? Обрадовани свештеник му је уручио Библију и црквени календар рекавши: Дођи кад будеш хтео. Врата су отворена.“
Други цитат је из приче „Јосифова сумња у веру“ коју је написао аутор из Камеруна. Он пише о свом неправославном другу: „Одвео сам га код свог духовника који је наложио вероучитељу да га научи основама и појмовима православног предања. Тамо је био литургијски календар посланица и Јеванђеља за 2004. годину који је свештеник поклонио мени, а ја сам га поклонио Џонкреу. Из ове књиге је сазнао символ православне вере, Оче наш, почетке јутарње и вечерње молитве, поуке о држању постова у православљу, различите празнике које Црква обележава...“
Деца у Замбији која су добила катихизис на језику бемба
Као што видите, два афричка аутора из различитих земаља која нису међусобно повезана, описују исту реалност – човек који долази у храм Александријске Православне Цркве и који жели да сазна нешто о вери добија... стари црквени календар.
Зашто?
Па зато што не постоји ништа друго!
Никаква књига, брошура или бар летак! Само неколико страница прилога уз календар богослужбеног штива на којима има пар молитви и минимум података.
А Александријска Црква се у многим од ових земаља нипошто не налази четири године. У Кенији се, на пример, налази 70 година, а у другим земљама негде више, а негде мање, али постоји деценијама.
Где су ваши катихизиси, епископе Хризостоме? Где су ваши преводи о православном учењу и духовном животу, о апологетици? Где је литература коју сте објавили?
Нема је. То видим на основу људи који су од вас прешли код нас, зато што ми морамо ударничким темпом да организујемо веронауку и да се бавимо превођењем како бисмо надоместили оно што ви нисте радили.
Нисте учили људе вери и не учите их, многи имају катастрофално мало знања. И нису Африканци за то криви. Они, са своје стране, чине све што могу. Многи од њих сами покушавају да сазнају нешто о православној вери из интернета, али га немају сви и ни издалека не знају сви европске језике да би могли да читају на њима.
Како стоје ствари код епископа Хризостома?
У илустрацијама уз овај чланак биће много фотографија на којима се види како делим катихизисе и Јеванђеља Африканцима. А на интернету их има још више. Међутим, нисам успео да пронађем ниједну фотографију букобског епископа Хризостома на којој би било забележено како он својој пастви даје катихизис или било коју другу књигу. Прегледао сам све његове фотографије на интернету и нисам нашао ниједну такву.
Занимало ме је да видим зашто је тако.
Посетио сам сајт Букобске епархије на чијем челу се налази епископ Хризостом и прочитао сам на њему све новости за 2024-2026. годину. То није било тешко, зато што их нема много. Тамо постоји вест о једном-једином (за три године!) издању ове епархије на свахилију и знате ли шта је то? Мислим да су се многи читаоци већ досетили.
То је црквени календар за 2024. годину!
Скриншот сајта Букобске епархије АПЦ
Да, у питању је иста ствар коју су описивали аутори из Бенина и Камеруна у својим причама. Притом је у новостима наведено да је издавање календара прекинуто 2017. године, а 2024. године је изненада обновљено! Подсетићу на то да се епископ Хризостом у Букоби налази од 2020. године. Зашто се читаве четири године није побринуо за то да овај календар буде издат? Да ли је чекао да дође руски архијереј?
Постоји још једна вест, чини ми се, за 2025. годину о томе да је епископ Хризостом одржао семинар за танзанијске вероучитеље и тамо се помиње да су им подељени неки приручници. На фотографијама их нема. Нису приказани као засебна књига. Можда је то просто нешто што је одштампано на принтеру. Наравно, и то је добро. Притом се у истој вести помиње да се Александријска Црква већ 60 година налази у Танзанији.
Како се десило да су Грци приручнике за вероучитеље почели да деле тек 2025. године, након што су Руси то почели да раде 2022. године? Зар за 60 година ових приручника на свахилију не треба да буде одштампано толико много тако да их већ сви имају?
Узгред речено, овде се намеће још једно питање. Епископ Хризостом са сигурношћу пише о неукости православних Африканаца као једном од главних (поред њихове „поткупљивости“) разлога за њихов прелазак у Руску Цркву. Међутим, ако је то истина, зашто се испоставило да је ваша паства толико неука? Како су ваши парохијани, вероучитељи, па чак и свештеници, могли да остану неуки после 60 година катихизације коју је Александријска Црква организовала у Танзанји? Зар неукост може бити плод добро организоване дугорочне катихизације?
Епископ Хризостом одговара и за Руанду. И на сајту је објављена вест о томе да је недавно одржао семинар за вероучитеље из Руанде. И тамо стоји да је на овом семинару донета одлука да се приручници за вероучитеље преведу на локални језик. Изванредна иницијатива, али зашто су тиме тек сад почели да се баве? И зашто тек сад, јер грчка епархија у Руанди се појавила још 2009. године, пре читавих 17 година! Замислите само, ништа није било преведено за вероучитеље! Док нису дошли Руси и док нису почели да се баве просветом.
Неформално сам у добрим односима с неким афричким свештеницима који нису прешли код нас. И много пута сам у разним земљама чуо следеће речи:
„Иако смо остали у Александријској Цркви, захвални смо Руској Православној Цркви због тога што је дошла у Африку, зато што су се тек после вашег доласка Грци бар мало ангажовали и почели су да раде нешто за развој Цркве код нас. И потпуно нам је јасно да за све добро што сад раде треба да се захвалимо вама, јер да није било Руса, ничега од тога не би било.“
И епархија самог епископа Хризостома служи као одлична потврда ове тврдње. Пре него што смо дошли у Танзанију православље у Букоби је стално стагнирало. Била је затворена локална богословска школа. Више се није издавао литургијски календар. Свештеници и вероучитељи нису имали материјале за одржавање беседа за оглашене. Међутим, кад је у марту 2024. године митрополит Константин први пут посетио Танзанију, између осталог, и Букобу где смо делили књиге на свахилију, Грци су се одједном „пробудили“ и почели су мало да се ангажују.
Дељење нових православних издања на језику чичева, парохија Светог Владимира, Малави
Притом су се управо мало ангажовали и ништа више од тога. Ако вам се чини да сам пристрастан, отиђите на сајт Букобске епархије, па погледајте. А затим упоредите с оним што смо ми радили и што радимо на катихизацији у Африци (на основу вести на нашим званичним ресурсима).
Због тога епиископ Хризостом уместо да се брука дрском лажју о томе да се наводно „Руси не баве катихизацијом“ треба за почетак да уради барем онолико колико ми радимо на овом пољу. Јер, ако оно што ми радимо није „ништа“, како се онда назива оно што ви радите у Африци на пољу катихизације? Негативна величина? Издајте, напокон, бар „Катихизис“ н свахилију. Или, ако ви, драги епископе Хризостоме, нисте у стању да то учините, поднесите молбу на име каирског и северноафричког митрополита Константина и ми ћемо с вама поделити наше издање, неће нам бити жао. Само да Африканци који желе да буду православни заиста могу да спознају православну веру. Ми се трудимо само ради тога и управо за то користимо своје рубље о којима тако много говорите, можда чак и превише за једног монаха (шест пута у току мањег текста!).
Наравно, Александријска Црква се не своди само на Букобску епархију, али тамо ситуација није боља. Пре месец дана сам добио вест са сајта на енглеском о томе да је грчка пољопривредна компанија „Декарго“ александријском патријарху Теодору предала 100.000 православних књига за дељење на територији Африке.
Занимало ме је, па сам прочитао оригинал ове вести на грчком језику. Испоставило се да нису биле у питању књиге, већ 100.000 примерака листа „Православна истина“ коју издаје ова компанија!
Грчка компанија „Декарго“ је александријском патријарху Теодору предала 100.000 примерака свог листа
У вести се не наводи на ком језику су били предати материјали. А ово питање није занемарљиво, јер се лист издаје на грчком језику. Треба ли рећи да Африканци не читају текстове на грчком? Ако ово издање издато специјално за Африку на енглеском, француском или свахилију, да ли је могуће да су новинари то прећутали? Сама предаја је, узгред речено, обављена у Грчкој. Односно, лист чак није ни достављен у Африку. Међутим, чак и ако буде достављен, Африканци ће моћи само да разгледају слике у овим грчким новинама. И чак ни то није било учињено захваљујући раду Александријске патријаршије, већ на иницијативу приложника!
Како стоје ствари с мисионарским радом?
Следећа изјава епископа Хризостома о томе да се наводно „не бавимо мисионарским радом“ у Африци такође представља дрску лаж, која се врло лако демантује. Довољно је погледати вести на сајту Егзархата Африке. Да би било очигледно навешћу кратак сажетак за последња два месеца (јул и јун). На сајту се све вести наводе уз детаље и фотографије.
Патријарашки егзарх Африке митрополит Константин после крштења у једној од парохија у Малавију
Танзанија. Дана 27. јула митрополит Константин је на језеру Викторија крстио 11 људи, а кроз миропомазање је примио 12. Укупно +23.
Екваторијална Гвинеја. У току 17-18. јула ја сам кроз миропомазање примио 21 човека и двоје сам крстио. Укупно +23.
Камерун. Од 12. до 16. јула наши свештеници на северу земље су крстили укупно 180 људи. Дана 30. јула у престоници је 9 људи примљено кроз миропомазање, а 20. јуна – 16 људи. Укупно +205.
Малави. Дана 11. јула крстило се 16 људи на југу земље, а 13. јуна – 38 људи. Укупно +56.
Бурунди. Дана 27. јула крстио се 21 човек.
Централна Афричка Република. Дана 5. јуна крштена су 2 човека.
Укупно 356 људи у седам земаља за само последња два месеца. Све су то плодови управо мисионарског рада, а нису људи који су код нас прешли од Грка.
Патријарашки егзарх Африке митрополит Константин с младим парохијанима у Малавију
Пошто бивше чланове Александријске Цркве не крстимо поново и не миропомазујемо, за њих је довољно да се покају за грех раскола. И то, заправо, нису сва крштења, већ само она која су доспела у вести, али су и она довољна да се разоблачи још једна у низу лажи грчког епископа.
Узгред речено, у ЈАР је код нас из АПЦ прешло неколико клирика из редова „белих“ Африканаца. Сви ови оци су људи који имају солидно образовање и финансијски су самостални. Кад су они у питању посебно је забавно читати тврдње епископа Хризостома о „неукој сиротињи која је купљена за рубље“. Навешћу цитат из интервуа једног од њих, архимандрита Захарије (ван Вејка): „У Грчкој Цркви смо сасвим јасно осећали да нисмо добро дошли. Нема служби на другим језицима осим грчког. И што се тиче мисије на африкансу, било је јасно да никуда нећемо стићи. У Руској Цркви имамо могућност да се активно бавимо мисијом и да служимо на африкансу.“
Ово је у вези с питањем о томе ко се у Африци заиста бави мисијом.
А шта се дешава у Александријској Цркви?
Можда ће неко рећи: није чудо што лажу о вама, зато што вас сматрају конкурентима, па чак и непријатељима. Очигледно, с тачке гледишта грчких архијереја Александријске Цркве није грех лагати у том случају.
Међутим, ради се о томе да не лажу само о нама. У вести коју сам раније поменуо о предаји 100.000 грчких новина наводи се говор патријарха Теодора упућен директору „Декаргоа“. У њему поглавар Александријске Цркве изјављује: „Код нас у Африци има 2,5 школа које похађају десетине хиљада ученика.“ Подсетићу да је то вест из јула 2026. године. А годину дана пре тога, у јуну 2025. године, патријарх Теодор је на сусрету с Никосом Андрулаксом рекао да Александријска Црква има „2 хиљаде школа и 3 хиљаде медицинских центара.“
Повећање од 500 нових школа у Африци није мала ствар за свега годину дана! У којим су то земљама изграђене и отворене?
Ни у којим. Отворено кажем да је то лаж. Александријска Црква у Африци нема две и по хиљаде школа. Нема ни две хиљаде.
Грчки новинари који су објавили ову вест могу да затраже списак ових школа – с називима, адресама, именима и контактима директора. А затим, ако им буде достављен – да провере. И да се увере у то да је ово фикција. Цифра је узета произвољно да би се оставио утисак и стекла наклоност наивних спонзора. Зато, кога брига ова бројка толико много „варира“ у говорима патријарха Теодора – 500 школа плус или минус – кога је брига за то? Ко ће то да проверава?
Александријска Црква никад не објављује своју статистику тако да би могло да се види у којој земљи има колико школа, парохија, свештеника итд. Међутим, претраживање по отвореним изворима колико се конкретних школа помиње даје број 30. То обухвата и дечје вртиће и школе за које је тек постављен темељ. Наравно, може се десити да неке школе нису поменуте на интернету, али чак и у том случају се ради о десетинама, а не о хиљадама.
Разуме се, Александријска Црква нема ни 3.000 медицинских центара. У току свих година свог рада у Африци чуо сам само за један медицински центар грчке Цркве на Мадагскару. И ево у ком контексту – у мају ове године свештеник-Мадагаскарац Језекиљ Бото ми је у присуству сведока рекао да су верници из његове парохије Светог пророка Илије који су се обраћали за здравствену помоћ медицинском центру у граду Тулијари која припада Александријској Цркви били одбијени уз речи: „Нека вас лечи Руска Црква.“
А пошто ми у овом крају немамо медицински центар, то значи да представници Александријске Цркве ове Африканце свесно осуђују на болести, па чак и смрт – и тако их кажњавају због тога што су се дрзнули да пређу у Руску Цркву. Ето како се заправо опходе према „сиротим Африканцима“ о којима се толико старају на речима на интернету.
Други пример – на званичном сајту Александријске Цркве у биографији патријарха Теодора се наводи да је „основао грчку заједницу у Анголи“. Притом претраживање на интернету показује да у Анголи не постоји грчка заједница, а ја ћу додати да Александријска Црква тамо нема ни парохију. И није је ни имала. Ми, Руси смо у ову афричку земљу донели православље, и тамо имамо сталну парохију и свештеника који је један од мештана. Све ово се потврђује актуелним вестима и фотографијама.
Скриншот сајта АПЦ
Што се тиче тога колико изјаве епископа АПЦ запањују људе који су били у Африци навешћу цитат из дискусије на сајту Orthodox History. Џ. Бернет који је дуго радио као православни мисионар у Уганди у саставу АПЦ пише:
„Идеја да у Кенији има три четвртине православаца је смешна, као што су и бројке које се наводе за друге земље. Митрополит Кампале (Јона) је једном у мом присуству изјавио да у Уганди има 300.000 православних верника. Лично сам обишао сваку парохију у овој земљи и моја груба процена би износила око 3.000. Да, један проценат од наведене цифре.“
Навешћу казивање оца Николаја Естерхајзеа, једног од „белих“ свештеника који су прешли код нас у ЈАР. Он је са жаром предлагао различите мисионарске иницијативе које у АПЦ нису добиле ни благослов, ни могућност за реализацију. Једном, кад је патријарх Теодор допутовао у посету земљи о.Николај је заједно с другим клирицима и мирјанима позван на свечаност у мисионарски центар. Дошавши видео је врло лепу зграду у којој су Африканци пред патријархом изводили народне игре. Отац Николај је радосно и зачуђено помислио: „Како је то лепо! Испоставља се да имамо читав мисионарски центар!“ Пришао је ђакону-Грку и почео је да дели с њим неке идеје, о томе како се ова просторија може употребити за мисију, али је чуо обесхрабрујући одговор: „Немој много да се заносиш, отворили смо га само за време патријарховог боравка. Чим оде поново ћемо га затворити.“
После тога је о.Николај све схватио о перспективи реалне мисије Александријске Цркве и сад се у Руској Цркви врло успешно бави мисионарењем.
Могао бих да наводим врло много примера, али је и наведено довољно да се покаже да епископи Александријске Цркве не лажу само о нама, већ и о самима себи.
И зато у се многи Африканци уморили од ових лажи. И не само они, пошто чак и неки Грци који живе у Африци долазе управо код нас на службе.
Декорација
Можда ће неко од читалаца помислити да сам ја непријатељ Александријске Цркве. Такви ће се вероватно зачудити кад сазнају да сам раније био велики присталица, па чак и друг грчке мисије у Африци.
Од 2008. године сам на сопствену иницијативу прикупљао прилоге и слао сам их у Африку ради подржавања многих иницијатива – онога за шта су људи молили. Лично сам се упознао с неким свештеницима и епископима Александријске Цркве. Чак сам добио награду једне од митрополија АПЦ – још увек се налази у мом ормару. Одушевљавала ме је мисија Александријска Цркве – све док сам представу о њој стицао на основу прича самих Грка.
А кад сам дошао у Африку и почео да комуницирам с православним Африканцима, али не у присуству Грка, спале су ми ружичасте наочари и пред мојим погледом се појавила шокантна стварност.
Отварање бушотине с питком водом на северу Уганде
То се може упоредити са човеком који је дуго слушао о дивном граду и кад је напоко дошао у њега, открио је да је читав овај град само једна велика филмска декорација у којој се иза лепе фасаде крије празнина.
Ево у чему се састоји сва „мисија“ Александријске Цркве. Не кажем да Грци тамо ништа не раде. Раде, али само онолико колико је довољно да се направи лепа фасада. Па чак ни ову фасаду нису изградили за Африканце, већ за грчке спонзоре.
Мало је људи који то знају (и за мене самог је то било откровење) да већина грчких епископа Александријске Цркве не живи у Африци. У своје парохије долазе само пар пута годишње, фотографишу се с мештанима, па се после тога враћају у Грчку где причају о својој тешкој мисији, показују ове фотографије и прикупљају прилоге од грчких спонзора – не само од оних који се налазе у Грчкој, већ и од оних из САД и са Кипра. Ове декорације су потребне у право ради прикупљања прилога.
Не желим да се правим да смо ми, Руси, идеални. Наравно, тек смо на почетку пута, не иде нам све од руке, има и грешака и сигурно ће их бити још. Многе ствари се одвијају спорије него што бисмо желели, али постоји нешто по чему се наша мисија принципијелно разликује од грчке.
Ми с Африканцима разговарамо као с једнакима, а не са висине.
Ми не градимо декорације већ прави град.
Ми у Африци не опслужујемо пре свега локалне Русе, као што поступају грчки епископи. Пре свега се бавимо управо Африканцима.
„Одлазите из Африке“?
Епископ Хризостом пише: „Драга руска православна браћо! Одлазите из Африке! Ништа нећете постићи!“
Па, да ли ћемо постићи или нећемо – како Бог да. Време ће показати. А што се тиче „одлазите из Африке“ – то ме је зачудило.
Драги епископе Хризостоме, а ко сте ви то, па да некога терате из Африке? Ви нисте Африканац. Чак нисте ни потомак афричких Грка. Рођени сте и одрасли у Атини. Нисте држављанин Танзаније, већ Грчке. Ви сте у Африци просто странац. А Руска Православна Црква је у Танзанију дошла на позив мештана (о чему је у мом чланку објављен документ) и она је регистрована и званично призната Црква. У њу спада 18 свештеника-Танзанијаца и она има 25 парохија које броје преко хиљаду парохијана-мештана.
Путовање патријарашког егзарха Африке митрополита Константина у Танзанију
Они су деца Руске Православне Цркве. Да ли и они можда треба да напусте Африку? Куда да иду? И зашто? Зато што сте Ви тако одлучили?
Зар није чудно то што неки странац из мале европске земље јавно из Танзаније истерује танзанијску Цркву?
Питам се, да ли сте ви, драги епископе, с влашћу Танзаније усагласили изгнање Руске Цркве из њихове земље? Да ли Вам је она дала таква овлашћења? Мислим да ће их овај случај веома зачудити, ако сазнају за њега.
Ми, Руси, смо једини белци који су Африканцима активно помагали да збаце јарам колонијализма у ХХ веку. Настављајући ову славну традицију с поштовањем бих подсетио драгог епископа Хризостома на то да је време кад су Европљани управљали пословима на афричком континенту одавно остало у прошлости. Сад Африканци сами одлучују о томе кога ће истерати из Африке, а кога ће да позову. А Ви сте, драги грчки епископе, у Африци само гост који треба да научи да прихвата и поштује одлуке Африканаца, као што ми то радимо.
Да нас Танзанијци нису позвали, ми не бисмо дошли у Танзанију. Ми се никоме не намећемо и никога не поткупљујемо упркос Вашим расистичким тврдњама.
Својим очима сам видео затворена писма неких епископа Александријске Цркве чији се садржај сводио на то да су „Рус купили наше афричке свештенике, дајте нам више новца да их купимо и вратимо назад!“ Колико је то одвратно! Они се осећају као да су дошли на тржницу људи и покушавају да купе роба понудивши за њега више новца од других. Не сви, али неки грчки епископи су заиста нудили новац нашим свештеницима да би се вратили у Александријску Цркву. Резултати тактике су били испод свих очекивања. Огромна већина афричких свештеника је на делу доказала да они сами, њихова савест и уверења нису ствар која се може купити.
Ако, пак, епископ Хризостом буде рекао да нам је казао да „одемо из Африке“ у црквено-каонском смислу као представник Александријске Цркве, која је тобоже једина канонска у Африци, мораћу да га подсетим на то да расколници немају канонску територију. Ниједан црквени канон не штити „канонску територију расколника“. Поставши једно тело са шизматичким скупом престали сте да будете канонска Црква.
Богослужење у Танзанији
Сад је једина канонска Црква у Африци – Руска Православна Црква. И у складу с 2. правилом Антиохијског сабора дужни смо да примамо од вас све оне који желе да се сачувају од јединства с расколом и да спасу своју душу од вечне погибељи. Уколико се, драги епископе Хризостоме, одлучите, и Вас ћемо примити, без обзира на све ствари које сте о нама написали.
Истина, код нас ћете морати стварно да радите, а не да имитирате рад, и мораћете да се побринете за проповедање православља Африканцима, а не за „очување наслеђа јелинизма у Африци“, што је, по речима патријарха Теодора, главни задатак Александријске Цркве (као што је то рекао на једном од сусрета с локалном грчком дијаспором).
Путовање патријарашког егзарха Африке митрополита Константина у Танзанију
Ако вам се не свиђа то што ми и даље примамо Африканце који прелазе од вас, то можете да спречите колико данас. Назовите патријарха Теодора и убедите га да се врати ставу којег су се он и цела Александријска Црква придржавали до новембра 2019. године и покајте се за грех раскола. У том случају ћете поново постати канонска Црква.
А шта ако сам ја све погрешно схватио?
Има неких околности које ме наводе на то да мислим да је могуће да сам погрешно схватио став који су изразили епископ Хризостом и други грчки архијереји Александријске Цркве.
Ради се о томе што су они тако страшни само на интернету. А кад се деси да се сретнемо у Африци (истина, непланирано) у личним разговорима чујемо од њих потпуно друге речи и видимо потпуно другачији однос.
Један грчки митрополит је патријарашком егзарху Африке рекао: „Хвала вам на томе што водите бригу о нашим људима.“ Други је нашем владики поклонио панагију, а мени јерејски крст с украсом у знак захвалности за наш труд. Не могу да га носим, зато што ми моја Црква није дала право да носим овакву награду и зато га чувам у ормару. Још један епископ ми је у личном разговору тврдио да нема ништа против нашег рада и да обећава да ме неће ометати. Чак је и епископ Хризостом био врло љубазан за време нашег сусрета на аеродрому у Адис Абеби.
Епископ Хризостом за време сусрета на аеродрому у Адис Абеби јереју Георгију и другим руским свештеницима представља епископа Гулу Силвестера
Да, видели смо се. С групом руских свештеника сам се враћао у Русију после васкршњих богослужења у афричким земљама. И двојица архијереја Александријске Цркве су исто тако одлазила из Африке. Један од њих је био епископ Хризостом. Угледавши нас, пришли су, представили су се, осмехивали су нам се и честитали су нам Васкрс, целивали смо се. Сусрет није био дуг, али је био врло срдачан. Нису нам биле упућене никакве речи о томе да напустимо Африку. Напротив, срели смо се у Африци и било им је драго да нас виде у Африци.
И кад гледам ову огромну разлику између званичног става на интернету и става приликом незваничних сусрета, имам две варијанте објашњења за то. Или је епископ Хризостом искрен управо у свом званичном чланку, а за време нашег сусрета је био неискрен. Или је био искрен тада, што значи да сам погрешно схватио његов говор који анализирам и званични став Александријске Цркве у потпуности. Можда они заправо нису одвојени од стварности. Можда заправо све одлично схватају. И сви ови страствени говори на интернету представљају добро осмишљени корак који није намењен ни нама, ни Африканцима, већ грчким спонзорима. Јер, цела АПЦ се држи на прилозима и није тајна да је с погоршањем ситуације у Грчкој и на Кипру бујица ових прихода у великој мери опала. И долазак Руса у Африку за архијереје Александријске Цркве представља одличну прилику да поново привуку пажњу и да повећају прилоге. „Видите! Рубље! Руси доносе своје рубље и купују православне Африканце! Рубље, рубље, рубље! Опасност по наслеђе јелинизма у Африци! Рубље! Дајте нам више новца како бисмо имали више евра него што они имају рубаља док их нису потпуно купили!“
Ко зна, можда је завршивши свој страствени говор епископ Хризостом у мислима поновио речи које сам чуо од неких свештеника из АПЦ? Нешто попут: „Господе, хвала Ти за Русе, што су дошли у Африку и подарили су нам одличан повод да од спонзора тражимо више новца! А што је главно, то је бесконачни повод! Многаја љета Патријарашком егзархату Африке!“
Можда је и тако. Туђа душа је загонетка. Међутим, какве год мисли да се крију у глави епископа Хризостома, из његовог пера је изашла неистина коју сам ипак решио да исправим јавно.
И на самом крају ћу рећи да ми своје рубље трошимо на то да у Африци градимо храмове, сиротишта и клинике, да помажемо пострадалима од природних непогода, да преводимо и издајемо књиге, да обезбеђујемо квалитетно образовање, да организујемо црквени живот и да помажемо онима који то озбиљно желе да иду монашким путем. Захваљујући овом раду Африканци на крају постају срећнији. То је чињеница. Погледајте фотографије. Лица људи.
А ако је Грцима лоше зато што Африканцима постаје добро, то даје велику храну за размишљање о савременом стању Александријске Цркве.