На јесен на екране стиже велики историјски пројекат „Романови: оданост и издаја“, чији је циљ поновно сагледавање личности последњег руског цаа. Редитељ филма Василиј Чигински говорио је за Metro о дуготрајном кастингу, снимању великих размера у аутентичним ентеријерима дворова и о томе зашто уврежено мишљење о Николају II није ништа више од измишљеног мита.
– Василије, зашто сте се пожелели да се бавите управо судбином Николаја II и његове породице?
– Пре извесног времена, 2015. или 2016. године, снимио сам кратки филм „Напад мртваца: Осовец“. То је био први пут да сам се бавио овим периодом и удубио у то време. Пошто је овај кратки илм постигао велики успех, почеле су да стижу понуде: „Хајде да направимо целовечерњи филм.“ Написано је 15 различитих сценарија, али никако није ишло. Зато сам проучавао материјал – управо тај период, од почетка рата 1914. године па негде до револуције. И онда ме је неочекивано позвао продуцент нашег пројекта Олег Урушев и рекао је: „Имамо идеју за филм.“ Ја сам, наравно, одмах пристао, јер сам, као прво, већ био упућен у материју, а као друго, овом темом сам се бавио већ пет година. Једноставно нисам имао право да одбијем.
– Какав утисак сте на крају стекли о Николају II?
– Проучио сам много материјала, читао сам нове књиге и покушавао да сагледам и да схватим какав је то човек био, насупрот увреженом мишљењу да је Николај био слаб цар или крвави „Николашка“... У ствари, пре свега се одвијао рад на оцрњивању његовог имена. Оно што сам видео јесте да је то несумњиво био веома племенит човек и, пре свега, веома дубоко одан својој земљи, поштен и чврстог карактера. Без таквог владара на челу, Русија не би могла да постигне такве успехе.
Између осталог, прочитао сам неколико књига историчара Андреја Борисјука: „Историја Русије коју нам је наређено да заборавимо“, „Заборављени рат“, „Рекорди империје“. У овим књигама он на основу докумената доказује да је Русија заправо практично била једна од водећих сила у свету. То се није нимало свиђало нашим стратешким противницима. Све је било усмерено на разарање земље. Спољни непријатељ није могао да је победи, па је све то усмерено на унутрашње разарање. Николај никад није био неодлучан, а све лажи о њему су, чини ми се, биле измишљене само да би се оправдало гнусно убиство царског пара и њихове деце.
– Како сте изабрали Виталија Кишченка за главну улогу и како сте бирали глумце за улоге супруге и деце Николаја II?
– Одржан је кастинг, који је трајао прилично дуго – више од пола године. Гледали смо у којој мери глумци одговарају неком мом унутрашњем поимању, као и виђењу продуцената о томе какав би наш јунак требало да буде. Виталиј је на нас оставио у потпуности такав утисак, па смо се одлучили за њега. Исто је било и са свима осталима: свака улога је пажљиво бирана, било је огромно мноштво кандидата. На крају је створен колектив који сад можете видети на екрану.
– На којим локацијама сте снимали и колико је трајало само снимање?
– Снимање је трајало више од годину и по дана на најразличитијим местима. Снимали смо и у Санкт Петербургу и у Москви, код Ногинска, на полигону, код Волоколамска. Снимали смо у Архангелску – тамо се налазио параброд, којим је породица из Тјумена превезена у Тобољск. Снимали смо, наравно, и у Тобољску, где смо били на неколико службених путовања – летњем, зимском... Снимили смо велики део материјала који се односи на тобољско изгнанство. Тамо смо чак реконструисали и Јекатеринбург, Ипатјевски дом. И, наравно, снимали смо у Перму, где је убијен Николајев брат, Михаил Александрович.
– Кад је реч о реквизитима и костимима – да ли су на снимању заиста коришћени предмети који потичу из епохе почетка XX века?
– Снимали смо у музејима: у Царском Селу, у Александровском дворцу, где је Николајева породица живела пре изгнанства – тамо су у великој мери реконструисани предмети из тог времена. У Тобољску смо снимали у губернаторовој кући, где се и данас налази музеј царске породице – запослени су сачували експонате. Тамо можемо да видимо неке аутентичне предмете, намештај и реквизите. Наравно, запослени се према њима с великим поштовањем и пажњом, тако да је оно што доспева у руке глумаца квалитетна замена, како се оригинали не би оштетили.
– Да ли се надате да ће ваш пројекат помоћи савременом и младом гледаоцу да на другачији начин сгледа руску историју и лик Николаја II?
– Пре свега, надам се да ће изазвати интересовање за саму епоху и подстаћи гледаоце да посвете пажњу том периоду, да сами нешто прочитају и сазнају. Наш филм је повод за то да се човек самостално посвети истраживању. Немогуће је испричати све, па смо морали да скраћујемо, спајамо ликове и стварамо сложене, обједињене ликове, јер не бисмо успели да све сместимо ни у два, а камоли у двадесет два сата, да смо све детаљно приказивали. Период који се приказује у филму је неправедно заборављен и избрисан из историје. Нико о томе ништа није знао, историја је била фалсификована, тако да ће наш пројекат бити подстицај за такво интересовање.
О пројекту
• Назив: „Романови: оданост и издаја“.
• Формат: Целовечерњи играни филм и проширена телевизијска верзија у виду серије од 12 епизода.
• Датум премијере: 24. септембар 2026. године, у оквиру широке биоскопске дистрибуције.
• Радња: Историјско-биографска драма обухвата догађаје од 1914. до 1918. године. Филм реконструише хронологију догађаја од почетка Првог светског рата до трагичне погибије царске породице, а такође раскринкава митове о императору.
• Главне улоге: Виталиј Кишченко (Николај II), Ксенија Кутепова (царица Александра Фјодоровна) и други.
• Василиј Чигински – руски филмски редитељ и сценариста, који углавном ради у жанровима историјског, ратног и биографског филма. Међу његовим најпознатијим остварењима су војноисторијска драма „Први после Бога“ (2005), спортски биографски филм „Лав Јашин. Голман мојих снова“ (2019) и кратки филм „Напад мртваца: Осовец“ (2018).